XXI
Химна Исусовој молитви. Песма Светог Симеона Солунског. Скривена реч о молитви Епископа Игњатија Брјанчанинова. Надахнута химна, тј. призив Светог Димитрија Ростовског
Многи свети оци су се много потрудили у славном делању Исусове молитве. Они су се много потрудили и да напишу о тој дивној молитви. Како је она мала и како је много сакривеног о њој речено! Како је она мала и како је много великог у њој! Како је она проста и лака за изговарање и како је у њој много неизрецивога!
Тајна дејствености те молитве нама је недоступна, као што је недоступан и сам Бог, кога она именује. У тој маленој молитви, као у маленом семену, скривена је велика живоносна благодат. И на оцима се оправдала тајанствена прича Господња о малом семену горушичном:
Царство небеско је као зрно горушично које узме човек и посије на њиви својој. Оно је, истина, мање од свију семена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе и настањују се на гранама његовим (Мт.13,31-32).
Оци су посејали мало семе које је израсло у велику и јединствену и неподраживу на свету светоотачку литературу, истинску путеводитељку ка спасењу.
Оци су посејали мало семе које је израсло и донело бесмртне, божанствене и рајске плодове. Израсло је то семе у дрво живота (усред смртног света) у монашким обитељима, у које су се сакриле многе душе и окусиле плод бесмртности.
То мало семе Царства Божијег, тј. молитвица у свакој души (која се без лењости потруди да га на свом пољу посеје) израста у тајну великог радовања „Богу Спасу". Она је мала по форми, али у себе смешта Великог и Несместивог. Она је мала у речима, али је велика у дејственој сили. Њене речи су испуњене непостижном Божанственом силом, као што је непостижан и сам Бог, чије име носи у себи.
Њене речи су свете, будући да носе име светог Бога: име Његово је свето. Ту тајну је познала Пресвета Дјева (Лк.1,49). Речи те молитвице су спасоносне за грешнике будући да носе име јединог Спаситеља грешника. Ту су тајну познали сви грешници, које је она учинила светима.
Познавши тајну те молитвице, свети су о њој запојали божанствене песме и химне. Навешћемо једну од многих песама, коју је испевао свети Симеон Солунски. Та божанствена песма гласи:
„Божанствена молитва, која се састоји из призивања Спаситеља, јесте:
Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме! Она је и молитва, и завет, и исповедање вере. Она је дароватељка Духа Светог и божанствених дарова, очишћење срца, протеривање демона, усељавање Исуса Христа, извор духовних схватања и источних божанствених помисли, отпуштење грехова, лекар душе и тела, храна, обезбедитељка божанственог просвећења, извор милости Божије, дародавка откривења божанствених тајни смиренима.
Она је јединствена спаситељница будући да у себи носи име Спаситеља нашег Бога - име Исуса Христа, Сина Божијег. Јер нема другога имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти (Цап.4,12)".
Оци су о њој рекли много тога тешког за разумевање. Они су много написали, премда скривеним и тајним речима, које су недоступне разуму који је непросвећен благодаћу Божијом. Стога су „мудри и разумни" књишким богословским разумом о њој изрекли много хула и незналачких неприличности.
Та свештена молитвица је остајала од древних и све до последњих дана скривени бисер, који је закопан у пољу и који су куповали једино оци, велики искатељи божанствене красоте. Они су га куповали великим одрицањем и сузама, тј. „умним живљењем", будући да се она стиче само том ценом.
За нас, пак, који не знамо за одрицање и имамо „велика имања помисли и похота" у овом свету, она је увек (као уосталом и данас) била недоступна. Онај ко има то невештаствено богатство (помисли и похоте, тј. онај ко их не прода и не одреши се од њих) не може стећи ту ризницу.
Одрешење и покајни плач јесу цена којом се стиче „умна молитва". Та божанствена и скривена молитва увек се скривала у усамљеним келијама богомудрих инока и у душама тајних искатеља-страника, одрешених [од земаљског] и бескућних, сиротих и многоскорбних. Она је само код њих налазила уточиште, само је њима откривала тајне Царства, само је са њима делила своју богату тајну вечеру увек уз затворене двери.
Тајинство богоопштења вршило се тајно. У невољама и сузама, у наручју крста они су из његових руку окушали живот и бесмртност.
У последња времена је, међутим, Дух Свети благоволео да богомудрим устима епископа Игњатија Брјанчанинова о њој искаже скривено слово, које је врло спасоносно за нашу раслабљену веру и вољу. Стога ми својим слабашним произвољењем, презревши своје „имање", треба макар незнатно да се потрудимо у призивању светог имена Божијег, које је моћно да нас спасе, као што је спасавало оце. Јер, они су се спасавали призивањем тог имена.
Велики и веома искусни делатељ те молитве, муж благодатног разума, епископ Игњатије Брјанчанинов пита: „У чему се састоји сила Исусове молитве". И он сам одговара: „Сила Исусове молитве се налази у Божанственом имену Богочовека, Господа и Бога нашег Исуса Христа. Господ Исус Христос је једини извор нашег спасења: Његово човечанско име је од Његовог Божанства преузело безграничну, свесвету силу ради нашег спасења".
Ето слова које је испуњено благодаћу и истином о тајни „умног делања", које и нас призива да прибегнемо „неограниченој свесветој сили која нас спасава", и која је запретана у светом имену Светог Бога.
И богомудри древни отац, Варсануфије Велики говори сличним речима:
„Нама немоћнима остаје једино да прибегавамо Исусовом имену. Јер, страсти су демони који беже од призивања Његовог имена".
И златна црквена уста, тј. свети Златоуст говори:
„Име Исуса Христа је страшно за демоне, за душевне страсти и недуге. Њиме се украсимо и оградимо себе".
И свети Јерма, апостолски муж, из дубоке древности нам саопштава:
„Име Сина Божијег је велико и неизмерно: оно држи сав свет. Он се може спасти једино Његовим великим и прослављеним именом".
Познавши неограничено велику силу имена Великог Бога, свети апостол Петар је са апостолском одлучношћу пред свим неверним светом рекао:
Нема другога имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти (Дап.4,12).
Оци су познали истину да је у том имену спасење: они су га прихватили својим устима и оно их је увело унутра - у Царство небеског Бога.
Оци су срцем прихватили ту молитвицу са дивним именом Бога и на њој, као на великој лађи, уловили у дивни и безгранични океан божанственог живота и љубави.
Они су ту молитвицу небеских сазвучја примили својим очишћеним слухом и чули:
„Међу химнама небеса, то име је чудесно, и предивно, и пречудно, и преславно! Оно је славним сазвучјем превазишло херувимске хорове. Стога сви погледи светих (и доњих и горњих) са најнежнијом сладошћу гледају на чудесни Лик (земни и небески) који носи предивно име, трепетним срцем га љубећи и неућутно га величајући".
Ово поглавље ћемо завршити светим и пламеним речима светитеља Димитрија Ростовског, које су испуњене божанственим надахнућем и љубављу према светом имену:
„Због чега за тебе пресвето име Господа Исуса не постаје сладосно? Због чега се не ражиже и не разгорева твоје окамењено срце? Зашто варљиву и мрачну сујету претпостављаш радосном и преслатком вапијању Господу? Зашто јадну и раслабљену лењост претпостављаш усрдном и топлом клицању Богу? Призивај, призивај, и немој се лењити! Кличи му марљиво, не осећајући умор. Немој давати сна очима твојим ни веђама својим дремежа док не нађеш Траженог, и не добијеш Жељеног и не сјединиш се са Вечнопостојећим. Свагда, дан и ноћ, непрестано вапиј ка Богу. Дан и ноћ ишти Бога да би га нашао, да би нашао Траженог. Тражећи га, несумњиво ћеш га наћи. И иштући, без сумње ћеш примити. Који куца, отвориће му се, рекао је Господ (Мт. 7,7-8).
Сећај се да су сви свети имали велику ревност и неутољиву љубав према Богу.
Од силне љубави према Богу они су чак понекад заборављали да су у телу. Ти, пак, немаш ни најмање [љубави], која би ти могла [послужити као одбрана] у Дан суда! Стога изгарај и распламсавај се божанственом љубављу како би свагда имао утеху. Сво раченије и жељу своју усмеравај према Њему како би се сав погрузио у љубав према Њему и како би са Њим био једно, никад се не одвајајући. Настој да упражњаваш трезвоумље и сваки дан прилажи усрдност на усрдност како би увек узлазио ка Њему жељом и љубављу, како би свагда према Њему разгоревао срце своје. На тај начин ћеш сав бити у Богу и Бог у теби, те обрести тихо пристаниште за своју душу и удостојити се вечних блага"
(Духовни алфавит, стр. 240-242).