У хришћанском човечанству је „вером прогледало“
Источно монаштво. У њему су се и чувале Тајне Царства Божијег
Унутрашње Хришћанство, које је вером прогледало у историјском процесу, беше источно монаштво. Подвигом своје умне воље оно је ступило на пут благодатне вере и опитно познало тајне Царства Божијег, с љубављу га саопштивши у својим богомудрим прикривеним списима.
По неиспитивим судовима Божијим источно монаштво је у хришћанском човечанству чувало тајне Царства Божијег и било сасуд Светости Божије, ковчег Новога Завета, у коме се чувала „дејствена благодат освећујућег савршенства", по изразу светог Макарија Великог (Беседа 40). У монаштву се чувала благодат која је освећивала и сав спољашњи свет. Господ Бог је имао „дејствени" додир са спољашњим светом преко монаштва. У том ковчегу се (као некада у Израиљу) чувала тајна Новога Завета Бога са човеком. Израиљ је за ново човечанство био оно што је монаштво било за хришћанско човечанство.
Древни је Израиљ у себи, као у ковчегу, чувао тајну: обећање долазећег Бога - Спаситеља.
И монаштво је у себи чувало исту тајну, премда не у обећању, него у испуњењу. „Обећање" се у монаштву оплодотворило. „Обећани" и „долазећи" Бог је већ пребивао у монаштву као Спаситељ човечанства. Скривена од векова и поколења, „тајна" се открила Његовим светима, који пребиваху на путу монаштва. Та тајна је - „Христос у нама", по речи апостола (Кол.1,26-27).
Ту тајну монаштво је опитно познало и чувало у светлим ликовима својих светих.
Спољашњи хришћански свет није примао те тајне и није их опитно знао. Он их је споља побожно поштовао, али су му изнутра, у опитном преживљавању оне биле непознате. Хришћанство је за њега било божанствена прича. Јер, спољашњи хришћански свет је свим својим умом и осећањем био погружен у вештаствено, у земаљско, у ташто и пролазно, у паганско и непросвећено биће. Стога су му и биле недоступне унутрашње тајне Хришћанства, тајне Царства Божијег.
Спољашњи хришћански свет је, по свом унутрашњем стремљењу, припадао деци овога века који се жене и удају. Он се напреже око продужавања пропадљивог смртног постојања. Њему није било познато другачије, вечно, бесмртно, анђелско постојање, није му било познато васкрсење које бива овде пре општег васкрсења, по изразу светог Симеона Новог Богослова.
Спољашњи хришћански свет се није удостојио унутрашње тајне Хришћанства: он се није потрудио да је усвоји. Он се није потрудио да достигне други век и васкрсење мртвих, где нити се жене, нити се удају, него су као анђели Божији на небу (Мт.22,30; Лк. 20,34-36; Фил.3,8-11). Не потрудивши се како треба, он није ни познао те тајне, пребивајући у трулежном, смртном и плотском постојању. Уосталом, само подвижници и они који се принуђавају долазе до тих тајни и улазе у Царство тих тајни.
Подвижник који се домогао тих тајни беше источно монаштво. Оно их је опитно усвојило и чувало у себи.
Монаштво се подвигом „умне воље" одрекло од спољашњег и вештаственог, од напора продужавања трулежне, смртне бесконачности, од „невештаствених поседа", од маштања и жеља и своју духовну „умну природу" устремило ка васкрсењу и бићу у другом веку. Оно и јесте унутрашње Хришћанство за вером прогледале, коме се и открило другачије, скривено, божанствено биће, које се скривало од векова и поколења.
Монаштво је било и носилац живе вере у Живога Бога. Оно је том вером и творило хришћански живот међу непросвећеним паганским народима. Оно је светлошћу вере Христове озарило те народе. Светлост Христова је била у монаштву и сам Христос је делатно пребивао у њему. Стога је просту верујућу народну душу и вукло на поклоништво по манастирима и ка старцима-монасима: она је живим осећањем свога срца ту осећала присуство Живога Бога и није се варала. Заиста, Бог је био у монаштву: тамо се она додиривала са Њим и налазила га у образима светих инока.
Путем додира са монаштвом спољашњи хришћански свет се просвећивао и добијао делатну благодат, која је освећивала његово спољашње постојање и откривала пут према унутрашњем, духовном постојању. Освећујућа Христова благодат изливала се на спољашњи свет само преко монаштва. Других путева освећења у Цркви Христовој није било, нема их, и неће их бити.
Свака хришћанска душа која ожедни за благодатном променом свога живота добија је и добијаће је само путем монаштва. Свети иноци су носиоци те делатне благодати. У томе је тајна Цркве Христове. И та тајна је свето благодатно монаштво.
У светим подвижницима источног монаштва, којима су дане те тајне Царства Божијег, чувао се и скривени умни пут ка освећењу, ка налажењу благодатног живота и вере и ка опитном усвајању тих тајни.
Прва благословена Подвижница у новом човечанству, која се својим умним делањем домогла скривене тајне новога бића, била је Преблагословена Дјева и Мати, Родоначелница другога рода, новога човечанства, Родоначелница монашког рода, небеска Игуманија земног монаштва. Она је прва пропутила стазу ка тајнама Царства Божијег и нужном домогавању тих тајни. Од ње је и кренуло ново човечанство: анђелско, божанствено, небески другачије – иноштво[1] [тј. монаштво], устремљено другом веку, другом животу, васкрсењу нетрулежности.
Она, Поклоница смела,
у ноћи без светлости
у тамним вековима беспутице
усудила се
стазу да пропути,
најкраћу и незамењиву -
ка начелној тајни Божијој -
ка светој нетрулежности.
Она је све кротке и ниште и тужне, неуспокојиве искатеље унутарњег, бесмртног, божанственог, „умног бића",
с љубављу повела са собом
ка светлој васељенској јутарњи
дивног васкрсења.
И од тог часа
иза њених ногу,
које с трепетом бола прођоше кроз трње,
по чудесним траговима,
по њеним стопама,
које горе драгуљним сузама
и капима рујних рубина,
хитају низови
узаном стазом...
А лица!
Њихова лица сијају
непропадљивом лепотом њеном.
Иду... сви иду ... хитају...
ка слави непропадљивости
светлог дана васкрсења.