Да ли је на некој религијској основи могуће општење
са представницима нехришћанских религија?
"Дијалог са нехришћанским религијама" је постао део интелектуалне моде нашег доба, он представља савремено стање екуменизма у његовом кретању ка универзалном религијском синкретизму[1]...
"Хришћански екуменизам" се у најбољем случају може сматрати последицом искрене грешке западних хришћана, која изазива наше хришћанско саосећање. Ради се о заблуди протестаната и римокатолика, који нису у стању да схвате да Црква Христова већ постоји на земљи, а да се они сами налазе ван ње.
"Дијалог са нехришћанским религијама" је, пак, нешто сасвим друго, нешто што пре представља свесно одступање чак и од оног дела хришћанске вере и знања који су се сачували код дела римокатолика и протестаната. Ово нису плодови "добрих намера" простодушног човека већ су пре плодови ђаволског "наговора" којем могу да подлегну само они који су се већ толико удаљили од Хришћанства да су практично постали многобошци, слуге "бога века овог" - сатане (2. Кор. 4,4) и следбеници сваке интелектуалне моде коју може да инспирише само овај моћни "бог".
"Хришћански екуменизам" налази свој ослонац у нејасном, али ипак реалном осећању некаквог "заједништва хришћанства", које деле многи људи који површно размишљају о Цркви и не осећају је дубински. Циљ екуменизма је да на неки начин "изгради" цркву која би обухватала све ове индиферентне "хришћане".
Али, на какву заједничку подршку може да се ослања "дијалог са нехришћанским религијама"? На основу чега је могуће ово "јединство", макар оно било и врло неодређено, између Хришћана и оних који не само да једноставно не знају Христа него Га, чак, одлучно одбацују, као што то чине представници нехришћанских религија који се налазе у контакту са Хришћанством.
Не, без обзира на најновије одлуке и интерпретације, Христос не може бити карика која повезује "дијалог са нехришћанским религијама". У најбољем случају Његово Име се користи као додатак том "јединству" које, како за заговорнике овог концепта изгледа, постоји у још нечему. Једина заједничка карика за све религије је врло нејасна концепција "духовности" која стварно многим религиозним "либералима" даје готово неограничене могућности за разводњено "теологисање".
Јудаизам, Хришћанство, Ислам су три религије које се заиста, кад је реч о заједничком пореклу, односе на поштовање Бога Авраамовог. Широко је распрострањено мишљење да пошто сви себе сматрамо децом Авраамовом (јудеји и муслимани телесно, а Хришћани - духовно) сви ми служимо (природно, свако на свој начин) једном истом Богу. Овај заједнички Бог на неки начин представља тачку нашег наводног "јединства" и "међусобног схватања", што и јесте основа за "братске односе" о којима велики рабин доктор Шафран говори, парафразирајући псалам: "О како је пријатно видети браћу како седе један крај другог..."
Ако прихватимо сличну тачку гледишта, онда су наравно, Исус Христос, Бог и Човек Који је беспочетно једносуштан Оцу, Његово Оваплоћење, Његов Крст, Његово славно Васкрсење и Његов Други страшни долазак само другостепени детаљи који могу само да засметају нашем "братимљењу" са онима који на Њега гледају као на "обичног пророка" (по Курану) или као на "сина нечисте жене" (по неким предањима Талмуда). У том случају у исти ниво треба да ставимо Исуса Христа из Назарета и Мухамеда. Не знам који би Хришћанин, који заслужује да носи ово име, могао ово да прихвати. Може се рећи да би се ове три религије, прошавши дуг пут могле сложити у томе да је Исус Христос потпуно изузетна личност и да је Он послат од Бога. Али, што се тиче нас Хришћана, ако Исус Христос није Бог, ми у Њему не можемо да видимо ни "пророка" ни "посланика Божијег" већ само највећег самозванца који је без имало стида себе прогласио за "Сина Божијег", учинивши тако себе једнаким Богу (MK. 14,61-62).
У складу са екуменистичким закључком наткофесионалног нивоа, Тријединство хришћанског Бога је, онда, једнако монотеизму јудаизма, ислама, средњовековног јеретика Савелија, савремених противника Тријединства или неких секти илумината. Јер, по таквим екуменистима, Тројица у Божанственом Јединству и не мора да постоји, довољно је претпоставити да постоји јединствена Суштина - за неке непроменљива, а за друге она која мења "маске" (Отац-Син-Дух)! И после овога екуменисти тврде да се у различитим религијама ради о истом Богу!
Може се наивно претпоставити: "Ипак све три религије имају заједничку карику - све оне исповедају Бога Оца!" Међутим, по светој православној вери и то је неприхватљиво. Ми исповедамо: "Слава Светој, Нествореној, Животворној и Нераздељивој Тројици", и како онда можемо да делимо Оца од Сина када је Сам Исус Христос тврдио: "Ја и Отац једно смо" Јн. 10, 30). Свети апостол Јован, јеванђелиста и богослов, апостол љубави јасно учи: "Који се год одриче Сина ни Оца нема; а који признаје Сина и Оца има." (1 Јн. 2, 23).
Међутим, чак и ако се сматра да све три религије називају Бога Оцем чији је Он, заправо Отац? За јудеје и муслимане, Он је Отац у смислу стварања, док је за нас Хришћане Он, Отац Господа нашег Исуса Христа, али и наш у смислу усиновљења (Јевр. 1, 4-5).
Шта је заједничко Божанственом Очинству у Хришћанству и другим религијама?!
Ништа! Наш Бог нимало не личи на Бога којег имају нехришћани! Обавезан услов за познање Оца је Син: "Који видје Мене, видје Оца; нико неће доћи Оцу до кроза Ме" (Јн. 14, 6, 9). Наш Бог се оваплотио! "Што видјесмо очима својима, и руке наше опипаше" (1. Јован. 1,1). Нетварно је постало тварно ради нашег спасења, као што је рекао Свети Јован Дамаскин и Бог нам је открио Себе. Али, зар је Он открио Себе данашњим јудејима и муслиманима? На основу чега се може претпоставити да они знају Бога? Ако они имају знање Бога мимо Исуса Христа, да ли то онда значи да су Оваплоћење и Смрт и Вазнесење Христово били узалудни?
Не! Они не знају Оца. Они имају представу о Богу, али свака људска представа о Богу је идол, зато што је представа само производ наше уобразиље, стварање Бога по нашој слици и прилици. За нас Хришћане, Бог је, као што је рекао Св. Василије Велики, несхватљив, незамислив, неописив и нематеријалан. Али, ради нашег спасења, Он је постао (у оној мери у којој се са Њим сјединимо) схватљив, описив и материјалан откривењем Оваплоћења Његовог Сина...
Сачувај нас, Господе, од одступништва и доласка антихристовог чији су знаци из дана у дан све видљивији. Нека нас Бог сачува од великих невоља које, чак, ни изабрани не би могли да истрпе без милости Онога Ко ће ове дане скратити.
И нека нас сачува Он у "малом стаду" "оних који су остали по избору милости Његове" да бисмо као Авраам могли да се наслађујемо Светлошћу Лица Његовог, по молитвама Пресвете Богородице Пречисте Дјеве Марије, свих небеских Сила, мноштва Исповедника, Пророка, Мученика, Светитеља и Апостола, који су сачували верност све до смрти, који су своју крв пролили за Христа, пробудивши нас за нов живот речју Исуса Христа у води Крштења" (Јеромонах Серафим Роуз, 14, гл. 1).
Како стоје ствари са уједињењем Хришћана са источњачким религијама?
"Свакоме мора бити јасно да онај ко тврди да Хришћанство и будизам једнако потичу од Бога Који је апсолутна Истина, тврди такву бесмислицу, која се може објаснити само тиме да онај ко то тврди нимало не познаје оно о чему говори. Јер, неоспорно је и ван сваке сумње да ове Хришћанство и будизам стоје у непомирљивој проивречности и то у најбитнијим тачкама: а може ли Бог Истине човеку да да два противречна вероучења? Тврдити тако нешто значило би допуштати праву будалаштину.
Уколико Хришћанство представља несумњиво истинит систем догаатичког и духовног учења очигледно је да будизам који му је противречан представља лажан систем и да исправно може да се назове "лажном" религијом. Ако је Хришћанство -светлост, онда будизам не може бити ништа друго до тама.
Немогуће је да би Хришћанство и будизам подједнако могли да послуже као средства за спасење ономе ко их је прихватио и ко се њиховим учењем руководи у својим убеђењима и понашању. Немогуће је да два вероучења која су у толикој противречности могу човека да доведу до истог циља. Ако један доводи до Бога, други га несумњиво мора удаљавати од Њега. Ако се са признањем Бога мора признати несумњиво постојање Врховног Бића, онда сав човеков живот и сви његови напори морају бити усмерени на то да Му се човек приближи, да Га позна и да оствари Његову сведобру Вољу, а нема никакве сумње у погледу тога да следбеник Буде, који не зна и не признаје никакво Врховно Биће, не може да задобије спасење, јер је наше спасење само у Богу и од Бога. И, заиста, она "светлост Азије" коју неки данас толико хвале, уопште не води људе ка спасењу, ка обитељи светлости и животу Оца Небеског, него ка погибељи, мраку безнадежног греха и фаталне отуђености од Бога (1,741-742).
Свето Писмо говори: "Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај нема Бога; а који остаје у учењу Христовом, онај има и Оца и Сина. Ако ко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу, и не поздрављајте га; јер ко се поздравља са њим, учествује у његовијем злим дјелима" (2. Јов. 1, 9-11).
"Ја сам пут и истина и живот; нико неће доћи к Оцу до кроза Ме. Кад бисте Мене знали онда бисте знали и Оца Mojeгa" (JH. 14, 6-7).
"Не дајите светиње псима; нити бацајте бисера својега пред свиње, да га не погазе ногама својима, и вративши се не растргну вас" (Мт. 7, 6).
"Пси" су неверници, а "свиње" су они који иако верују воде прљав живот. Дакле, не треба говорити о тајнама вере пред невернима и изговарати светле, бисерне речи богословља пред нечистима, зато што свиње газе или презиру оно што им се говори; а пси нас растржу, што раде они који себе називају философима. Када чују да је Бог био разапет они почну да нас муче својим мудровањем и софизмима доказујући да је то немогуће" (Блажени Теофилакт Бугарски, "Благовесник").
"У наше време се на Хришћанство обрушавају непријатељски напади, страшног непријатеља који је за вернике невидљив. И када би могао, тај непријатељ би пробо и само срце Хришћанства пре него што би рекао своје име. Овај непријатељ је хиндуизам! И он против Хришћанства води догматички рат...
Ако би Хришћане наговорали да одбаце или измене своје догмате да би се прилагодили захтевима савременијег или "универзалног хришћанства" они би изгубили све, јер све и у Хришћанству и у хиндуизму непосредно проистиче из супротних догмата, јер догмати хиндуизма представљају директно негирање хришћанских догмата. И ово нас наводи на следећи закључак: оно што Хришћани сматрају за зло, хиндуисти сматрају за добро, и обрнуто, оно што хиндуисти сматрају за зло, Хришђани сматрају за добро.
Дакле управо овде се води реална борба: оно што је за нас Хришћане коначни пад у грех, то хиндуисти сматрају за коначну реализацију добра.
Хришћанство је на гордост увек гледало као на највећи грех - извор осталих грехова. И Луцифер, њен архистратиг говори: "Достигнућу небеса, подићи ћу свој престо изнад звезда Божијих. Узнећу се изнад облака. Изједначићу се са Свевишњим." На нижем нивоу гордост је у стању да, чак, и врлине претвори у грех. Међутим, за хиндуисту уопште, а за следбенике адвајте и ведеанте посебно, једини "грех" је неверовање у себе и у човечанство као у Самог Бога...
Хиндуистичке и хришћанске догмати су у потпуној супротности у питањима о природи Бога и човека и циљевима човековог живота."
"Само мали број, чак и оних који максимално изражавају жељу да ступе у "дијалог" са источњачким религијама и изразе своје принципијелно религијско јединство са њима има иоле тачнију преставу о вери и пракси паганских религија, од чије тираније је човечанство ослободио благословени и светли јарам Христов. Тако се богиња Кали, једна од најпопуларнијих хиндуистичких богиња обично приказује у крви и покољу: лобање и одрубљене главе висе са њеног врата, језик јој је гротескно исплажен из уста, жедан крви: она се у храмовима Индије поштује крвавим приношењем жртвених коза..." (Јеромонах Серафим Роуз 14, гл. 2). "Јер су сви богови у (паганских) народа ништа" (Пс. 96, 5).
[1] Универзални религијски синкретизам је механички и прелестни спој свих религија света са циљем стварања универзалне религије будућности, која, пак, треба да послужи као религијски предтекст за стварање антихристовске глобалне империје.