XVIII
Умна молитва је тајна, која је скривена од векова. Душа је умна херувимска колесница, која носи тајну Слова у свима трима састојцима људске природе: и телесној и умној и срдачној. Та тајна је рајско дело.
Стога се латимо са смирењем и вером за свето дело пажљиве молитве. У своје, пак, време (које је Богу познато) видећемо добра на земљи живих, по речи псаламској. У очишћеном осећању срца на Божијој земљи (где змија, тј. „мислени кваритељ" са својим многомислијем више неће гмизати и неће нас развраћати својим мисленим развратом) ми ћемо исцељеним очима угледати наше благо, тајну скривену од векова и поколења, а сада откривену Његовим светима, која јесте - Христос у нама, по речи апостола (Кол. 1,26-27).
Ми ћемо искуствено познати да је наш ум престо Божанства, а душа умна херувимска колесница, која носи тајну Слова, по тајанственом тумачењу светог Макарија Великог (Беседа 1, 1, 3). Јер, са пажњом у свом уму непрестано носити велико и свето име Божије (а не „празномислије") и значи - бити умна херувимска колесница, на којој заседа Бог-Слово.
Носити свето име Светог Бога и значи самоосвећивање, тј. освећивање Његовим именом.
Носити име бесмртног и блаженог Бога значи причешћивање Божијом бесмртношћу и блаженством.
Тај дивни дар дарован је нашој природи Христом Исусом, Господом нашим, у тајни Његовог Светог Богооваплоћења. Посредством часније од херувима, тј. Пресвете Дјеве Марије наша природа је примила пуноту Божанства, поставши богоносна.
Својим Оваплоћењем у нашу природу, Господ је усвојио наше човештво, даровавши нам велики дар части и славе, дар орођавања по благодати са Божанском природом. Кроз Свету Тајну Причешћа и умног ношења са љубављу у себи Његовог најсветијег имена (којим смо именовани) ми у себе примимо Његово Божанство.
Ето „тајне Христове", која се од вечности скривала у Богу (Еф.3,4-5; 16-17).
Пребивати у умном делању значи побожно, са страхом, са љубављу и са пажњом носити у себи Његову светињу: Његово свето и Божанствено име, чиме се [човек] обожује и постаје богоносац.
Тај дар је велики и благословени, славни и божанствени, изнад људског и анђелског поимања. Јер, и анђели желе да завире у божанствену необухватност тога дара. Тај се дар добија „умним принуђавањем", тј. пажљивом молитвом. Јер, само се „подвижници", по речи Господњој, домогавају дара Царства благодати Божије, које је у нама, тј. које је дато нашој природи Господом Исусом Христом. Оно је унутра, „у нама".
После Господа Исуса сличну реч су понављали сви оци, велики опитници, који су опитом свог делатног живота познали ту божанствену тајну:
„Заиста,- говоре они,- Царство Божије се душом стиче на земљи. Заиста, проналази се ново, божанствено биће, проналази се дивна измена целокупне људске природе на путу молитвене пажње, на путу делања, на умном путу многосузног покајничког живљења".
Пошто је читава умна људска природа потпала под грех, и исцелење се, на исти начин, дарује целокупној људској природи. Виновница грехопада, тј. душа (наша умна природа) бацила је у болест греха сву троделну [људску] природу - и тело, и ум, и дух. По призиву милосрђа Божијег, она сада треба да се потруди да постави почетак своје будуће загробне делатности, која је необјашњиво и несхватљиво славна, величанствена и божанствена. Она својим умним напором и пажљивим самопринуђавањем свом [људском] природом (телом, умом и духом) треба да усвоји оно чега се лишила: да усвоји ново биће, које Господ Исус дарује у светом крштењу. Она, дакле, треба да усвоји почетак благодат-ног божанственог живота, да приступи богоноштву и да већ овде постане богоносна за бескрајну вечност.
Стога свети оци говоре да се почетак умног делања састоји у усвајању имена Божијег најпре устима, потом умом, и најзад духом или срцем. Јер, човек се састоји из три размере, из три природе: телесне (уста), умне (ум), и духовне (дух или срце).
О тајинству душевног усвајања Царства Божијег Господ је испричао скривену причу:
„Царство Божије је слично квасцу који узме жена и покрије у три копање брашна, док све не ускисне" (уп. Лк.13,21).
Благоразумна и усрдна душа (жена), узима свети квасац „умног делања" и заквашује најпре своју телесну природу (уста - спочетка творећи молитву устима, све док се не „засите"), потом заквашује умну природу (ум - творећи молитву умом са пажњом) и најзад духовну природу (дух или срце). Тада пажљива молитва стиче највиши духовни степен, прелазећи у срце и захватајући човека као пламен: тада сав човек бива устремљен ка Богу и сав постаје богоносан. Тада душа постаје „умна херувимска колесница", која носи „тајну Слова" у целој [људској] телесној, умној и духовној природи.
Преподобни Георгије Атонски говори: „Молитва, која се устима твори са пажњом, сама (тј. без икаквих механичких поступака) улази у срце".
У одређено (Богу познато) време, трудољубива душа ће живим осећањем срца окусити од молитвеног плода и схватити да је молитва рајско дело, као што је говорио велики делатник „умне молитве" - Пајсије Величковски. Наводећи речи преподобног Доротеја, он каже: „Првостворени човек је у рају, у који га је сместио Бог, пребивао у молитви".
„Из наведенога је очито,- наставља Пајсије,- да је Бог човека, кога је створио по свом образу и подобију, увео у рај сладости да обделава бесмртне саднице, тј. божанствене, најчистије, најузвишеније и најсавршеније мисли, како [наводи] свети Григорије Богослов, тј. да он, као чист душом и срцем, пребива у сагледатељној, једино умом свештенодејствованој, благодатној молитви, наиме, у најсладоснијем виђењу Бога, те да је храбро чува као зеницу ока и као рајско дело, никада је у души и срцу не умањујући.
Стога је велика слава свештене и божанствене »умне молитве«. Њен крај и врхунац, тј. почетак и савршенство Бог је човеку дао у рају: у њему је она и почела" (Пајсије Величковски, „О умној молитви"). На ту божанствену, непрестану молитву нас призивају оци. Јер, непрестана молитва Богу јесте највиши израз наше љубави према Њему.
По мишљењу светих отаца наш Бог је Огањ и Љубав. Уколико у Њега положимо своје помисли кроз непрестано призивање Његовог светог имена, спочетка ће их, пошто се загреју, обузети туга срдачне и телесне скрушености. Потом ће већ, усијавши се од Огња, и саме запламсати божанственим огњем љубави према Њему, испуњавајући се анђелском тишином и весељем.
Свети Макарије Велики говори унеколико подробније и другачије:
„Уколико се не превариш и не даш у себи пашу порочним и неприличним помислима, већ вољом својом привучеш ум, принуђавајући помисли да се устреме Господу, без сумње ће Он својом вољом да нам дође и да нас дејствено сабере у себе. Јер, целокупно богоугађање и служење зависи од помисли.
Стога се старај да угађаш Господу, увек га очекујући изнутра. Тражи га у помислима, побуђујући и принуђавајући вољу своју и произвољење своје да му непрестано стреме. И посматрај како ти Он долази и у тебе се настањује. И уколико ти сабираш свој ум у искању Њега, утолико Он, чак у још већој мери (побуђиван сопственом добротом и благошћу), [жури] да ти дође и да те успокоји.
Он стоји и разматра твој ум, помисли и покрете мисли. Он посматра да ли га тражиш из све душе, или, пак, са леношћу и са немаром.
И када увиди твоје раченије [тј. љубав] у искању Њега, Он ће ти се јавити и открити, дајући ти своју помоћ, припремајући ти победу и избављајући те од непријатеља твојих. Утврдивши најпре твоје стремљење ка Њему и [видевши] да је све очекивање твоје ка Њему обраћено, Он ће те научити и дати ти истинску молитву, истинску љубав, тј. себе самог, који у теби постаје све. Јер, Он за тебе јесте и Рај и Дрво Живота и Вода Жива, тј. све у свему - Христос" (Беседа 31).