Разлика између Западног и Источног монаштва
У источном монаштву је скривена тајна краја
Слави васкрсења западно монаштво се устремило другим - спољашњим и вештаственим путем. Стога је код западног монаштва искуство и кретање другачије, различито од источног. Оно има искуство почетка Хришћанства, искуство галилејских поља и цветајућих кринова (Франциско Асишки и други), ходање за Христом по њиховој површини (крсташки походи), динамичко устремљење ка (спољашњем) ослобађању Свете Земље од (спољашњих) непријатеља Хришћанства и (спољашњу) борбу против антихриста.
То су основне црте пута по коме се кретало западно монаштво и његова делатност. Оне су за њега суштаствене све до сада.
Западно монаштво се у својој младости са својом заљубљеношћу у историјском процесу духовног развића зауставило на спољашњем, на површини - где се и укочило. Код западног монаштва је много деловања по спољашњој површини, много динамичности с обзиром да пребива у младалачком узрасту, у добу свежине младалачких сила. Даље од свог младалачког узраста оно се није ни развило, а није ни могло. Јер, западни народи су, по својој унутарњој обдарености и развићу, по свом узрасту младалачки и духовно незрели народи.
Због свог незрелог узраста, западни народи су тајну Хришћанства примили светло и красно, све до „свештене заљубљености", па ипак само споља и површно. Унутрашња суштина њима је била недоступна.
Сва је слава кћери Цареве унутра, говори пророк (Пс.44,14). Они ту унутрашњу лепоту нису прихватили. Стога се потом и родила туга за том унутрашњом красотом, за горњим, која је свој израз нашла у Готици [римо]католичких храмова.
Уметност зидања храмова није случајна: она изражава унутрашњу тајну народа који их зида, тј. религиозну тајну примања Бога душом.
Готика је тражење Бога на небесима. Готика је стремљење увис, туга, крик душе која тражи оно унутрашње. Готика је глад душе, измршавеле руке молбе које су пружене увис, ка небесима: оне „тамо" траже оно чега нема „овде" на земљи. У тим цртама се и изразила нарочита особеност религиозног опита западних народа, западног монаштва.
Међутим, сасвим је другачији религиозни опит Источног Хришћанства, источног монаштва. Ту нема устремљености увис. Источни храмови не знају за готику: они чврсто стоје на земљи. Ту је небо неодвојиво од земље. Ту нема туговања за небесима. Те црте у потпуности изражавају унутарње искуство Источне Цркве, источног монаштва.
На истоку је - поседовање, а на западу је искање. Овде је унутрашње пребивање у тајни са Богом, а тамо - устремљеност увис и искање Бога на небесима. Овде је одрицање од „овога света" и пребивање у горњем, небеском свету, а тамо - утврђивање „овога света" и тражење света који долази. Овде је богоносна умна молитва и тиха радост налажења, а тамо - егзалтирана заљубљеност, која прелази у тугу усредсређеног искања.
Стога је читаво источно монаштво унутра, у унутрашњем сагледавању. И његов узраст је узраст седих векова: оно је дете древних народа. Његов узраст је узраст сагледавања „краја".
Искуство православног монаштва је божанствено искуство „краја", искуство краја трулежног, спољашњег, грешног постојања, искуство краја смртног човековог образа.
Оно [поседује] светло, величанствено, потресно искуство почетка другог, богоносног постојања, искуство откривања Бога који је дошао у телу, искуство откривања бесмртног Богочовечанског Образа „неизрециве славе" - Христовог Лика у човековом образу.
Са тајном источног монаштва нераскидиво је везана и коначна судбина хришћанског човечанства, судбина целога света. У монаштву (једино у источном, православном монаштву) скривена су последња времена и рокови, тј. тајна „краја".
Са ишчезавањем монаштва ишчезнуће и Хришћанство.
Са ишчезавањем Хришћанства нестаће и спољни свет: доћи ће његов крај.