XV

 

Унутрашње делање духа почиње од спољашњег.

Спочетка се непрестано устима призива Име

 

„Пази на оно што говоримо и што ти искрено саветујемо", веле свети оци (свети Калист). Онај ко жели да се користи богомудрим саветом светих отаца да би се на умној лађи покајања спасао од потопа у мисленом мору греха треба обавезно да послуша њихов савет и да почне мислено делање духа од спољашњег, тј. од непрекидног призивања имена Божијег устима.

Нашој „умној суштини", тј. нашем увек покретном уму треба дати увекпокретно, непрекидно, делатно и божанствено занимање, које одговара његовој природи.

Непрестано божанствено занимање, тј. призивање имена Божијег устима помоћи ће уму да се излечи од болести скитања и лутања и научиће га да „се чува" од поробљености маштањима и помислима „мисленог кваритеља". Јер, освећење ума долази преко уста: ум и помисли се освећују и очишћују молитвеним делањем уста.

Божанствени Макарије казује: „Ту тајну борбу, размишљање о Господу и труд призивања треба да имамо дању и ноћу, будући да се сва наша дела освећују и обављају у чистоти непрестаним сећањем на Бога".

Наше многострасно срце, тј. обитељ ума делатно ће се очишћавати од страсти тим непрестаним сећањем. Свети Дијадох говори:

„Онај ко жели да очисти своје срце нека га распламсава непрестаним сећањем на Господа Исуса".

Нама, међутим, није дато да знамо како ће се у нама обављати то очишћење и освећење наше природе, тј. и ума, и срца и тела нашег једино од призивања светог имена Божијег: то је тајна Божија.

Ипак, несумњиво је да се освећење врши у светом тајинству непрестаног призивања устима поклоњења достојног, свемогућег и спасоносног имена Исуса Христа.

Наша природа (која беше отпала од Бога) у Христу Исусу је добила потпуно васпостављање и обожење, добивши благодатни дар новог бића. Тај дар (који се у светом крштењу даје на уздарје и као залог нашег васпостављања) усваја се кроз веру у по кајничком делању: подвижници га задобијају делатним покајањем и побожношћу, који се изражавају у непрестаном призивању светог имена Божијег и достојним причешћивањем Светим Телом и Крвљу Господњом.

Том побожном делатношћу наша (грехом искварена) при усваја ново благодатно биће, које је даровано нашој природи.

Стога, само призивање светог имена Бога (који је Спаситељ наше природе) делује непојамно чудесно и спасоносно на наше јестаство. То призивање на нама показује осетно, благодатно и необјашњиво дејство.

Међутим, да име Божије не призива „узалуд" или себи на осуду и да достојно прима Свето Тело и Крв Господњу може само онај ко (по апостолу) испитује себе (1.Кор.11,23-32), тј. ко је свестан величине светости имена Божијег, ко дрхти пред Светињом Тела и Крви Господње, ко осуђује своју греховност и недостојност, ко никада не приступа ни молитви, ни Светом Причешћу са непажњом, непобожношћу, ко са скрушеношћу приноси Богу своје вапаје, просећи Његову милост и благодатну промену свог мисленог и телесног живљења.

Примање Светог Причешћа са вером и смирењем и непрестано призивање светог имена Божијег чини дивно, божанствено и спасоносно лекарство, које нас дејствено лечи, премда и непојамно за нашу свест.

Свети Варсануфије Велики говори:

„Непрестано призивање имена Божијег је лекарство које не убија једино страсти, него и њихово дејство. Одговарајући лек или завој за рану страдалника који је пронашао лекар делује и без знања болесника. И име Божије, које се призива, убија све страсти, премда ми не знамо како".

„Усну молитву нарочито треба упражњавати када је срце у стању неосетљивости", вели старац, отац Амвросије Оптински. Усна молитва одгони хладноћу неосетљивости и загрева срце божанственом топлином. За охлађено срце усна молитва је благодатни огањ. И свети Дијадох сведочи да име Божије, које се призива, као огањ сажиже сваку нечистоту у души. Он вели:

„Уколико се са напрегнутим старањем држи на уму, ово дивно име врло осетно сажиже сваку нечистоту која се јавља у души. Јер, Бог наш је Огањ који спаљује и изједа свако зло, по речи апостола".

На том степену унутрашња Исусова молитва јесте непрекидно и непрестано призивање устима божанственог имена Господа нашег Исуса Христа. Спољашња, пак, непрекидност довешће до унутарње непрестане молитве. Кроз спољашњу жељу стиче се унутарње: стиче се дух молитве.

Пророк-молитвеник говори: Уста своја отворих, и привукох дух (Пс.118,131).

Спољашњим, тј. устима привлачи се унутрашње, привлачи се дух. Такав је духовни закон за телесно-умну творевину, за човека. Од телесног се узлази према духовном, од спољашњег - ка унутрашњем, од делања ка сагледавању, тј. телесним устима проналази се Бестелесни. Другог пута нема.

Онај ко се усуди да одмах узиђе на високи духовни степен, не потрудивши се на првим степенима телесног усхођења никуда неће узићи, него ће тапкати у месту. Осим тога, он може на себе навући негодовање Божије због гордог посезања за узвишеним живљењем, које му није својствено, те да, по смиравајућем допуштењу Божијем, потпадне под ноге демонима, који у смрдљиво блато чулних страсти са нарочитом злурадошћу гурају сличне душе.

Да би се стекла непрестана унутарња молитва, неопходно је са смирењем и трпељиво се потрудити у телесној, усној молитви, у покајничким осећањима, не усуђујући се на „улажење умом у срце" ради срдачне молитве. Срце се за истинску молитву не отвара дисањем и разним вештачким поступцима, како су умислили неки наопаки молитвеници. Оно се отвара прстом Божијим, тј. када благоизволи Господ Бог и када се очисти од страсти.

Ми треба са смирењем да благодаримо Милостивом Господу већ за саму [чињеницу] да нас је удостојио да носимо Његово најсветије име у својим грешним устима. Већ она сама јесте највећа милост. Јер, код многих [људи] су уста затворена за то божанствено делање, код многих се уста не наслађују тим најсладоснијим именом. Напротив, они читавог живота носе горчину, која ће и бити удео њихове душе кроз сву вечност.

Словесна и умна твар, тј. човек је обдарен умним, словесним органом ради ношења Бога-Слова у словесним устима. И човек и сви његови органи одговарају називу „словесни" једино када у себе смештају Бога, који се именује словом, када су носиоци Бога-Слова. У противном случају човека Свето Писмо назива бесловесним. За такве је пророк и рекао:

И човек у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком бесловесном, и постадејој сличан (Пс.48,21).

Словесна створења, која у себи не носе Бога Слова, у ствари су бесловесна и слична стоци. Јер, само Бог Слово човека чини словесним, умним божанственим створењем.

Стога заблагодаримо благости Божијој, која призива наш многогрешни словесни орган да носи Божије Слово у својим устима. Осим Божије помоћи, за то делање неопходно је и усрдно старање и приљежност. У светом занимању треба, по мери својих моћи, безлењосно стално пребивати: и дању, и ноћу, на сваком месту и при сваком послу. Чак и кад бисмо читав живот до краја остали само на усменом упражњавању Исусовом молитвом ми бисмо, по речи отаца, обрели велико уздарје, с обзиром да је наша намера света и Богу угодна, и занимање - часно и достојно поштовања, док ће напори у своје време бити многоплодни и спасоносни. Бог зна.

Блажен је сваки [делатник] и добро ће му бити, с обзиром да Бог није увредљив. Он ће дати да се окуси од плода напора или приликом умирања или после смрти, кад се душа разреши од окова тела и када буде узлазила на небо кроз ваздушна митарства: молитвено дејство ће је окружити као пламен огњени и она ће бити недоступна за отимаче, тј. ваздушне кнезове, због свемогућег имена Исуса Христа, које је овде са љубављу носила у својим устима.

Свети Исихије говори:

„Душа која се после смрти буде кроз ваздух уздизала према небеским вратима неће се постидети непријатеља имајући уз себе и са собом Христа. Напротив, и тада ће, као и сада, смело разговарати са њима на вратима (Пс. 126,5). Само нека јој до смрти не отежа да дању и ноћу призива Господа Исуса Христа, Сина Божијег. И Он ће је брзо одбранити, по свом нелажном божанственом обећању, које је изрекао у причи о неправедном судији: Кажем вам да ће их убрзо одбранити (Лк.18, 8) и у садашњем животу, и по исходу из тела" (свети Исихије, презвитер јерусалимски, гл. 149).

На том степену Исусова молитва се назива трудбена, делатна, усна и телесна, с обзиром да је производе телесни удови, тј. уста и језик.

Треба рећи да је она на почетку углавном веома тешка. Много пута човек ће се доћи до безнадежног стања у коме ће му изгледати да не може да стекне спасоносно делање. Осим тога, и срце постаје жестоко, сва душа бива погођена неосетљивошћу, са необичном силом устају страсти и духовна област живота као да се закрива каменим зидом.

Благодатно дејство те молитве се пројављује у [чињеници] да нам отвара очи за оно што пре нисмо видели и у чему смо увек спокојно пребивали пред Богом. А пребивали смо у неосетљивости, у умртвљености, у гресима и нисмо уздисали. Међутим, молитва је почела да оживљава умртвљену душу: и душа је одмах почела да види, да осећа, да спознаје своју греховност и кривицу пред Богом и да силно уздише пред Њим: „Помилуј ме".

Од тог духовног виђења долази се у безутешно, обремењујуће и страдалничко стање. Па ипак, све треба претрпети и преживети, не прекидајући и не одбацујући молитву. Онима који приступају том великом делу оци објашњавају да је то стање неизбежно, с обзиром да је противничкој демонској сили мрскије од свега.

Дешаваће се да ће човек говорити своју свету молитву без икакве воље, без икакве пажње, без и најмањег осећања пријатности. Језик ће се покретати незамисливо тешко и човеку [ће се чинити] буквално као да тешким чекићем разбија камен. Притом читави облаци свих могућих помисли (па и нечасних, богохулних и неизрецивих) ударају на ум као морски таласи о хридину, услед чега ће се човеку чинити да је гори неголи што је био пре него што је изговарао молитву. Дешава се да због тога, по неискуству, неки и посумњају у њену светост, корисност и неопходност.

Оци, међутим, веле да се речено збива по обичном поретку ствари, тј. као неизбежна последица молитве.

„Исходећи из Божанства Исуса Христа и пробијајући се у таму душе, светлост молитвене благодати застрашује и прогони злу силу, која је дотле у њој спокојно обитавала. И узнемирена именом Божијим, зла сила ставља у покрет све страсти, које су мировале".

Епископ Игњатије Брјанчанинов пише: „Нека нам речено буде знак да је наша молитва почела да делује на себи својствен начин. Стога се немојмо уплашити, него се ободримо надом да молитва наша иде по устаљеном поретку и да је преузела своје законско право на изгоњење нечисте силе".

„Тада треба појачати молитву, макар усну, уколико немамо бољу. И треба се старати да њоме испунимо читав ток свога живота. Напор, време и нарочито - садејство Божије ће надвладати греховна својства и склоност наше пале природе. Временом ће та молитва заблистати као сунце у сили својој".

„Произношење устима и језиком имена Господа Исуса Христа, Бога и Спаситеља нашега има велико значење у нашем животу: тим делањем ми пред лицем Господњим пројављујемо умни покрет наше воље, која је устремљена ка Њему. И премда је тај покрет лишен снаге, и премда га ометају помисли и зле жеље, премда га прекидају пориви злих страсти - ипак је силан Господ да нам дарује чисту чежњу према Њему, да разагна греховну таму у нама, да просвети срце наше светлошћу лица свога и да нам подари унутарњу, тј. срдачну молитву".

„Јер, по учењу светог Макарија Египатског, Он од нас тражи само добро произвољење. Њено, пак, испуњење јесте дело силе Божије. Ми својих снага немамо".

„И у своје време (које је једино Богу познато) онај ко почиње од телесног делања доћи ће и до душевног, тј. ко почиње од спољашњег - доћи ће и до унутрашњег. Ономе ко смирено куца усном, телесном молитвом отвориће се и двери пажљиве, умне и срдачне (молитве)".

Свети Исаак Сирин вели: „Телесно делање претходи душевном, као што је прах претходио души која је удахнута у Адама. Онај ко нема телесно делање, не може имати ни душевно, будући да се потоње рађа из првог - као клас из пшеничног зрна".

Прешавши праг телесног, он ће већ узмоћи да уђе у танане скривености „умног живљења". У „умно живљење" треба улазити спољашњим усменим призивањем имена Божијег уз смирену свест о својој недостојности, уз свест о Његовом свагдашњем присуству и уз искање од Њега милости за властиту беду и у овдашњем и у будућем животу.

Име Божије треба призивати на сваком послу, на сваком месту, у свако време, па чак и у сну.

Први степен непрестане молитве захтева упражњавање и напор. И премда се ум расејава, не треба се смућивати и туговати: то је грешни удео сваког од нас. Једино је дело Божије да ум заустави у лутању. То је дар на вишем степену умног делања, када ће молитва постати пажљива, а ум почети пажњом да привлачи срце на учествовање у молитви. Срце се, пак, за молитву отвара прстом Божијим, а не механичким поступцима. Оно се отвара после очишћења од страсти и после многих упражњавања у усној и пажљивој молитви, тј. када благоволи сам Подвигоположник наш - Господ Исус Христос.

Бављење молитвом Исусовом је велико и пожељно и похвално дело: оно обраћа на нас погледе, милост и љубав Сина Божијег. Јер, пројављајући њиме своје добро произвољење, ми Богу приносимо оно што имамо.

Наравно, ми бисмо хтели да се молимо пламеним срцем и чистим умом. Међутим, када већ не можемо, принесимо Богу жртву која нам је доступна. Наша душа, као сиромашна јеванђелска удовица, приноси оно што има: своје две лепте, тј. уста и језик, дајући их у ризницу Божију.

Када се, пак, обогати, принеће она и злато, тј. ум и срце. Тада ће почети да се моли и умом и срцем, а не само устима и језиком. У сваком случају, постоји несумњива нада да ће Милосрдни Господ због наше добре воље временом дати да окусимо и од више, тј. умне и срдачне молитве, која нас непосредно сједињује са Њим.

Уколико, пак, не буде почетне, усне, слабе и несавршене молитве, неће бити ни савршене, тј. унутрашње, умне и срдачне.

Пред Богом је велико уколико му приносимо оно што имамо. Наш принос Бог оцењује у складу са нашом усрдношћу, а не да богатством дара. Онај ко Богу са усрђем не приноси своје две лепте, које има, неће принети ни оно што мисли да има. Усрдно принети Богу своје грошеве од бакра јесте велико и богоугодно дело. А када увиди наш труд и добру вољу, Он ће нам и злато дати.

Стога свако са благом надом може Богу приносити своју сиротињску лепту и са усрдношћу приступати бављењу усном Исусовом молитвом. [Човек једино треба да се држи] смирења, покајничког настројења душе и осећања кривице пред Богом због својих грехова. Он никог не треба да вређа и осуђује, а себе треба да сматра горим од свих. И дело спасења ће се одвијати успешно, радосно и безбедно.

Безопасност тог делања је могућа само уколико га вршимо са осећањем покајања.

За непажљиве, пак, према свом живљењу није опасна само та молитва, него и само борављење на земљи. Уколико наш земаљски живот будемо проживљавали непажљиво и без неопходног покајања родиће се страховите последице и овде и у загробном свету.

Пажљивост према свом животу и непрестано покајање пред Богом јесте спасоносни темељ безбедне усне Исусове молитве, као уосталом „и умне молитве": то је свети темељ целокупног нашег живљења на земљи.

Код оног ко чита ове редове и не разуме скривени смисао изрека светих отаца о молитви може се нехотице јавити следеће питање:

„Каква је корист од усног понављања оног што срце не осећа? Добра и богоугодна молитва је само она при којој се не моле само уста, него и срце".

Та мисао је истинита. Међутим, таква молитва постоји само код великих праведника и светитеља. Шта, пак, да ради грешни човек, чије срце пребива у неосетљивости и због греховног стања - у окамењености? Зар он не треба да се моли, него треба да чека да му срце омекша, очисти се, дође у умилење и осети речи молитве. Да ли тек тада да приступи молитви?

Међутим, речено не бива ни са ким. Никада се не дешава да оном ко се не моли долази умилење и молитва. Ономе ко се моли својом нечистом и грешном молитвом Бог ће дати чисту и благодатну молитву. Тако уче сви свети оци.

Само оном ко се моли својом спољашњом, усно-телесном молитвом, Бог даје унутарњу молитву: умну и срдачну. Тако о томе уче сви свети оци.

Мисао да нећемо имати користи од мољења устима (без да срцем осећамо изговаране речи молитве) треба одлучно одбацити: она је незналачка, неправилна и лажна, тј. производ гордог и заблуделог ума, који није просвећен светлошћу благодати.

Од изговараних речи молитве ми имамо велику, благодатну и сасвим приметну корист, чак и ако је не поимамо и не осећамо.

Многи примери и мисли из живота светитеља и мученика потврђују наведену истину. Узмимо барем кратку повест из живота древних египатских отаца, коју је епископ Игњатије Брјанчанинов ставио у свој Отачник. Умудрен благодатним искуством, старац даје врло спасоносна упутства монаху кога нападају телесне пожуде:

„Брат рече старцу: »Шта да чиним, аво? Немоћан сам. Похота ме надвладава«.

Старац рече: »Пази на себе, чедо, и препознај кад ти прилазе демони. Уколико они (преко помисли) почну да разговарају са тобом, ти им не одговарај, него, павши лицем на земљу, моли се и говори:

„Господе Исусе Христе, Сине Божији, помози ми и помилуј ме“.

Брат му рече: „Аво, принуђавам себе, али се налазим у стању неосетљивости: у срцу моме нема умилења и ја не осећам снагу речи“.

Старац одговори: »Ти само изговарај речи и Бог ће ти помоћи. Свети ава Пимен и други оци су рекли да бајач који обајава змију не зна снагу изговараних речи, али је зна змија: кад их чује, њихова снага на њу делује, те се покорава и смирује. Слично је и са нама: ми не знамо силу онога што изговарамо. Међутим, слушајући оно што изговарамо, демони одступају са страхом“" (Отачник, стр. 419).

Ето простог и јасног упутства богомудрог старца, које је испуњено благодатним искуством, које се даје само оном ко са пажњом живи пред Богом. Данашњи делатници молитве веома ретко имају то искуство. А код Хришћана у свету тешко да ће се наћи и ти ретки.

Хришћанско човечанство је веома осиромашило вером у Господа Исуса Христа и делатну силу Његовог Божанственог имена. Спаситељ је унапред указао на то сиромашење.

А Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи (Лк.18, 8).

Светитељи Божији су имали своју веру. Стога су они из свога светог искуства радосно сведочили пред читавим светом и клицали оно што кличе и свети велики Јован Златоусти:

„И ми имамо духовна заклињања: име Господа нашег Исуса Христа и крсну силу. То заклињање не само да изгони аждају из њене рупе и баца је у огањ, него и исцељује од рана које је она задала. Уколико је, међутим, мали број њих изговарао то заклињање и исцељивао се, разлог се састојао у њиховом маловерју, а не у дејствености изговараног. Многи су неодступно ишли за Христом и гурали се око Њега, али нису стицали користи. Крвоточива жена, пак, није додирнула Њега, него само крајичак Његове одежде и доживела је да јој се заустави дуготрајно течење крви. Име Исуса Христа је страшно за демоне и за душевне страсти и болести.

Њиме украсимо и оградимо себе".

Свети су свима који су сачували веру у Господа Спаситеља и Његово Божанствено име говорили:

„Исусовим именом бичуј противнике: ни на небу, ни на земљи нема јачег оружја" (свети Јован Лествичник, сл. 21, гл. 7).

Нека ми и не знамо силу тога светог оружја: наши је непријатељи, међутим, знају и дрхте. Стога му и ми прибегавајмо по савету светих, непрестано призивајући са вером свето и спасоносно име Господње. То призивање ће нам бити на спасење, по речи пророка (Јоил 2,32).

Епископ Игњатије вели: „Јер, сва сила и сво дејство молитве Исусове проистиче из поклоњења достојном и свемогућем имену Исусовом, тј. једином имену под небом којим се можемо спасти" (том II, стр. 371).

 

 

<  ^  >