Предговор

 

 

„Господе, пошаљи ми благодат твоју

у помоћ да прославим свето име твоје".

 

свети Јован Златоусти

 

„Учини молитву своју тајинством".

 

свети Јован Златоусти

 

Ова књига је плод мога скоро четрдесетогодишњег ослушкивања божанствене симфоније словесних звукова, тј. мисли светих отаца Православне Цркве, бесмртних искатеља умне красоте. Она, наравно, није академско „истраживање", нити богословска расправа о Богу и путевима ка Њему. Није. И још једном - није.

Она је свештена поезија, одјек надахнућа којим су били обузети оци. Она је песма срца о „умном делању", о дивној музици небеса, која прославља Дивног Бога. Њу је душа чула у бесмртној симфонији отаца, као основни лајтмотив целокупне православне аскезе, тј. свих светоотачких списа.

Распон мојих гласовних могућности није велики. Међутим, ја сам запевао искрено, тј. како сам могао. И уколико неко други лепше и звучније запоје о истоме, ја ћу му се са љубављу потчинити, славословећи Дивнога Бога у Његовим дивним светитељима.

 

***

 

Раскривајући скривене мисли светих отаца о „умном делању", ја нисам имао намеру да сам предмет излажем у виду система: ја сам био далеко од такве намере.

Њега је систематски изложио у најпростијој форми и са неупоредивом јасноћом благословени песник „умног делања" - богомудри епископ Игњатије Брјанчанинов.

Код њега је то учење, та - „наука над наукама" и „уметност над уметностима" изложено систематски јасно, просто и доступно свакоме ко жели да усвоји његово делање.

Ја сам имао друкчију намеру. Мене је руководила скромна срдачна жеља да читаоцу запевам песму о Дивном Богу и да учиним да срцем осети бескрајно блиског и живог Бога, а не да пружим систем светих мисли отаца. У мени је била тајна жеља да у читаоцу пробудим срдачно, живо осећање према Богу - Спаситељу нашем.

Тај малени поточић осећања се, уз долично умно праћење, претвара у реку живог, умног труда, у „умно делање“. И тада непрестана умна молитва није „тегобно механичко занимање“, него дисање живота. Јер, дисати ваздухом непрестане молитве не треба по нужди, него стога што се не може њиме не дисати: он је заправо органска неопходност и духовна храна. Такво делање молитве истиче из живог осећања према Живоме Богу.

Постати свестан близине Божијег присуства на сваком месту и усвојити осећање Његовог живог присуства и представља спасоносни моменат који оживљава душу и из кога истиче „потресна побожност", страх [Божији] и „умна молитва".

Ради бољег загревања моје намере ја сам прибегао огњеним мислима само оних отаца који су и сами били песници „умног делања", тј. који су живели молитвеним надахнућем. Јер, права, жива молитва јесте божанствено надахнуће благодати, песма срца Богу. Стога је богонадахнути пророк - појац и рекао: Певаћу Богу моме докле постојим [Пс. 145,2].

Међутим, механичко бављење молитвом јесте један од путева који приводе том надахнућу, тој песми.

Пламене мисли пламених отаца загревале су моју намеру да гурнем нешто ближе божанственом надахнућу, тј. огњу оне који се око њега смрзавају. [Ја сам желео] да се они барем осећањем (ако не и умом) од њега загреју.

И уколико сам успео да макар незнатно у читаоцу побудим то осећање сматраћу да мој труд није био узалудан, будући да ће се у нечијој души родити радосна песма о Богу, Спаситељу нашем.

А то ће бити почетак благодатног надахнућа, почетак унутарње молитве, почетак песме срца Богу. И тада ће срце надахнуто запевати химну вечног славословља Дивноме, Великоме и Живоме Богу, који вечно живи и који је бескрајно близак сиротој души човековој, коју топло загрева својом потресном Божанственом топлином.

 

***

 

Ова књига није написана за све, него само за изабране, за моје у Господу духовне пријатеље, за искатеље „умне красоте", за оне који су болна срца кроз сав живот прошли са устремљеним искањем „умног изгубљеника", тј. властите душе.

Ова књига је духовна синтеза мог живота, која се родила у процесу мог сложеног религиозног опита. Та синтеза је квинтесенција читаве православне аскезе, која је веома сложена и магловита за мудријашки разум и веома проста и јасна за верујуће срце.

 

Пут срца је мене привео спасоносној синтези:

унутрашњем познању „умне красоте" и налажењу пута који води ка њој.

 

 

 

 

< ^ >