XIX
Умно делање јесте: „Чувати свој ум“.
Оно је уски и тесни, тј. Мученички пут. Суштина умног мучеништва.
Онај у чијем се срцу пробудила жеља да приступи дивном умном делању, тј. „чувању свога ума" кроз непрестану молитву, нека светом (непрестаном мученичком) подвигу приступи као да одговара на милостиви призив на спасоносно одрешивање од вештаственог и плотског постојања, тј. призив на његово крсно распињање како би живео духом, а не телом, те нека велику, свету службу Богу обавља анђелски. И за тај призив он треба да принесе славословље и благодарење милостивом Господу Богу, који нас привлачи познању нашег Спаситеља и усвајању нашег спасења.
И сам Господ је рекао:
Нико не може доћи мени ако га не привуче Отац који ме посла (Јн.6,44).
Ми треба да принесемо славословље због привлачења, тј. због ницања жеље да се непрестано молимо. Ми у смирењу треба да припаднемо пред Њега, будући свесни величине анђелске службе и своје недостојности и своје немоћи, просећи милостиву благодатну помоћ у великом мисленом делу. Јер, Његова света уста су изрекла: Безмене неможете чинити ништа (Јн.15,5).
Помоћ треба искати са скрушеним срцем, схватајући да је молитва уопште, а непрестана посебно (као чување ума од мисленог кварења [које долази] од помисли и маштања „мисленог кваритеља"), мученички крст на коме треба да умре целокупно наше „многомислије" и „празномислије", са свим његовим телесним постојањем. Наш ум треба да се измени, освети и очисти од мислене болести лутања, те да се благошћу Христовом (које је дата нашој „умној природи") непрестаним сећањем на Спаситеља устреми ка њему сродном ваздуху божанствене љубави према Њему. И десиће се васкрсење душе, које се овде збива још пре свеопштег васкрсења, по речи светог Симеона Новог Богослова.
Делање „чувања ума" ће онога ко га се искрено подухватио привести одрешеном живљењу: и ум, и осећање и тело ће почети да се ослобађају од вештаственог живљења дејственим утицајем умне молитве. Тим делањем у нама ће се вршити и врло опипљива промена и наше умне и наше телесне природе: ум ће се очишћавати од заморних помисли и маштања и просвећиваће се неописивом светлошћу блиставих, светлоликих и божанствених помисли. Оне ће у нама заиста сажећи сваку нечистоту.
Душа ће опитно познати да је Бог наш Огањ, који нас заиста чисти од сваке нечистоте. Раније делатно учествујући у телесним похотама грешног духа, тело наше ће већ саучествовати у његовом покајању и измени - спочетка многоболним ридањем и покајањем, те самртничким дрхтањем од разноликих телесних недуга, а потом проблесцима тихог ликовања неописивих осећања бесмртног, божанственог, сладосног и анђелског живота. Благодатно дејство „умне молитве" на нашу грешну природу ми ћемо, дакле, преживљавати врло опипљиво.
То делање није дато свима, него онима који су га жедни, који се отимају, који траже живот ослобођен од вештаствености и похота, који се не осећају као неразумно, животињско и чулно тело, него као уман дух, који је устремљен ка духовном животу, тј. покајању.
Ето откривених божанствених тајни умног делања, које дејствено нашу палу природу уводе у другачије, благодатно постојање.
Реченоме ће се, међутим, супротстављати „мислени кваритељ" помислима и маштањима које одвлаче. Јер, ђаволи се највише противе молитви покајања. Она ће их, међутим, жећи као ватра сламу.
Знајући речено, немојмо се убојати ни појачаног насртаја помисли и маштања, ни непристојних осећања, која ће нас узнемиравати за време молитве, скрнавећи нашу молитву. Нека нас та појава не смућује: трпељиво се молимо и немојмо падати у униније. Молитва ће огњем (који јој је својствен) спалити сву нечистоту.
Очишћујућим трпљењем Бог ће очистити душу од свега што је стекла у свом мисленом лутању. И у спољашњим и у унутрашњим невољама ми треба да се смиравамо, сматрајући се достојним да нас гази свако створење (па и демони својим „многомислијем" и непристојним осећањима, због везе коју смо са њима имали пре молитве). И видећи наше смиравање, Господ ће убрзо послати своју благодат, дарујући уму нашем утешну тишину, а осећањима - очишћење.
Ми не треба да заборављамо да је пут молитве пут чувања и очишћења ума, пут Божији, пут светих отаца. Он је „уски и тесни пут", пут покајања.
Добар знак да стојимо на путу који води у божанствени живот јесте [околност] да нашу молитву прате и спољашње и унутрашње невоље, услед чега осећамо притешњеност и здесна и слева. Осим тога, немојмо тражити „висока" духовна стања, већ једино на потребу, тј. покајање.
Притешњеност здесна јесте телесна немоћ и слабост, који ће стешњивати нашу молитву. Осим тога, у наш ум ће се прокрадати и танане помисли „мисленог кваритеља", које ће нас убеђивати да оставимо свето дело, будући да наводно превазилази наше снаге и да није безопасно, [наговештавајући нам] да има и других, лакших путева ка спасењу.
И слева, тј. споља посећиваће нас разна искушења и невоље од околности и људи који нас окружују како би нас смутили, бацили у униније и ослабили нашу усрдност према том делању. Од нас се тражи трпљење и храброст како би се пројавило наше добро произвољење. Нашем, пак, добром произвољењу врло приметно садејствоваће благодатна сила Божија, будући да покајању садејствује сам Бог. Трпљење невоља, наиме, и јесте покајање, чега треба да се снажно сећамо.
Тим делањем се пројављује усмереност човекове воље. Њиме она усваја вољу Божију.
„Умним делањем душевна осећања постају способна да творе све добро, те да, уз садејство благодати, испуњавају заповести Божије".
Малим добрим делањем у кратком трену земног постојања човекова воља одлучно и коначно себе учвршћује у духовној анђелској делатности у вечности.
Умна воља у једном тренутку времена бира и утврђује своју вечност. У том унутрашњем умном покрету је скривена тајна људске личности, тј. њено достојанство, њен вечни ванвремени значај и њена вредност.
Суштина молитвеног мучеништва умне душе и суштина њеног „уског и тесног пута" састоји се у „чувању ума".
Она привременим задобија вечност. Малим умним делањем душа улази у необухвативу божанствену, непостижну и неописиву делатност. Малом молитвеном сузом она упловљава у велики океан љубави Божије.
Према томе, уколико на почетку наше усрдности за молитву никну силне невоље и искушења од људи који нас окружују или од властитог многострасног тела и од насртљивих помисли и маштања, немојмо се смутити и немојмо уздрхтати због налета непријатеља. Јер, Онај ко је са нама јачи је од оних који су против нас: Он ће нас и оснажити у нашој немоћи. У тренуцима искушења ми не треба да остављамо молитву, нити треба да се бојимо дејства врага, који из зависти жели да нас отргне од славне Божије службе, коју је сам изгубио.
Смиримо се пред силном десницом Божијом, која попушта наведене невоље и појачајмо свето призивање. Заблагодаримо Господу Богу, који нас удостојава малих привремених невоља за Његово свето име. „Трпећи, потрпимо Господа" и одмах ћемо [на начин који је] осетан за наше срце примити благодат, која ће за нас понети те невоље. Од нас се тражи само усрђе, тј. да „трпећи, потрпимо Господа", наиме, да не прекидамо свето молитвено призивање имена Божијег, него да трпељиво пребивамо у молитви.
Моменти подношења невоља на молитвеном путу су свети моменти, тј. моменти истинског покајања, које Бог прима, моменти стицања и богаћења благодаћу Божијом, моменти благодатног укрепљења и нашег узрастања у меру раста пуноте Христове, по исказу светог апостола.
Стога немојмо обарати лице своје на најблагословенијем путу Божијем пред невољом која нас је сусрела: [напротив], сусретнимо је са добродошлицом, дајући јој свети целив. И она ће нам уручити небеске дарове благодати, које нашој убогости шаље велика и богата љубав Божија.
Уколико, пак, наш молитвени пут окружује телесни покој, пажња и похвала од оних који нас окружују, видљиви успех у нашем раду (који нам доноси задовољство), бескорбност нашег живота, наша стална унутрашња благодушност пред Богом, уколико живимо не пазећи на помисли и уколико у „Светињу над светињама", тј. у молитву улазимо без страха и без свештеног ужаса, уколико безнапорно обављамо подвиг и уколико нам молитва не служи као мучеништво - очигледно је да се налазимо на широком, пространом путу, на путу овога света, који у злу лежи.
То су знаци пута који води у преисподњу.
„Пут Божији", пак, јесте свакодневни крст невоља, по речи светог Исаака Сирина (Слово 35). Умна молитва се без невоља не може задобити. Јер, суштина „умног делања" се и састоји у ношењу молитвеног крста са вером и смирењем, тј. у храбром и благодарном трпљењу сваке невоље. „Јер, ономе ко без невоље пребива у својој врлини врата гордости су [широко] отворена" (свети Исаак Сирин, Слово 34).
Међутим, уз нашу покорност вољи Божијој и уз свест о властитој немоћи све ће у нама остварити многомоћна и спасоносна благодат Божија.
Суштина „умног делања" се састоји у покајању. Покајање, пак, јесте молитвено трпљење свих невоља. Без подвига покајања нема ни „умног делања".
Искусни делатељи „умног делања" су приметили да небеско семе о тајни Царства Божијег (које је у нама), тј. реч о „умном делању" или о „чувању ума" лако пада само на земљу срца које је обрађено крсним невољама: оно само на њој доноси добри плод -по шездесет и по сто.
По мисли светих отаца, молитва расте и доноси плод само у болном срцу. Код лакоумних и оних који живе без невоља нема молитве: она им је непозната. Јер, молитва је највиша врлина. Свака, пак, врлина јесте мајка патње. Онај ко без патње пребива у молитви, [у ствари] пребива у обмани (свети Исаак Сирин, Слово 34).
„Оном ко се истински моли молитва је - и Суд и судница и престо Судије пре Страшног суда", говори свети Јован Лествичник.