XIII

 

О могућностима бављења „умном молитвом“ у свету. Утешни благословени пример. Главни предуслов „умне молитве“ јесте чување ума. Наши благодатни наставници за то делање јесу списи Светих Отаца и невоље.

 

Код оног ко чита ове редове и невољно могу да се појаве мисли сумњалачког карактера:

„Да ли је уопште могуће да се „умним делањем“ бави човек који живи усред света и у световним околностима? Јер, то занимање више приличи оном ко живи у манастиру: у свету није могуће њиме се бавити".

На ту сумњу треба одговорити речима Господњим:

Што је људима немогуће Богу је могуће (Лк.18,27).

И свети Симеон Нови Богослов говори да „ни свет, ни свакодневни послови не сметају испуњавању заповести Божијих, уколико се поседује ревност и пажња" (том И, стр. 26).

Истина тих божанствених речи се у пуној мери остварила у дивном лику великог молитвеника Руске земље, кога је Господ показао читавом „хришћанском" богоодступничком свету (који је изгубио веру). Наиме, блажене успомене отац Јован Кронштатски се „умним делањем" спасавао усред светске прашуме, усред греха и свакаквих саблазни. И јављање његовог молитвеног лика у последња времена није случајно.

Његов светли лик за нас је пророчанско знамење, које указује пут свима који се истински спасавају усред страшних и језивих таласа страсти „овог света", који бесни.

Спасење и усхођење по степенима ка хришћанском савршенству могуће је на сваком месту и у свим околностима, под условом „умног делања".

Отац Јован говори: „Буди пажљив и чувај свој ум".

Он је генијално-просто, сажето и божанствено јасно изра-зио суштину скривеног светоотачког учења о „пажењу на себе", о „трезвоумљу", о „умном делању".

Кратком богомудром речју он је исказао суштину читаве православне аскезе, читавог православног подвижништва. Та реч није производ теоријског и академског разума, већ - реч срца, реч унутрашњег благодатног искуства. У њој је скривена тајна Хришћанства, тајна монаштва.

Учени теоретичари Хришћанства и монаштва, теоретичари православне аскезе својим књишким разумом су написали много добрих књига. Међутим, у њиховим књигама нема благодатног разумевања истина о којима су писали. Њихове књиге су мртве: у њима нема речи живота и оне не оживљавају. Њихове књиге нису живе. Пукој књишкој учености није дато благодатно разумевање. За њега је неопходан благодатни живот и унутарње духовно искуство, које је обасјано светлошћу благодати. Само из таквог искуства рађају се благодатни списи: без њега су истине Хришћанства недосежне и недоступне. Те истине књишки разум не види: и слушајући о њима он не чује и не разуме.

Такво благодатно искуство имао је Кронштатски молитвеник. Стога је и могао словесно, тј. благодатном кратком речју да искаже сву суштину источног хришћанског подвижништва, суштину монаштва и целокупног Хришћанства.

„Чувај свој ум".

Тиме је све речено. Ту је закључана тајна „умног подвига". У тој краткој речи скривена је тајна спасења и хришћанског савршенства. Она и јесте „умно делање" отаца, молитвено узвођење ума ка Богу, „сећање на Бога" или непрестана молитва. Она и јесте унутрашњи, Божији пут ка скривеној тајни живог богоопштења, ка „мисленом тиховању".

Ето пута светих отаца: у њему је срж православне аскезе.

Благодатно-пророчки живот оца Јована је необично јарко потврдио истину речи коју је рекао, као уосталом и речи које је казао древни пророк:

Господ учини спасење посред земље (Пс.73,12). Наиме, посред свега земаљског и таштог, посред греха и саблазни сам Бог врши спасење, а не човек, премда уз човеково добро усрђе. Јер, спасење је Божије, а не људско [дело].

Када би непрестана молитва, или, по речима оца Јована, „чување ума" било сасвим немогуће у свету, Дух Свети устима апостола не би на слично делање позвао све Хришћане и не би им саветовао:

Молите се без престанка (1.Сол.5,17).

Јер, Господ Бог не призива на оно што је немогуће. Према томе, [молитва] је за нас могућа. С обзиром, пак, да нам је предлаже Дух Божији, она је и неопходна. „Без непрестане молитве, дакле, није могуће приближити се Богу", каже свети Исаак Сирин (Слово 69).

Неопходна је само жеља за спасењем и добро усрђе. Добром, пак, усрђу за то дело сам Бог је Помоћник у свакој околности: и усред Црвеног мора страсти, и у египатској тамници, и у огњу вавилонских невоља, које испитују чврстину наше вере и уздања.

Јер, Он је заиста Помоћник и Покровитељ свакој души, која је похитала из Египта страсти, бежећи од власти мисленог фараона у „умну" обећану земљу. И свака таква душа налази Његову делатну помоћ у „умном" стремљењу.

„Умно живљење" Кронштатског молитвеника потпуно је потврдило ту истину. Усред саме прашуме света, Господ Бог, кога је умно призивао, беше му и Помоћник и Покровитељ.

Кад би било немогуће спасавати се „умним делањем" усред света, богопросвећени оци не би и световне људе позивали на ту молитву.

Епископ Игњатије Брјанчанинов говори да „Исусовом молитвом треба да се баве не само монаси, који живе у манастиру и имају послушања, него и световњаци" (том II, стр. 303).

„Сви Хришћани могу и треба да се баве том молитвом због покајања и призивања Господа у помоћ. Они њоме треба да се баве са страхом Божијим и вером, са највећом пажњом у односу на мисли и речи молитве, са скрушеношћу духа" (том II, стр. 303).

Свети Василије Велики је неписменима заповедио да сва молитвословља замене Исусовом молитвом, што је као правило усвојила сва Источна Црква.

Свети Симеон, архиепископ солунски, заповеда и саветује архијерејима, свештеницима, свим монасима и световњацима да у свако време и час произносе свештену молитву, имајући је као дах живота. Он каже:

„То призивање нека твори свако ко је побожан. Нека се он увек на њега приморава".

Светли подвижник, преподобни Серафим Саровски је слична упутства о молитви давао свима који му долажаху: и монасима и световњацима:

„Нека се сваки Хришћанин својим послом бави. За време, пак, рада код куће или на неком путу нека тихо понавља:

»Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога«. Нека у томе буде сва твоја пажња и обучавање.

Призивањем имена Божијег ти ћеш наћи спокојство, достићи духовну и телесну чистоту, и у тебе ће се уселити Свети Дух, Извор свих добара. Он ће те управити у светињи, у свакој побожности и чистоти" (Житије старца Серафима, изд. 1877, стр. 82-83).

И многи други свети оци су слична упутства давали свима, - и монасима и људима у свету. Јер, заповест о „бдењу", тј. о непрестаној молитви Господ Спаситељ није дао само блиским ученицима, него и свима који у Њега верују.

Многи из осећања лажног смирења себе сматрају недостојнима да се баве том молитвом, говорећи да она више приличи светим људима. Наравно, то је наопако, неправилно и погрешно схватање.

Блажене успомене старац схимонах Василије Пољаномеруљски, врло искусни делатник умне молитве, управо и вели:

„Немајући искуствено познање, многи погрешно расуђују да умно делање припада само бестрасним и светим мужевима".

Други се боје да приступе том делању, плашећи се да због те молитве не падну у прелест. Та је бојазан заснована на духовном незналаштву. И уколико се строжије посматра, заправо та бојазан већ јесте прелест.

Зар речено није прелест? Зар није обмана? Зар није душевна оболелост молитвено призивање светог и спасоносног имена Божијег сматрати опасним по себе? Шта може да буде погубније од сличног самозаваравања? То је најтананија и најдушеразорнија форма прелести.

Од те молитве нико се никада није озледио, нити је пао у прелест. У прелест су падали и били душевно рањени због неразумног, безумног и гордог стремљења ума ка узвишеним стањима, несвојственим човеку који пребива у страстима, а не због „умног делања".

Било је, додуше, неискусних и неразумних духовника који су забрањивали бављење том молитвом. Многи су, под утицајем њихових забрана, долазили до потпуног душевног помрачења, како казује старац Пајсије Молдавски. Они су се уплашили од свете молитве и дошли до крајњег безумља: светоотачке књиге о умној молитви које су поседовали они су потапали у реке, везујући их за опеке. Шта може бити нерасудније од сличног односа према светој молитви?

Међутим, та молитва није страшна само незналицама, и неученим људима, него и школованим, богословски образованим телољупцима. Они се према њој односе већ сасвим дивљачки и недобронамерно. Најискуснији делатник те молитве, епископ Игњатије Брјанчанинов говори:

„Наши учењаци (богослови) немају појма о умној молитви из предања Православне Цркве. Они су је упознали само из дела западних писаца. Међутим, није мудро што су они понављали њихове хуле и бесмислице" (том II, стр. 364).

„Како год да је богат мудрошћу света, телесни и душевни разум врло дивљачки и недобронамерно гледа на умну молитву. Она је средство сједињавања човековог духа са Духом Божијим. Стога је нарочито страшна и мрска за оне који воле да им дух обитава у збору палих и одбачених духова, који су непријатељски [расположени] према Богу. Они нису ни свесни своје палости, услед чега стање палости проглашавају и хвале као стање највишег напретка" (том II, стр. 364).

При пострижењу у монаштво, [старац] који постризава новопостриженом даје бројанице и говори:

„Прими, брате, мач духовни, који је реч Божија. Њу посеј у уста своја, у ум и срце и говори непрестано: »Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме«".

На тај начин, сваком се монаху та молитва даје као заповест. Међутим, ретко који монах схвата значење те заповести. Њега схватају само они који имају искусног старца-руководитеља, који и сам пребива у том делању.

Та молитва се са реткима здружује, тј. само са онима који се истински одрешују од телољубивог живота и са пламеним срцем ишту покајање: таквима она долази као руководитељка покајања.

Међу световњацима она се здружује само са онима код којих се јавила жеља за одрешењем од плотског постојања, жеђ за духовним животом и жеђ за избављењем душе. Она се, пак, не здружује са оним у коме је жив живот плоти, живот „овога света". Међутим, уколико је се буду искрено држали, она ће и њих одвести од плотског и привести духовном, тј. покајничком животу. Јер, она је молитва одрешења, молитва умртвљења плотског постојања, молитва смрти.

Истовремено, пак, она је и молитва васкрсења душе, молитва божанственог живота. Свако ко се истински прилепио за њу обавезно ће се одрешити од вештаственог живота, од живота плоти, тј. умреће за свет, за живот телесни и оживеће за живот духа, за духовни живот. Та ће га молитвица извести на пут вас-крсења духа, на пут живота духа. Јер, ова молитва је дух и одухо-виће сваког ко је заволи.

Заволевши ту молитву, Kронштатски молитвеник је својим одуховљеним животом у свету потврдио ту истину. Додуше, његово искуство је пресјајно и искључиво, али није случајно. У мудром промислу Божијем нема случајности.

Кронштатски молитвеник је Божије пророчко знамење за све који се истински спасавају усред саблазни света у последњим временима. То знамење је за нас врло утешно и ободравајуће.

Додуше, ми смо навикли да схватамо другачије, тј. да се „умним делањем" занимају само они који живе у манастирским или пустињским условима. Међутим, нашем времену није дато ни једно, ни друго. Господ је пустињу учинио недоступном, а манастире затворио, док је грешни свет оставио. И он наставља да постоји. Шта да чинимо, међутим, ми који желимо да се спасемо?

За све који желе да се спасу остао је један пут: унутрашњи пут пажења на своје помисли и непрестане молитве.

Усред света ми треба да се спасавамо „умним делањем":

„Чувај свој ум".

Наиме, ми треба да га занимамо непрестаном молитвом покајања. У тој молитви немој тражити висока духовна стања, него само виђење својих прегрешења и очишћење од страсти. И поменуто треба тражити у молитвеном плачу.

То је незаблудиви, безопасни пут - пут светих отаца. И то је једини пут који нам је доступан и отворен. Сви други путеви су за нас затворени.

Мисли сумње и колебања, које у нама ничу, изазива „мислени кваритељ". Он преко тананих начина сумње, колебања и неодлучности свом снагом покушава да у нама сруши и иначе слабу веру у Божију свемоћ. Он хоће да нас погуби нашим соп-ственим неверјем Господу Богу, који је исти јуче и данас и у векове (Јев.13,8).

Он својом свемоћном благодаћу спасава сваког ко хоће и ко тражи спасење.

Постоји, међутим, још једно оштро питање, које тешко преживљавају они који се спасавају:

„Ко ће нам бити духовни руководитељ на нама непознатом и опасном путу".

Оно плаши врло многе. Искусних стараца нема. Нестало је и духовних путеводитеља ка „скривеном животу у Христу". Свети оци, међутим, говоре да се без искусног руководитеља нико тим делањем не може спасавати.

Шта, дакле, да се ради? Како да се поступи?

Дивни Бог је у својој мудрости, међутим, преко светих својих, тј. древних молитвеника о нама предјавио врло утешну реч. Њиховим устима Он је саопштио да ће наши духовни наставници у последња времена бити „богомудри списи светих отаца" (по речи Пајсија Величковског, епископа Игњатија и других) и „разноврсне невоље" (по речи аве Исхириона и других отаца).

Епископ Игњатије Брјанчанинов наводи следеће пророчанство древних отаца:

Једном су свети оци Египатског скита пророчански разговарали о последњем роду. „Шта смо ми чинили", рекоше. Један од њих, велики ава Исхирион, рече: „Ми смо испуњавали заповести Божије". Питали су га: „А шта ће чинити они после нас". „Они ће, - рече ава,- испуњавати половину заповести од оних које ми испуњавамо". Још су га питали: „А шта ће чинити они који буду после њих". Ава Исхирион одговори: „Они уопште неће имати монашког делања. Међутим, њих ће постићи невоље. И они који одоле биће већи и од нас и од отаца наших".

Ето истинске утехе Духа Светог за све слуге Божије, који се у последња времена спасавају усред света и његових невоља. И ту благодатну утеху не треба заборављати.

Овде је скривена утеха и за оне који својевољно пребивају у невољама. Понекад оптерећени њиховим тешким бременом, они не знају коме да их предају. Невоље, међутим, сваког ко их прима управљају у Царство, будући

да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије (Д. ап. 14,22).

Воља благог промисла о нама је да, покоривши му се, без смућивања сами носимо невољу своје воље. Садашње спасење се састоји у смиреном приклањању том промислу. И ми треба да се чврсто саживимо са мишљу да нас сада за живот вечни не васпитавају старци и духовници, него многоразличне невоље.

Невоље су наши духоносни руководитељи и наставници у молитвеном животу. Сада наш пут Бог не управља преко стара

Стога свакој невољи која долази треба показати послушност: њој се треба клањати до земље (као духовнику) и са љубављу целивати њену свету руку (као руку стараца), која нас благосиља.

У том смиреном умном делању ми треба да се умудрујемо, просвећујемо и крепимо богомудрим списима светих отаца и нарочито благодатним списима епископа Игњатија Брјанчанинова, који је сам искуствено прошао по многоскорбном „умном путу" и описао га са пророчком разговетношћу и јасноћом.

Богомудри епископ је био обдарен великим благодатним даром: он је „умно живео" од младих дана. Стога је умно и разговетно објаснио тај скривени живот, који је потпуно недоступан теоријском и богословском разуму.

„Умни живот"

јесте истинско богословље. И само такво богословље нам открива скривени разум отаца. Епископ Игњатије је ишао тим путем. Стога је и усвојио дух отаца и са неподраживом јасноћом и правилношћу изложио њихово учење о „умној молитви".

Код свих светих отаца списи о том предмету су прикривени, скривени у богомудрим и малодоступним изрекама. Епископ Игњатије је побожно скинуо ту прикривеност својим молитвеним_ многоневољним животом. Јер, богомудрост Светог Писма се разјашњава по мери богомудрог живота. Пребивајући у оваквом животу, епископ је разјаснио оце до крајње јасноће за наше незналачко схватање.

Епископ Игњатије је преко својих богомудрих списа самим Духом Божијим дат као руководитељ свима који се у наша времена спасавају. И нема разговетнијег руководитеља на „умном" путу у читавој светоотачкој литератури. Он се не чита само код нас, него и на истоку, нарочито на Старом Атону. Стога су одатле многи делатници „умног труда" својевремено долазили да се на његовом гробу помоле и испросе његове благословене молитве на многомучном молитвеном путу.

Списима епископа Игњатија, тј. списима који су духоносни и најдоступнији разумевању, човек може да се руководи без икакве сумње: они нас упућују на пут спасења и усавршавања у „умном делању". Тај став деле многи подвижници „умног живота" последњих времена. Епископ Игњатије је са задовољавајућом пунотом објаснио апостолску заповест, која је и Господња заповест:

А што вама говорим, рече Господ, свима говорим: Стражите (Мк. 13,37).

А свети апостол је појаснио: Молите се без престанка (1.Сол.5,17).

У последњим временима Дух Свети још је више објаснио ту скривену реч о „непрестаној молитви" благодатним устима Кронштатског молитвеника, који је свима нама рекао:

„Чувај свој ум".

 

 

 

< ^ >