Животопис Старца Јована Журавског
У вечни спомен биће праведник (Пс.111, 6-7)
Иван Петрович Журавски се родио 12/25. септембра 1867. године у области Лаудон Мадонског среза. И отац и деда су му били свештеници Руске Православне Цркве, са службом у Полоцкој епархији. У многодетној породици оца Петра и мајке Меланије осим Јована било је још четворо деце - син Симеон, који је и сам постао свештеник, и три кћери.
Његов деда је, по својој прилици, био просветитељ. Он је погинуо још као млад: убили су га расколници у кући за време вршења требе (вероватно крштења).
Ради стицања образовања мајка је Петра одредила у Полоцко духовно училиште, да би затим ступио и Петербуршку духовну семинарију, где је курс завршио 1847. г. Следеће, 1848. године, 7. марта он је био рукоположен у свештеника за Баловску домаћу цркву Полоцке епархије (сада у граду Балви Литванске републике). Од 1853. до 1856. године он је служио у Скрудалинској цркви Ришке епархије. Од 1841. г. у Ришкој епархији је започео покрет преласка из лутеранства у Православље Летонаца и Естонаца. Од тог времена су у Прибалтичком крају почели да праве храмове и да зову свештенике за њих.
Желећи да користи делу Православља међу Летонцима, отац Петар је заискао да га назначе у један од храмова где се служба вршила на летонском језику. По указу архиепископа Платона (Городецког) Ришког и Митавског, он је био одређен за свештеника у Калценавску цркву Керстенбемског дома.
Од тог времена је започело његово служење међу Летонцима, да би се у истом звању наставило све до његове смрти. Три године је био калценавски свештеник, око осам година је служио у Марциену, девет година је био голготски свештеник. Руководио је и Стомерзејским и Буцковским храмом, а последњих десет година је био свештеник у Лидернској цркви у Видзему. У чину свештеника отац Петар је послужио 44 године.
Отац Петар је био једноставан и дружељубив товек, потпуно предат служењу Богу. Ма где да је служио, свуда су га се сећали по доблру. У последње време свог живота стекао је од Бога дар чисте и силне молитве. Код њега су из далека долазили сељаци (и православни, и лутеранци) са молбом да се помоли због њихових невоља. Не само кад је био потпуно здрав, већ и у болести, тј. у свако доба и у свим временским условима он се на први позив упућивао у домове својих парохијана ради обављања треба.
У свом животу он је искусио многе невоље, служећи у крају иновераца. Отац Петар Журавски је умро 10. јуна 1892. године. Опело је служило осам свештенослужитеља предвођених керстенберским свештеником, оцем Василијем Покровским. Међу њима су била и два његова сина, свештеник Симеон и ђакон Јован Журавски. Заупокојена Литургија је служена на летонском, а опело на црквенословенском језику.
Сахрани је присуствовало око две хиљаде људи. Дан је био ведар и тих, а појање предивно. У духовној атмосфери се осећао изузетан значај догађаја.
Отац Јован Журавски му се и за живота, а и после смрти више пута обраћао са молбом за помоћ: и добијао ју је (уп. „Из дневника старог свештеника").
Вањечка Журавски је у детињству видео анђеле: тајанствено виђење је оставило нарочит божанствени утисак на његову душу. Вероватно су од самог детињства он и брат Симеон, заједно са сестрама, редовно ишли на службе у цркву у којој је служио њихов отац, помажући у појању за певницом. Вањечка је заволео црквено појање и молитву.
По завршетку школе 1884. године, Јован Журавски се уписао у Ришку духовну семинарију, која се заједно са семинарском Покровском црквом налазила у Кронвалдовом булевару бр. 9 (где је данас Ришки медицински факултет). У време слободно од учења, он је певао у Ришком архијерејском хору у Саборној цркви Христовог Рођења под управом диригента Кислова, који је био ученик руководиоца Петроградског црквеног хора и композитора Александра Љвова. Он је стекао широка знања из области црквеног појања, што му је омогућило да 1900. године изда „Богослужбени зборник за црквено појање" на летонском језику са нотама (изд. Рига, 1900. г.), којим су се верници обилно користили ради општенародног појања у летонским парохијама. Отац Јован је касније својим парохијанима говорио да молитва представља по-јање душе Богу: „Молити се треба певајући". „Црквени појци су светиљке дома Божијег". Сам је нарочито волео „Херувику" (бр. 69) и „Милост мира" (бр. 11,12, 13) из црквеног појања.
Бринући се о општенародном певању у храму, о заједничкој молитви, о молитви свештеника „заједно са народом, а не уместо народа", он је крајем тридесетих година припремио за штампу прикладни џепни зборник за парохијане - „Песмослов" („ Свеноћно бдење", „Литургија", „Велики пост"). Његова намера је било једнообразно појање у православним црквама, школама и породицама. Нажалост, услед ратних догађања Другог светског рата зборник је изгубљен, услед чега није ни издат. Међутим, ми - његови потомци бисмо могли да испунимо његово завештање. Можда се тај зборник сачувао код некога од оних који читају ове редове?
По завршетку семинарије 1890. године, Јован служи као читач у Виндави (Вентспилс) у Замковској цркви свих светих, у којој је старешина био познати свештеник, отац Василије Аљакритски. Године 1891. Јован служи као читач у Вазнесенској летонској парохији у Риги (која се налази у улици Менес). Архиепископ Арсеније (Брјанцев) га је 19. фебруара 1892. године рукоположио за ђакона у Јакопштатској (Јекапилс) Свето-Духовској цркви, а 12. фебруара 1895. године за свештеника Марцијенске цркве (где је некад служио и његов отац) у Видзему. У Марцијену отац Јован Журавски наставља свето дело свог оца: он рестаурира иконостас у Цркви светог Алексија (1898. г.), гради црквицу у име светог Александра Невског на православном гробљу (1897. г.) и Марцијенско духовно-парохијско училиште (1899. г.). За своју делатност он више пута добија захвалност од ришког архиепископа Агатангела (Преображенског).
Познато је да је у годинама службе у Марцијену отац Јован био диван, добар, благ и предусретљив вероучитељ. Његова добра душа је ученицима преносила Реч Божију у неисквареном виду, у светлости љубави и молитве.
Ригу и Виндаву (Вентспилс) је 1900. године посетио свети праведни отац Јован (Сергијев) Кронштатски.[1] У Риги је служио Божанствену Литургију (или молебан) у Цркви „Свих жалосних радост", а 12. маја - молебан на освећењу дечијег санаторијума у Виндави и Литургију у Виндавској цркви. У Виндави су оцу Јовану Кронштатском саслуживали свештеници Ришке епархије - отац Василије Аљакритски, отац Владимир Плис, кључар саборне цркве, отац Винтер, отац Јанкович, отац Церињ. Могуће је да се отац Јован Журавски у то време сретао са оцем Јованом Кронштатским у Цркви „Свих жалосних радост", а могуће је да га је посетио у Кронштату, још док је био семинарист. Поуздано се зна само да је свети отац Цркве оцу Јовану Журавском поклонио расу и да му је предао духовне завете. Народ је касније говорио: „Дар је од Јована прешао Јовану".
До последњих година свог живота отац Јован Журавски је чувао расу коју је примио од оца Јована Кронштатског. На жртвенику у олтару је увек стајала икона светог оца. У свом животу он се трудио да испуни његове завете. Какви беху ти завети?
Отац Јован је био сиромаштвољубив и бесребреник. Он је своју плату делио сиромасима. Једном је одбио место уносне службе у Саборној цркви и узео на себе крст служења у Ришкој затворској цркви и Садовниковом сиротишту светог Тирса. Он је увек био вероучитељ у школама (осим у совјетско време), никада не одбијајући да причести болеснике. Он је са Светим Даровима ишао код оних који су чекали Божију посету. Кротко је трпео многе муке од ближњих, нарочито од супруге, са којом је живео као брат са сестром. Био је најбољи наставник и духовник ришких младих свештеника. Међутим, данас се потпуно јасно открива да је пре свега био велики молитвеник: он се стално молио, нарочито ноћу. Било је случајева да се [некима] јављао у сновима, поучавајући их.
Отац Јован Журавски је био предан служитељ Божанствене Литургије. Његова духовна чеда сматрају да је на њега тај дар прешао од оца Јована Кронштатског. Литургију је он служио свеусрдно и по пуном чину. Певало се складно и молитвено. Баћушка је у олтару често клечао.
За време службе отац Јован је понекад био удостојаван виђења невидљивог света и душа упокојених. Понекад вас је обузимало дивљење од његовог служења. Имајући смелост оца Јована Кронштатског, баћушка је дозвољавао да се наглас читају тајне молитве, отварајући царске двери током евхаристијског канона. Помињање живих ради здравља и душа уснулих ради упокојења читало се наглас два пута на проскомидији и на Литургији.
Храм „Свих жалосних радост", у коме је он служио, увек је био препун, док су други поред њега били празни. Верници причају да је служба у Цркви „Свих жалосних радост" почињала у осам сати ујутру, а завршавала у три поподне. Потом су сви ишли код њега као код старца по савет и на благослов. Из храма су ишли кући као да лете по ваздуху: на људе је силазила [велика] сила благодати.
Отац Јован Журавски је од Бога добио и друге дарове: дар исцељивања (с обзиром да се дешавало да исцељује, помазујући освећеним уљем) и дар прозорљивости (што се пројавило у тачним саветима и прозирању онога што је било и што може да бу-де). Своја духовна чеда је упозоравао на опасност. Он је духовно видео, „схватао" целог човека. Молитва старца је чувала и штитила [људе].
Од 1902. године све до евакуације 1915. године (када је Немачка окупирала Летонију), отац Јован Журавски је служио у Виндавској Николајевској цркви. Не зна се где се баћушка налазио у годинама евакуације (1915-1918.). Има, међутим, сведочанстава да је био у Кијеву, где је држао разговоре на духовне теме. По нашој претпоставци његовом перу припада надахнута поема „О унутрашњем Хришћанству", коју предлажемо пажњи читалаца. Она представља синтезу православног светоотачког учења о „умном делању", тј. унутрашњој молитви. То дело је постало приручна књига многих световњака и свештеника. Она је многе научила молитви, смирењу и јед[и]ном потребном: усрдном тражењу Царства Божијег. Духовна чеда старца говоре да се ради о његовој књизи. Постоји сведочанство Валерије С. о ауторском спису баћушке на писаћој машини. Та књига припада „раном" Журавском (с обзиром да ју је написао кад му је било 40-50 година). Стога је написана узвишенијим и надахнутијим стилом, који се разликује од језика његових беседа у старости. (У уводу књиге речи аутора наводе да је књига „плод четрдесетогодишњег ослушкивања божанствене симфоније светих отаца Православне Цркве". Баћушка је 1918. године имао 51 годину).
Постоје подаци да у епистоларном наслеђу оца Јована има неколико хиљада одговора на писма његових духовних чеда. Нажалост, после смрти старца архива је изгубљена, а писма су (по сведочанству његових духов-них чеда) углавном упућивана ван граница Летоније. Ми их до сада нисмо могли наћи. Проналажење тих писама и њихово објављивање је, можда, следећа етапа у раду на изучавању живота оца Јована. Молимо све који било шта знају о реченоме да се одазову.
Од 1920. до 1940. године отац Јован је свештеник-лектор у Ришким тамницама. Он служи у Централном Ришком затвору у Матисовој улици, где је још од царског времена била Црква светог Николаја, и у Ришкој отпремној тамници (на Брасовој станици), где је била Црква светог Сергија. Он такође посећује и Сиротиште светог Тирса. Отац Јован нас у реченоме подсећа на светог Николаја Чудотворца - доброг пастира. Мноштво џепова његове нарочито сашивене расе су увек били пуни поклона за затворенике. На велике празнике он је са читавим џаковима поклона обилазио тамнице.
У затвору он ствара четири хора и две духовне библиотеке. Преко појања и молитве заблуделе душе прилазе Богу. Затвореници му за цркву праве различита рукодеља, на пример, изрезбарене облошке за Јеванђеље (слично као у „Домовима радиности" оца Јован Кронштатског). Прича се да су се многи затвореници променили: многе је отац Јован вратио у Цркву и многима је помогао да спасу душу.
У совјетско време затворска црква се затвара и избацују се књиге из библиотеке. Црква у Сиротишту светог Тирса бива срушена и опљачкана. Дивно је и чудесно како самог баћушку Бог чува од невоља. Немци долазе 1941. године. Гестапо и СС војска масовно стрељају Јевреје у Риги. Баћушка многе Јевреје крштава у Православље, чиме их спасава и од духовне и од физичке смрти. Шта, међутим, њему прети због тога? Стрељање. Ипак, Бог га чува од свих опасности.
[Наступила је] 1944. година. Совјетска војска је поново у Риги. Шта да чини? Да бежи? Заувек одлази група свештеника (25 људи) предвођена ришким епископом Јованом (Харклавсом). Баћушка пита своју омиљену Казанску икону Мајке Божије (са којом је увек разговарао) да ли да иде или да не иде. Богомати одречно одмахује главом: „Немој ићи".
Од 1940. до 1962. године отац Јован Журавски је старешина Цркве „Свих жалосних радост", у којој је једном служио отац Јован Кронштатски. Она је последње место његовог служења. Он 1940. године има већ седамдесет и три године. Ту се он у потпуности предао пастирској делатности и молитви. Он већ има велико искуство и велику службу иза себе. Па ипак, треба „претрпети до краја". Опасно је постати сличан јеванђелском богаташу, који је накупио богатство и постао спокојан. И баћушка служи без одбијања. Он нарочито воли да се моли Мајци Божијој и да јој служи акатисте. Изузетно воли децу, коју „препознаје" још у мајчиној утроби и види их још док се нису ни родила. Он увек мази децу и даје им бомбоне. Говори храбре и изобличавајуће проповеди и одговара на сва питања свих који долазе код њега. Гласно говори о безбожницима-комунистима. Прате га послани шпијуни-потказивачи, али га Бог чува...
Најважније је, пак, што он учи парохијане молитви, тј. главној хришћанској врлини.
Занимљив је однос оца Јована према тајни смрти, према свету упокојених. Он је имао богато натприродно искуство откривења, тј. виђења душа светих покрај чијих кивота се молио и душа умрлих на гробљима и у цркви за време службе, нарочито за време Божанствене Литургије. Њему су се јављали они за које се молио. Силна молитва старца као да је јављала изображење невидљивог света. Њему припадају предивне речи да се за умрле треба молити са сузама у очима. Он је увек душом био близак онима за које се молио и којима се молио, што је изазивало тајанствено дејство. Слично се дешавало и са здравим духовним чедима, која су, иако су се физички налазила далеко, осећала близину старца и његово присуство.
Његово живо учење „о свету живих" (будући да Бог није Бог мртвих, него живих - Мк. 12,27) јесте веома важно за савремену рационалну и често хладну свест, која не зна за наше живе везе са упокојенима и за реалну блискост са њима.
У последњим година службе из деведесетогодишњег старца Јована је почела да се излива нарочита светлост. Сетимо се светог Серафима Саровског, кога је Бог четрдесет и седам година припремао за служење људима и потом га свима открио. Слично је било и са оцем Јованом. У последњем периоду живота он је старац, „златни баћушка" (како га зову у народу). Он је истински духовни руководилац од Бога. Код њега иду и путују из целе Русије и из иностранства. Он свакодневно пише на десетине писама и помаже, помаже, помаже... Он „сабира са Христом" стадо Његово. Он је блиски пријатељ бившег валаамског старца, духовника Ришке Спасо - Преображенске пустиње, оца схиархимандрита Козме (Смирнова). Он је духовник многих духовника.
Управо у том периоду Господ у њему открива дар прозорљивости. Он говори о светости Летонске земље, о њеном будућем ослобађању, о будућим патњама и о Божијем карању. Он говори: „Деца ваша ће још учити закон Божији". И све друго о чему говори збива се непосредно пред нашим очима. На крају живота отац Јован је претрпео гоњење. Најпре је добио упозорење од своје браће свештенослужитеља, а касније и официјелни указ који је забрањивао да на проповедима говори „саблажњиве и тешко схватљиве речи, примере и факте" (вероватно о комунистима), те да се „приликом вршења богослужења строго руководи упутствима из Служебника"... Царске двери треба да отвара у одређено време". Потом га две године пре смрти (као што је предвидео) по достави његове браће удаљују од служења у Цркви „Свих жалосних радост" и принуђавају да сам напише молбу за одлазак у пензију. Он има деведесет и пет година, али још може да служи: он је толико учинио за Цркву Христову. Парохија Цркве „Свих жалосних радост" у заштиту баћушке пише архијереју који управља епархијом: „За сваког од нас је овде била једна породица, један дом. Готово сваки од нас има десетогодишњу или двадесетогодишњу молитву, коју је са клечањем изливао пред престолом „Свих жалосних радост“, заједно са оцем Јованом. Молимо Вас, високопреосвећени владико... Обрадујте нас у нашим и иначе тешким мукама свакодневног живота. И за нас ће највећа радост бити да поново добијемо и угледамо протојереја Јована пред престолом „Свих жалосних радост", од кога је безбожно отеран".
Авај, архијереј није послушао глас народа, по чијим молитвама је још увек жив и здрав...
Баћушка је предсказао да ће црква бити срушена када га одстране и када буде умро. Она је била једина црква у Риги која је срушена у совјетско време. И човек се пита због чега. Да ми сами, православни нисмо издали свог старца, спољашњи непријатељи не би могли да нас победе.
Да, ми смо нерањиви све док је међу нама мир. Над тим се треба замислити. Свима који су срушили цркву, који су 1925. године срушили Црквицу Казанске иконе Мајке Божије на тргу поред железничке станице у Риги, који су затварали ришку Саборну цркву Христовог Рођења и који су га оклеветали старац је предсказао Божије карање, које се на свима испунило ускоро, још за његова живота.
Баћушка је умро на Цвети - Улазак Господњи у Јерусалим 31. марта 1964. године и верујемо да је ушао у Царство небеско. Опојан је у белом ковчегу у ришкој Цркви Јована Претече 4. априла, уочи Великог Петка. На опелу је учествовало двадесет свештеника Ришке епархије Руске Православне Цркве са епископом Никоном (Фомичевом) Ришким и Летонским на челу у присуству мноштва народа.
Старчев гроб се налази на гробљу са десне стране олтара Цркве светог Јована Претече и готово преко пута улаза у бившу Црквицу Казанске иконе Мајке Божије.
Ја сам свестан своје немоћи с обзиром да покушавам да пишем о старцу чија је духовна мера бескрајно велика. Шта могу да додам као закључак?
Читајући успомене многих духовних чеда оца Јована, разговарајући са људима који су га знали и од њега добили духовну помоћ, човек види да портрет старца зачуђујуће подсећа на светитељски образ Николаја Чудотворца. [Он беше] поучан, спокојан, незлобив, кротак, без таштине, сиромаштвољубив, бесребреник, заштитник угњетених, ослободилац и спасилац заточеника, хранитељ гладних Светим Тајнама. Он је облачио наге, достигао чистоту срца и молитвену силу, многе исцељивао, од несрећа и патње чувао и предсказао погибију нечастивих.
Житије оца Јована Журавског се не завршава, будући да је сам говорио: „Кад умрем долазите код мене на гроб да се помолите, али само када је служба већ готова: за време службе ја сам у храму". И они који долазе да се помоле знају да он помаже: они добијају исцелења, благослове и уразумљење по својим искањима.