XIV
Умно делање почиње од покајања.
Суштина покајања по схватању Светих Отаца.
Умно делање „чувања свог ума" кроз непрестану молитву почиње од првог степена покајања: „Помилуј ме".
Ономе у коме је већ сазрела неопходност покајања, то делање ће бити од велике помоћи: оно ће ка њему привући молитву срца, која ће већ неућутним гласом призивати Бога. И он ће већ имати непрестану молитву, тј. даноноћну анђелску службу.
Непрестано „умно" сећање на Бога јесте делатност која је својствена нашој мисленој природи, тј. души и у земаљским и у небеским условима.
Међутим, то делање ће бити спасоносно и за оне код којих још није сазрела истинска неопходност покајања: та молитвица ће у осећање срца привући велику благодат. Она ће срцу дати да осети величанственост Светости Божије, да осети свети страх Божијег присуства, од чега ће јој се отворити очи за сопствену ништавност, за сопствену греховност, за [гледање] на себе као на прах и пепео. И тада ће се из праха родити унутрашњи, већ неућутни вапај душе: „Помилуј ме".
Тај вапај ће спочетка бити мален. Међутим, касније ће он, по учењу отаца, постати изобилан, многосузан, многоболан, скрушавајући и за срце и за читаво тело.
Дејство те благодатне молитве простире се на читавог човека: оно је несхватљиво и необјашњиво. И мислена, бестелесна душа (тј. разумно и прекрасно Божије створење, премда и помрачено страстима), која никада раније није видела себе, одједном ће својим унутарњим очима угледати и себе, и своје мрачне, смрдљиве дроњке, тј. своје помисли, маштања и пожуде, у које се оденула живећи у заједништву са демонима. И деловањем молитве, она ће се сва претворити у сузни вапај, услед чега ће опитно схватити исповест пророка, који се Богу исповедао речима:
Као вода разлих се, расуше се све кости моје; поста срце моје као восак топљен у утроби мојој. Сасуши се као опека снага моја, и језик мој прилепи се за грло моје, и у прах смртни низвео си ме (Пс.21,15-16).
Да, ум се Богу, по учењу отаца, исповеда речима, а срце - сузама и многоболном скрушеношћу.
У том маленом делању наћи ће се велики бол срца. У њему је скривена потресна величанственост божанствене тајне рођења одозго. Оно је тајна покајања, која приличи свакој души жедној спасења Божијег.
Кроз њу Бог видно и осетно за душу пројављује своје благодатно деловање, које спасава душу и тело од страсти и очишћује ум од колебања у помислима.
Тим делањем ум долази до пажње: молитва постаје пажљивија и душа се моли са великим страхом и побожношћу. Исусова молитва је молитва покајања: она је пут за проналажење своје душе, тј. пут који приводи Богу. Јер, само се путем покајања грешна душа враћа Богу. Другог пута до Бога нема.
Истинско, пак, покајање, по благословеном поимању светих отаца, састоји се од три умне врлине, тј. три делања:
1. Од очишћења ума,
2. трпљења невоља и
3. непрестане молитве (свети Марко Подвижник).
У основи целокупне „умне" делатности лежи непрестана молитва. Она и уводи у божанствену тајну покајања, тј. ум очишћује од помисли, срце од пожуда и души која се моли дарује постојаност у невољама. Стога су јој оци и дали славно име, назвавши је „царицом врлина" (уљ код Јована Лествичника).
Истинским покајањем се и стиче молитва, или „умно живљење" пред Богом. А непрестана молитва јесте скривено „умно делање" светих отаца, којим су се они спасавали.
Спашћемо се и ми, уколико ступимо на пут истинског покајања. Јер, почетак спасоносне молитве се полаже покајањем, а почетак покајања је у молитви дубоког душевног поимања властите пропасти, одрицања од сатане и свих његових дела, те налажења Бога и обећања да ће се живети у доброј савести. Одатле и вапај за помоћ Ономе који може да спасе: „Помилуј ме и спаси".
Овде и почиње покајање и молитва. Те две делатности душе су нераздвојне и сливене у једно: оне и обухватају сав земаљски живот душе која се каје.
Први корак спасоносне делатности на путу покајања душа врши у покајничкој исповести пред духовником. Тим умним покретом воље она као да из себе избљувава змијски отров, којим се отровала. Тај је моменат јако болан за душу, али и неопходан и спасоносан.
Исповест је скривена тајна смирења грешне душе пред Богом. И само на том путу Бог среће душу која се смирила. Исповест је тачка на којој душа чини преокрет у свом кретању од земље ка небу, од плоти ка духу.
Исповест је за душу веома непријатно и мучно духовно средство, нарочито спочетка. Па ипак, без ње се душа не може ослободити од отрова који је, због неповерења према Богу и због своје слепе очараности, прогутала са задовољством.
У тајни исповести душа избљувава отров, док се покајничким живљењем после исповести ослобађа његових последица.
На путу спасоносног смирења болну душу благонаклоно сусреће благодат Божија и дарује јој свемоћно, утешно-исцелитељско лекарство, тј. Свето Причешће Телом и Крвљу Господњом. Оно је лекарство за вечни живот: у њему се даје благодатна, делатна помоћ за праведно, свето, вечно живљење и помоћ ради свакодневног устремљавања према духовном, небеском и умном животу. Причешћујући се тим Тајинством, душа се причешћује са бесмртним Извором, са благодатним и Божанственим живо-том, који и почиње у молитвеном покајању.
Од тог светог момента покајање обухвата сву човекову делатност - и спољашњу, и унутрашњу. Спољашња делатност душе, која је ступила на пут покајања, пројављује се у трпељивом подношењу огорчења, увреда, вређања и свих других скорби и невоља и телесних болести са смиреном хришћанском свешћу.
„Достојно примам по делима својим".
Такво настројење душе изражава унутрашње трпељиво смирење: оно и јесте истинско покајање пред Богом. Оно је спољашња смирена делатност, којом се душа спасава.
Уколико тајна наше исповести не рађа такву делатност, јасно је да јој је горда душа пришла без смирења и покајања: стога она и није добила благодат за благодатну делатност.
Истински пут ка смирењу јесте наш ближњи. Најбољи начин да се стекне смирење јесте прекоревање себе и смиравање пред ближњим.
Смиравање пред ближњим и пред околностима јесте смирење пред Богом. Оно служи као скривени темељ делатног покајања, као темељ „умне молитве". „Умна молитва" се не прима без унутрашњег смирења пред ближњим и пред околностима: она се не саживљава са гордошћу душе.
Уколико желимо да познамо себе, тј. какви смо у духовној стварности, приликом провере треба да користимо следећи знак:
Уколико при бављењу „умном молитвом" са болом увиђамо да се не саживљава са нама, да нам се не задржава ни у устима, већ све време бежи од нас, „сигурно је да стање наше душе пред ближњима и пред Богом пројављује гордост". И благодат (која је својствена молитви) противи се нашој гордости. То болно-спасоносно познање треба да нас пробуди на истинско покајање, које мора да загреје нашу молитву, тј. да је учини смиренијом и испуњеном сузама. То суштински корисно познање треба да оснажи наш вапај Богу: „Помилуј ме". Јер, „умна молитва" се стиче сузним и покајничким живљењем, тј. смирењем. Смирењу се и даје благодат те молитве: смирењу се и открива њено тајинство.
У Цркви грешна душа приноси покајање устима, што представља цвет покајања. У свакодневном, пак, животу она га приноси делатним трпељивим живљењем, тј. делима, што представља плод покајања. Уколико и после исповести код нас не буде исправљења живота, покајање ће бити бесплодно и Богу противно, будући да Он захтева да се принесе род достојан покајања, тј. исправљење живљења (Мт.3,8).
Наше покајање у Цркви које не мења наше свакодневно живљење у ствари није покајање, него самообмана, самозаваравање. У њему се, заправо, пројављује наше мрачњачко, непросвећено паганство. Таквим покајањем ми обмањујемо и себе и Бога. Њиме жалостимо благост Божију, која дуготрпељиво чека нашу измену. „Покајање је завет са Богом о исправљењу властитог живљења", вели свети Јован Лествичник (Слово 5). Уколико код нас нема исправљења, нема ни покајања. Покајање је поновљиви дар благодати, која нас својом Божанственом моћи спасава од греховног живота, мењајући га и уводећи нас у ново, благодатно и божанствено живљење. Уколико у нама нема добре измене нашег живљења, у нама нема ни духовног живота. Значи да нисмо стекли дар благодати покајања, услед чега ни духа молитве у нама не може бити. „Јер, само се у покајању разгорева огањ молитве, који сажиже вештаство греха", вели свети Лествичник. Покајање је живо тајинство обновљења целокупног човека и измене читавог живљења. Покајање је друга, сузна купељ, која препорађа грешну душу за духовни, „умни" и божанствени живот.
Уколико наше покајање не мења наше живљење и не обнавља нас, ми показујемо да у њему није било благодатног скрушења због властите греховности пред Богом, те да нисмо нашли благодат која нас ослобађа од грехова и препорађа за нови, хришћански живот. Стога смо ми мртви за духовни и благодатни живот и - туђи Хришћанству.
Јер, Хришћанство је религија тајне препорода за божанствени живот. Онај, пак, ко је туђ хришћанском животу, туђ је и Богу: он је мртворођени, тј. незнабожац. Незнабошци су, опет, непријатељи Христови, премда се и називају Хришћанима. Јер, они својим живљењем руже Сина Божијег и распињу га у себи поново, по речи апостола (Јев.6,6).
Таква је спољашња делатност душе која се каје пред Богом.
Унутрашња, пак, делатност душе је невидљива, мислена и умна. Ту се покајничка делатност пред Богом обавља тајно, у борби са помислима и осећањима који су супротни покајничком живљењу. Без тог унутрашњег делања сама спољашња исправ ност у односу на страсти није чврста и постојана. Осим тога, она може да роди спољашњег, гордог фарисеја, који је противан Богу.
Тим унутрашњим делањем душа у земаљском условима пројављује скривену усмереност своје „умне" воље за необухватну делатност у вечности.
У свој тој делатности (у трпљењу невоља, у унутарњој борби са помислима, маштањима и похотама) души је неопходна благодатна помоћ одозго, Божанствена сила, коју стиче у молитви. Јер, молитва је извор благодатне силе. Молитвом покајања душа привлачи живу, делатну помоћ одозго.
Земаљске, пак, невоље, помисли и сва могућа осећања (која угњетавају душу) јесу стални њени сапутници у земаљском постојању. Стога и сама молитва треба да се претвори у спасоносну, умну и постојану делатност душе - у непрестану молитву.
Непрестана молитва јесте непрестано покајање пред Богом, са искреном и дубоком свешћу: „Примам достојно по делима својим". На тај начин сва земаљска делатност душе бива обухваћена умном спасоносном делатношћу покајања.
Онај ко иде путем молитве без покајања свакако је на путу гордости. Онај, пак, ко у молитви очекује узвишена духовна стања налази се у стању (само)обманутости. Онај ко пребива у молитви, а не мења живљење и не напушта вештаственоплотски живот (не прелазећи ка благодатно-одухотвореном животу) свакако се налази на путу заблуде. Онај ко сузном молитвом смирења мења своје живљење пред Богом и непрестано свој ум сузама покајања очишћује од наметљивих помисли налази се на правом и спасоносном путу, на путу светих отаца.
Према томе, очишћење ума од помисли, трпељиво подношење невоља и непрестана молитва јесу умна делатност душе која се каје на земљи. Они су својствени њеном [нормалном] стању и називају се покајањем. И само том делатношћу душа се спасава и још овде улази у скривено, ново, духовно и анђелско живљење, у живот божанствене бесмртности, који нам је дарован Господом Исусом Христом. Само том делатношћу она проналази тајну Царства Божијег, које је у нама.
Ето просвећеног схватања истинског покајања по богомудром разуму светих отаца.
Према томе, непрестана молитва није досадни, механички посао, него непрекидна, жива и умна делатност душе, која обавља тајну непрестаног покајања.
Душа која се каје не може одједном стећи непрестану молитву. У свом развоју она има закониту духовну поступност, као и покајање. Јер, молитва проистиче из покајања, а не из механичких молитвених поступака. Без покајања молитва се неће распламсати, будући да се, по речима светог Јована Лествичника, само у покајању разгорева огањ молитве, који сажиже вештаство страсти. Дубоким покајањем продубљује се и молитва.
Она почиње од усне молитве или молитве речима, потом прелази у честу и умну и, најзад - у пажљиву молитву.
Пажљива, пак, молитва уз садејство благодати уводи душу која се каје у тајну унутрашње, срдачне и непрестане молитве, тј. у живо, благодатно-осетно, непрестано богоопштење.