XX
Умна молитва (тј. Тајна Царства Божјег, скривена заповест и највиши дар Љубави Божије) усваја се само вером и покајањем, рађајући вечно славословље Божанственој Љубави Небеског Бога
[Умна молитва] је скривена песма срца о небеском херувимском песмопоју, коме су, живећи на земљи, припевали оци. Она је песма о тајни Царства Божијег, које је у нама. Ради уласка у њега они су нам указали на „пут умног делања" или „непрестане молитве", на „пут трезвоумља" или „чувања ума".
„Умним делањем" су се спасавали сви свети и у горама, и у пештерама, и у пећинама земаљским и у свету усред животног мора.
Тај пут „умног делања" јесте „тихо и безметежно пристаниште у коме ће се душа несумњиво спасти", по речи светог аве Исаије Отшелника (Добр. т. 1,455).
Промислом Божијим спашћемо се и ми, грешни (који смо изложени свим бурама и ветровима) уколико се са усрдношћу, са смирењем и вером (управо због свога спасења) прихватимо спасоносног делања ума, тј. непрестане Исусове молитве. Јер, пропаст света је неминовна и потоп је неизбежан. Подивљали таласи мислених страсти и саблазни прождреће сваког ко не буде имао умни ослонац, тј. умно делање. На оцима се оправдала пророчка реч. Она ће се и на нама оправдати [уколико га се прихватимо]. Јер, древни пророк је о нашем времену рекао нешто судбинско, нешто предивно. Он је изрекао скривену реч, која се само вером може појмити:
И свако ко призове име Господње спашће се (Јоил 2,32).
Чудно време (које је пророк предсказао) је дошло. Испуњење дивног тајинства (тј. спасавања призивањем имена Божијег) наступило је од тренутка кад је Господ Спаситељ (у свом последњем разговору са ученицима на тајној вечери) дао последњу, скривену и величанствену заповест, као највиши дар своје љубави са Божанственим и непромењивим обећањем.
Он је, наиме, дао заповест: До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете.
Осим тога, Он је дао и неизмењиво обећање: Да радост ваша буде испуњена (Јн.16,24).
Оци су велику скривену заповест усвојили својом великом вером. Они су се молили у име Његово и пронашли савршену радост. У својој радости они су је и нама пренели. Нашој слабој и малој вери они су објаснили заповест Божију, рекавши свима који имају уши да чују:
„Тајна нашег спасења је скривена у неућутном призивању имена Господа Исуса Христа".
У Богу је наше спасење. Ми се и спасавамо призивањем Његовог имена. Са љубављу носити име свог Спаситеља значи носити у себи спасење. У просвећеној свести, у живом осећању срца носити ту светињу значи бити невештаствени анђео, богоносац.
Свети тајновидац-Богослов каже да ће у Горњем Јерусалиму сви свети царевати са Христом-Спаситељем и да ће име Његово бити на челима њиховим (Отк.22,4).
Наиме, име Божије ће обитавати у њиховом уму, у њиховој умној природи. И ум светих ће пребивати у Богу, као што је Он у њима обитавао овде. Тај скривени смисао одзвања у светим речима Господњим, које је такође изрекао на тајној вечери:
Останите у мени, и ја ћу у вама (Јн.15,4).
Ето тајне богоноштва, тајне неизрециве љубави. Волети да се са вером призива име Бога-Спаситеља и значи пребивати у Богу-Спаситељу.
Призивањем стицати Бога-Спаситеља јесте највиши дар љубави Божије.
По речи пророка, призивањем имена Божијег наша природа (која је поробљена грехом) се спасава. Верујући тој речи призивајмо спасоносно име - и спашћемо се. Јер, то призивање се усваја једино вером. На ту нас веру и призивају оци.
Та вера душе, која тражи Траженог, доноси радост проналажења. Та вера премешта брда грехова и покајањем их потапа у море милосрђа Божијег.
Вера (која је много заволела најсладосније име) у сузама радосницама примиће и велики опроштај. Она отвара рајске двери и уводи душу, која са крста молитве многосузне иште [пут] у Божији рај сладости.
О тој вери свети Никита Ститат говори: „Душа најбрже напредује кроз веру, премда не кроз веру којом верујемо у Бога и Његовог Јединородног Сина, него кроз најунутарњију веру, којом верујемо да су и сва обећања Христова (која је навео и припремио онима који га љубе) и адске муке (које су спремљене ђаволу и његовим слугама) - несумњиво истинити. Таква вера убеђује душу (која се налази у подвигу) да се нада да ће достићи устројство светих (тј. да ће се спасти призивањем), да ће достићи њихово блажено бестрашће, да ће узлетети на висину њихове светости и да ће са њима постати наследница Царства Божијег. Будући уверена у речено, она ревносно стреми вршењу заповести, и, нимало се не колебајући, настоји да подражава њихове напоре. И она очекује да ће путем подвига који су слични њиховим достићи и њихова савршенства".
Таква вера у непромењивост Божанствених обећања налази се на путу „одрешења" од „невештаствених поседа", тј. од маштања и пожуда, што представља пут покајања. Идући путем покајања, та вера искатељу доноси несумњиво спасење и дарује обожење, с обзиром да га изобилно чини „учесником светлости и причесником Божанства". Та вера и јесте тајна умне молитве, која се вековима чувала у светом православном монаштву. Православно монаштво је у себи чувало тајну Хришћанства, Христову тајну. Само је у православном монаштву постојало искуствено, истинско познање те тајне. Монаштво је живим искуством спознавало ту скривену тајну на путу вере и покајања, саопштавајући је прикривеним изрекама на страницама својих духоносних списа.
Сви свети Божији су са тим тајинством вере прошли уски и трновити пут, тј. пут покајања, премда са небеском сладошћу. И на том путу они су са божанственим надахнућем запевали херувимску песму вере имену Божијем, припевајући херувимима.
Они су је запојали ради нас, тј. да бисмо и ми, колебљиви и маловерни, чули музику небеса и присајединили и свој умни словесни орган славословљењу великог небеског Бога, чије је име знаменовано над нама на дан светог крштења.
Павши са трпезе богомудрих отаца, свете мрвице „умног делања" за нас убоге и гладне (уколико их зрно по зрно сабирамо са трудољубивом душом ради насићавања) се још овде, покретом Божијим, претварају у непотрошиви бесмртни анђелски хлеб, којим ће се душа насићавати занавек. И речено ће и бити - „Пасха вечнога весеља".
У Горњем свету умно угледавши дивно тајинство претварања скривених речи у небеску ману Духа (тј. претварања мрвица маленог умног делања у велику тајну богоноштва) душа ће се препознати као умна херувимска колесница, која носи тајну Слова. Обузета великим блаженством радости, она ће у божанственом усхићењу приносити неућутно славословље Божанственој љубави, умно се сливајући са целокупним умним светом, прослављајући величанственост небеског Бога и клањајући се светлолепној мудрости, којом је све створио.