Православље и Нови Светски Поредак - Марко С. Марковић - Нови Европски поредак и Православље

ХИЛАНДАРАЦ: Било је предвиђено да, почетком новембра 1993, одржите предавање пред српским свештеничким сабором у Химелстиру (Немачка), на тему „Нови европски поредак и Православље", али је тај пројект у последњем тренутку био одбачен. Када се није могло друкчије, покушајмо да бар у једном приватном разговору расправимо о том предмету. Ви сте, скоро пола века, будно пратили западни живот и штампу, а истовремено никада нисте пресекли корене који су Вас везивали за родно тле. Из тих разлога, испуњавате битне услове за објективно посматрање данашњих збивања.

М.С.М.: Захваљујем Вам на указаној прилици. У слободној дискусији суштина проблема често долази јасније до изражаја. Само, већ на почетку, желео бих да проширимо горњу тему. Европа није просторно и временски издвојена; она је политички ужљебљена у стварност савременог света. Према томе, било би исправније рећи „Нови светски поредак и Православље".

ХИЛАНДАРАЦ: Шта је ново у том светском поретку?

М.С.М.: Две појаве су из темеља уздрмале тај поредак: поремећај светске равнотеже и развраћање демократије. Русија није била спремна да после пада берлинског зида и пропасти комунизма замени Совјетски савез. Испод његових рушевина, на том геополитичком простору зјапи огромна празнина. И докле год не буде васкрсла руска царевина, у свету ће владати америчко самовлашће и хаос. Посредством услужних међународних организација, председник Сједињених Држава се већ понаша као да је господар света, горе него некада турски султан. Али, пре свега, он не може стварно владати светом пре но што Русија, као атомска сила, не буде потпуно уништена. А, што је најгоре, он никада неће ни постати господар света него може само бити обична лутка у рукама оних који нас гурају у светску катастрофу. Стога је засада западним државницима најважније да руску провалију прошире и народе на том сектору или доведу до узајамног истребљења или их сами униште. Југославија је само прва етапа у том процесу.

ХИЛАНДАРАЦ: Ви сте ту западну стратегију већ делимично скицирали у „Пола века српске Голготе " („Лазарица", бр. 136) и у апелу „За савез православних народа".

М.С.М.: Оно што ме је приликом те анализе пренеразило, био је морални распад демократије. Гледајте шта се на наше очи збива. Противно међународном јавном праву, Титове републике се без преговора признају као суверене државе. У име права народа на самоопредељење, признаје се државна сувереност Босанцима који нису народ, а босанским Србима и Хрватима се ускраћује право да се присаједине својим републикама. Ствара се Велика Хрватска којој се даје право да зароби 800 000 Срба, а кривица за сукоб се сваљује на српски идеал „Велике Србије". Становништву Сарајева се не допушта да напусти град, не би ли се свакодневно говорило о његовим патњама, а Србима претило уништењем, док се истовремено Србија гуши све свирепијим ембаргом. На Западу се масе дресирају против Срба као животиње у циркусу. Америчка агенција Радер Фин Глобал Паблик Аферс лансира против Срба пропагандне кампање о концлогорима, о етничком чишћењу и о силовању босанских жена,[1] док се систематски игноришу жалбе и меморандуми Српске Цркве о геноциду који се врши над Србима.[2] Никада у историји ниједан народ није био горе оклеветан, понижен и обесчашћен од Срба. За све то време, као тобож „слободан грађанин једне демократске земље", ја нисам у Француској имао могућности да дођем до речи ни преко штампе ни на телевизији, док су се на сцени појављивали разни псевдоисторичари и свакојаки „експерти" који су обавезно теретили Србију и Србе.

ХИЛА НДАРАЦ: Зар је то демократија којом хоће да замене комунизам?

М.С.М.: Не знам, заиста, откуда им толика дрскост да другима дају лекцију о демократији. По моме скромном мишљењу, поступак Уједињених Нација и првенствено Европске заједнице, открио нам је чињеницу да западни државници сами не верују у своје демократске идеје. Под окриљем демократских принципа, они на сваком кораку бестидно газе те принципе. И, у том смислу, гори су од Хитлера и Стаљина. Јер ако су Хитлер и Стаљин ишли до краја у спровођењу својих чудовишних и милионских злочина, то је било стога што су слепо веровали у своју наказну идеологију. А уколико демократски политичари беспрекидно и са највећим цинизмом поступају супротно демократској идеологији, значи да су они обични лицемери који не верују у њену истинитост.

ХИЛАНДАРАЦ: Волео би да нисте у праву. Али ако је Ваша критика истинита у односу на западне политичаре, како се може објаснити да ниједан правник на Западу не устане у одбрану демократских начела и не осуди оне који су се о њих огрешити?

Речју, како да Србија за себе на Западу не нађе ниједног угледног и речитог адвоката?

М.С.М.: И мене је одавно мучило то питање. Зар су познати правници толико страховали за своју каријеру, да се међу њима није нико нашао да брани демократију? Не да брани Србе, него баш демократију и демократска начела. Срећом, изузетака је ипак било, само што њихове изјаве нису биле пропагиране. Тако сам и ја тек накнадно сазнао да је, јуна 1993, професор Морис Диверже,[3] један од највећих француских правника - истина у пензији - осудио званичну западну политику према Србима и, с правног гледишта, потврдио српски став: „Политички, била је капитална грешка убрзавати распад блока Јужних Словена који су већ више од једног столећа покушавали да се уједине. Правнички, међународно право је било у великој мери презрено, мада је то извршено под кауцијом уставних судова Француске, Италије и Немачке... Питање се могло решити компромисом, да Европска заједница није бесправно проширила на унутрашње границе једне федералне земље принцип неприкосновености интернационалних граница".

ХИЛАНДАРАЦ: Колико се сећам, Ви сте у својим поменутим написима у више махова подвлачили да су самозвани западни стручњаци за балканска питања већином незналице. Зар не мислите да би се тиме добрим делом могле објаснити и Грешке западних политичара који су доносили судбоносне одлуке о балканским народима не знајући ни њихову историју па, понекад, ни њихов положај на земљиној кугли?

М.С.М.: Тим поводом, молим Вас да саслушате овај текст о Босанцима у Титовој Југославији: „Већ од пре десет година, атеистичка држава је измислила једну народност ослањајући се на једну типично религиозну особеност. Људи Херцег-Босне који то желе, могли су да се изјасне за „муслиманску народност". Циљ те опције био је да, с једне стране, смањи глобални број Хрвата (католика) или Срба (Православних)... а с друге, да поласка религиозним осећањима једног дела становништва; Ислам је осетно најпослушнија од трију вероисповести... Хтело се то или не, исламска заједница, и поред својих аутохтоних елемената, мучно налази своје место у једној хришћанској Европи која има неправичне али такође и добре разлоге да је се прибојава. Она са већом спонтаношћу сања - и ко би јој то могао пребацити? - о обнови једног светског калифата." Ко је то написао? Ја? Не. „Српска пропаганда", како би данас рекли западни листови? Још мање.

Наведени текст је из пера познатог париског новинара Анри Феске, објављен у париском листу „Le Mond”, од 19. фебруара 1980. - значи, далеко пре савремених збивања - под насловом „Религије у Југославији. - Кад једна атеистичка држава измишља муслиманску народност". Дакле, ако заведене западне масе немају појма о ономе што се стварно збива и следе као стадо оваца лажи својих предводника, њихови „нервни центри" - државни руководиоци и обавештајни сервиси -одавно врло добро познају нашу ситуацију.

ХИЛАНДАРАЦ: Остаје нам да видимо да ли и поред тога Православље има неких изгледа у односу на Нови светски поредак. Но судећи по ономе што сте до сада рекли, Србија се, у сваком случају, налази пред забрављеним вратима: за њу у том поретку нема места. Није сасвим јасно зашто. Зар и Ви верујете да против Срба постоји нека светска завера? Због чега? Како се то уопште може замислити?

М.С.М.: Ако замислимо да су се сви народи у свету ујединили с циљем да униште Србе, то је бесмислица. Али ако замислимо Србију као први пион осуђен да буде жртвован у светској шаховској партији, то је сушта стварност. Треба само проникнути у мисао и намере противника.

ХИЛАНДАРАЦ: А шта ако се преваримо у том нагађању?

М.С.М.: Да нам се то не би десило, треба да знамо напамет његове раније шаховске партије. Другим речима, морамо се вратити изворима савремене светске политике. Да ли сте, на пример, чули за Трилатералну комисију, тако названу зато што се њена моћ ослања на људе који заузимају кључне положаје у Америци, Европи и Јапану?[4] Корене те комисије ћемо наћи у организацији „Округли сто" која је својевремено утицала на америчког председника Вилсона. У току Првог светског рата, „Округли сто" се развио у две гране: Краљевски институт интернационалних послова у Енглеској и Савет интернационалних односа или К.Ф.Р. у САД. Седиште тог савета је било у Њујорку, на углу Парк Авењу и 68. улице. Седамдесетих година овог века, председник Савета Давид Рокфелер, уједно директор банке Чејз Манхатан, дошао је на помисао да би ту организацију требало проширити на три континента и дати јој планетарне размере. И тако је Трилатерална комисија званично основана 1973. године у Токију.

Подвлачим да није по среди никаква тајна организација. Она броји неколико стотина чланова, обавезно утицајних личности из финансијске и политичке области, чија су имена опште позната. Довољно је поменути Кисинџера, Ањелија или Ротшилда. Приликом састанка Трилатералне комисије у Риму, папа Јован-Павле II је све присутне у Ватикану поздравио: „Ваше велико богатство знања у области политике, економије и финансија вам даје средства једне знатне моћи".[5] А један француски новинар се није устручавао да напише: „Њихов утицај и одлуке које изазивају ударају печат на судбину преко милијарде људи".[6]

ХИЛАНДАРАЦ: Из тога се још не види какве посредне или непосредне везе постоје између Трилатералне комисије и политике Запада у односу на Србе и Југославију.

М.С.М.: Те везе постоје и оне су вишеструке. Пре свега, није случајно што су скоро сви главни западни учесници у југословенској драми чланови Трилатералне комисије: почев од председника Буша, који је упалио прву варницу у балканској барутани заузимајући се за Шиптаре на Косову, преко лорда Карингтона, до Сајрус Венса и Ворен Кристофера...

ХИЛАНДАРАЦ: ...Што још није довољан доказ. Ако се у једном друштву нађу окупљени спољнополитички стручњаци, сасвим је нормално да сутра многе од њих видимо на разним одговорним положајима. Али тиме није објашњено ни зашто они воде баш дату политику а не неку другу нити је доказано даје политика Трилатералне комисије уперена против Срба и Југославије.

М.С.М.: Ви сте у праву. Зато сам на почетку и нагласио да „није случајно" што баш чланови Трилатералне комисије одлучују о нашој судбини. Наиме, постоје идеолошке поставке те комисије - или, тачније, политичке поставке, пошто је она против свих идеологија - које се могу сматрати главним путоказима њихове дипломатске активности. У том погледу, важно је зауставити се на личности Збигњева Бржезинског који је био први мислилац, ако не „идеолог" те организације. Рођен 1928. године у Варшави. Син пољског дипломате Тадеуша Бржезинског. 1949. прима америчко држављанство и студира политичке науке у Харварду, где се упознаје са Хенри Кисинџером. Оженио се ћерком чехословачког председника Едуарда Бенеша. 1961. постаје директор Института за изучавање комунистичких проблема који финансира Рокфелерова фондација. Давид Рокфелер га уводи у Трилатералну комисију. Од њеног оснивања до 1976. Бржезински је не само њен директор него и теоретичар. Као такав, он за Трилатералу регрутује будућег америчког председника Џими Картера, а овај га, из захвалности, поставља 1977. године за председника Националног савета безбедности.[7]

М.С.М.: Он делује у више праваца, али нас овде највише интересују три његове тенденције: против свих национализама, против Русије, против свих европских и јапанских тежњи за независношћу у односу на Америку. Његова традиционална пољска мржња према Русима га доводи до оправдања бољшевизма: „Историјска улога стаљинистичког комунизма састојала се можда у томе да се ограниче последице једног националног буђења и чак интензивног империјализма које је руски народ познавао". А један француски новинар из тога извлачи закључак: „Без Стаљина, царистичка Русија би постала „шовинистичка модерна диктатура", много опаснија него бољшевичка Русија". Са Совјетским савезом се могло дискутовати, као са мањим злом, јер је бољшевизам зауздавао руски империјализам, али према националној Русији не треба имати милости. Као што видите, сва политичка актуелиост је ту већ садржана у клици.[8]

ХИЛАНДАРАЦ: Ако се не варам, Ви сте раније жигосали Отона Хабзбуршког као нашег главног непријатеља, а сада налазите узроке данашње антисрпске и антиправославне политике код Бржезинског. Далије нужно враћати се у прошлост, код толиких примера који су нам ближи? Многи данас говоре о савезу или „завери" Немачке и Ватикана против Срба. Шта мислите о томе?

М.С.М.: Ваља разликовати руководиоце од извршиоца. Наши европски непријатељи, звали се они Кол, Геншер или Отон Хабзбуршки, су само извршиоци, па ма колика била њихова ефикасност. А знамо да она није незнатна. Отон Хабзбуршки није узалуд одбио да се прими председништва Мађарске републике, сматрајући да ће „бити кориснији" у крилу Европске заједнице. И верујем да је у Европи против нас придобио многе државе које су на почетку биле неодлучне. Ватикан је нешто сасвим друго. Он је пустио много дубље корене. Папа никада није извршилац, он може само бити партнер и сарадник руководиоца. Хабзбурзи нису били наши непријатељи више јуче него што су данас или што ће бити сутра. Али важност њихове улоге на Балкану не зависи од њих него је функција положаја Русије. Ако се Русија сама од себе распадне, нема потребе да се ситуација компликује рестаурацијом хабзбуршке монархије и, евентуално, отоманског царства. Буде ли се Русија поново оснажила као светска империја, дошло би до поделе на интересне сфере, до нове Јалте и тешко је веровати да би тада Руси оставили Србе туђинцима на милост и немилост. Хабзбурзи би имали шансе да поврате бар један део свога царства кад би се ова ситуација продужила, кад би руска држава дуже времена остала ровита, јер би онда било нужно убрзати њен пад. С обзиром на ту могућност, Запад ће наставити да на Балкану подгрева стара жаришта на Косову и Македонији, злу не требало, чак и у случају привременог примирја. Ја се чак чудим да до сада није било интензивнијих покушаја да се Црна Гора отцепи од Србије јер то је био вековни принцип аустријске политике: спречити Србима излаз на море. Убеђен сам да се у том правцу већ озбиљно ради. Осим тога, треба отклонити и опасност да Русија, преко савезничке Србије, избије на Јадран. Не заборавимо да је то био један од главних разлога западне подршке Титу против Москве.

ХИЛАНДАРАЦ: Укратко, Ви верујете у неку врсту „варијабилне Геометрије", како се то данас каже.

М.С.М.: Веровали или не, то је основни закон политике. Тактика зависи од стратегије, она је прилагођавање стратегије датим околностима и могућностима. Зато је за мене важан Бржезински: он нам, бар делимично, открива циљеве стратегије која дејствује против нас. Погледајте пример црвене Кине. Американци су се годинама надали да ће Кина једног дана загазити у рат са Совјетским Савезом. Отуда ће, маја, 1981., Трилатерална комисија одржати састанак усред Пекинга, у Палати народа, на тргу Тјен Ан Мен, уз добродошлицу Денг Ксиаопинга. Али чим су почели преговори између Кине и Совјетског Савеза, баш приликом посете Горбачова, у Пекингу се „спонтано" дигла побуна на истом тргу Тјен Ан Мен. Кина је нзневерила своју мисију и сва западна штампа је оборила дрвље и камење на комунистички терор против студената и невиног становништва. Сетите се Чаушеског, најкрвавијег комунистичког тиранина, и одушевљења с којим је поздрављен његов пад. Не за дуго.

С обзиром, да се побуњеници нису одмах окренули против Совјетског Савеза, они су преконоћ били жигосани као агенти КГБ, а масовни покољ који је, наводно, извршио Чаушеску на темишварском гробљу је приказан као обична превара. Но кад је у Молдавији избио рат између Руса и Румуна, напади западне штампе на нове господаре Румуније су се утишали. Или случај Русије. Док је Горбачов био на власти, била је сумњива и непожељна његова намера да „постепено напусти комунизам", зато што би границе Совјетског Савеза остале неповређене. То је био разлог западне кампање против организације „Памјат" и „руског антисемитизма". Де Маранш, шеф француске обавештајне службе, није оклевао да се због тога обори на Русе, па се чак и Отон Хабзбуршки усудио да им даје лекције због „погрома", заборављајући 20 милиона руских жртава у борби против нацизма.[9] Но, доласком Јељцина, Совјетски Савез се распао, балтичке земље су га напустиле, Украјина се отцепила од Русије, а судбина флоте је постала неизвесна, па више није била потребна ни кампања против „руског антисемитизма".

ХИЛАНДАРАЦ: Бојим се да смо се потпуно удаљили од задане теме, да смо се сувише задржали на политици или, ако хоћете, на „новом светком поретку", а да се уопште нисмо дотакли Православља. Међутим, ако постоје ма и најмањи изгледи да се међународни односи у Европи смире и нормализују, то се може само остварити религиозним путем, захваљујући Православној Цркви и хришћанским црквама.

М.С.М.: Не бојте се, нисмо скренули с пута: пошли смо од чињеница и идемо право постављеном циљу. Потпуно се слажем с Вама да нам спас може доћи само од религије, уколико православне Цркве и народи буду успели да се на време сложе. Иначе ми некакву искрену и трајну помоћ од Запада не можемо очекивати. А кад је реч о хришћанским црквама, имам утисак да је екуменизам доживео слом. И поред документованих сведочанстава Српске Православне Цркве, ниједна неправославна Црква није јавно и званично устала у одбрану мученичког српског народа.

ХИЛАНДАРАЦ: Мислите ли рећи да се на тај начин обистинила осуда оца Јустина Поповића: „Све те псевдоцркве нису друго до јерес до јереси"?

М.С.М.: Кад сте већ поменули оца Јустина, сетимо се и онога што је рекао о Католичкој цркви, која заслужује да јој посветимо посебну пажњу. „Хрисга су потисли на небо, а на Његово место поставили „намесника" - папу, Богочовека заменили човеком, а љубав „систематским уклањањем, уништавањем свега што се не клања папи, па чак и насилним превођењем у папску веру и спаљивањем грешника у славу кроткога и благога Господа Исуса".[10]

ХИЛАНДАРАЦ: Упркос томе, отац Јустин није био против истинског екуменизма и помирења међу хришћанима, али под условом да се Светој Чаши приђе кроз покајање. „Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову – говорио је он - неприродно је и бесмислено је говорити о неком уједињењу „цркава", о дијалогу љубави, о интеркомунио". У покајању пред Богочовеком, он је видео лек и за „свегрех" папизма.

М.С.М.: Мислим да смо се ту дотакли суштине проблема. Јер мука је у томе, што се црв одавно увукао у воћку. Убилачка мржња према некатолицима избија већ код Томе Аквинског. Ево шта је он писао у свом капиталном делу „Сума теологије" (други том другог дела, поглавље „Вера", питање бр. 11): „Што се тиче јеретика, треба узети у обзир две ствари, од којих се једна тиче њих, а друга Цркве. С њихове стране, постоји грех. Онај због кога су заслужили не само да од Цркве буду удаљени екскомуникацијом него и да буду од света одстрањени смрћу. И заиста, много је горе нагрдити веру на којој почива душевни живот него фалсификовати новац који служи у свакодневном животу. Према томе, ако су фалсификатори одмах осуђени од земаљских владара на смрт, по правди закона, тим пре јеретици, чим се докаже њихова јерес, могу бити не само екскомуницирани него сасвим праведно погубљени. Са стране Цркве, напротив, постоји самилост због преобраћања заблуделих. Зато она не осуђује одмах него „после прве и друге опомене", као што учи Апостол. Али после тога, ако се јеретик и даље одупире, Црква, која више нема наде да ће се он покајати, доприноси спасењу других одвајајући га од себе пресудом екскомуникације и накнадно га препушта световном суду да би од света био одбачен смрћу". Да се савремени читалац не би саблазнио пред овим текстом, савремени редактор француског издања од 1985. године, додаје напомену: „Ми данас не можемо осуђивати менталитет чији елементи расуђивања нам недостају".[11]

ХИЛАНДАРАЦ: И он сматра да су том примедбом католици опрали своје руке?

М.С.М.: Не, он верује да је тиме преварио савременог читаоца. Уствари, као образован теолог, он је морао знати да је начело Томе Аквинског преживело векове и да је 1910. године, о. Леписје, будући кардинал у своме делу „О стабилности и прогресу догмата" - којим је заслужио одобрење папе Пија X, а скандализовао једног познатог масона[12] - написао следеће: „Ако јеретици који су слободно постали јеретици јавно проповедају јерес, па својим примером и својим погубним разлозима подстичу друге да прихвате исте заблуде, нико не може сумњати да заслужују не само да буду из Цркве искључени екскомуникацијом него (такође) избрисани смрћу из списка живих".

ХИЛАНДАРАЦ: Било који језуита ће Вам рећи да њихова црква разликује јеретике од шизматика-расколника, а да православни, по католичком схватању, припадају овим другим.

М.С.М.: А ја ћу језуити одговорити да су католици убијали Православне кад год би негде дошли на власт, било да су их називали јеретицима или шизматицима. Подсетићу га на крсташко освајање Цариграда, 1204. године, које се претворило у насиље, пљачку и пожар града. Навешћу му пример пољске инвазије Русије, на почетку XVII века, која се, по злочинима извршеним над руским народом, може само поредити са усташким геноцидом.[13]

Додаћу да је, крајем истог века, када је Луј XIV сањао о могућности ослобођења Цариграда, дипломата Ла Кроа предлагао француском краљу да преведе све православне у католицизам, док му је фрањевац Мишел Февр, који је пре тога покатоличио антиохијског патријарха, сугерирао да физички истреби све шизматике који не буду хтели да прихвате католичку веру.[14] Открићу му мало познате податке о ужасним прогонима православних Срба у Аустро-Угарској, када је језуита Гаврило Хевенеши саветовао цару Јосифу I да ликвидира српског владику Исаију Ђаковића који ће, годину дана касније, мистериозно „на пречац" умрети у Бечу. Обавестићу га, најзад, да су руски емигранти 1993. поново издали књигу Попова-Грињенка „Гоњење православних и Руса у Пољској XX века", која је први пут изашла у Београду, 1937. године.[15]

ХИЛАНДАРАЦ: И довешћете га у шкрипац. Зато што католичкој цркви није могуће да се од тога огради и те Грозоте осуди као злодела појединаца, ако се покаже да су они у својим поступцима следовали правила Цркве. Нужно је, дакле, пре сваке дискусије о папској непогрешивости, да се Римска црква покаје због свих католичких злочина у прошлости и уједно одрекне својих злочиначких правила. Ако је то једини пут хришћанског зближења, а отац Јустин нам је показао даје покајање једини пут који води истинском екуменизму, онда спас не можемо очекивати ни с те стране, бар у краћем временском року.

М.С.М.: До тог закључка мора доћи сваки објективан посматрач. Како Папа може осудити усташке злочине, кад зна да би их одобрили Тома Аквински и кардинал Леписје? Признајем да сам се неко време и ја заваравао надом да ће „први словенски папа" допринети успостављању мира у Југославији. Било је довољно да са амвона осуди усташки геноцид и све оне који су били компромитовани ватиканском политиком за време Другог светског рата. Уместо тога, он је отворено стао на страну Туђмана и искористио сваку прилику да од западних државника - од Клинтона до Баладура[16] - тражи интервенцију против Срба и Србије. После Збигњева Бржезинског и папе Војтиле, нашао се и трећи Пољак - Мјазовецки! - да нам ради о глави. Није оклевао да за несреће у Босни и Хрватској осуди Србе. Идући пут треба од те „словенске браће" која нас уче моралу затражити да нам положе рачуне за злочине које су извршили њихови сународници и кажу нам колико је православаца остало у Пољској.

ХИЛАНДАРАЦ: Да резимирамо. Судећи по Вашем излагању, у Новом светском поретку нема места ни Србима ни Православљу. Ако се све не може свести на заверу Немачке и Ватикана против Срба, Ви сте ипак склони мишљењу да између најутицајнијих западних државника - па били они чланови Трилатералне комисије или не - и Римског папе постоји сагласност, па можда и заједничка воља да се православни народи избаце из историјског колосека.

М.С.М.: Нажалост, то није све. Такво гледиште би било сувише упрошћено. До сада смо посматрали само 'једну страну медаље. Вратимо се нашем првом Пољаку, Бржезинском. Његов план је био далеко сложенији. Ја сам код њега наслутио троструки циљ. Он се не би задовољио уништењем Русије; он жели, и Трилатерална комисија жели, да Европу, Јапан, па и сав остали свет ставе у зависност од Америке. А то захтева њихову дестабилизацију. Каква ће бити политика према Јапану и какву заједничку будућност су предвидели амерички и јапански представници у Трилатерали, не знам. Али у односу Европу, решење већ постоји: панисламизам. У први мах, то Вам изгледа невероватно, чак и безумно. Па ипак, ирански панисламизам је био најгенијалнији изум Трилатералне комисије. Ко је увео Џими Картера у Трилатералну комисију и од њега скројио „по мери" будућег председника САД. Збигњев Бржезински. А ко је напустио иранског шаха и допустио Ајатоли Хомеинију да се дочепа власти? Џими Картер.

У датом тренутку, Хомеини је корисно послужио Западу, јер је одмах загазио у дугогодишњи рат са Ираком, што Реза шах Пахлави није о да учини. Но то је била незнатна услуга у поређењу оним што ће ирански панисламизам моћи даље да поруши. Као да је на политичку сцену ступио октопод са више пипака. На првом месту он је, у сагласности са трилатералним принципом, противник националних држава. Као такав, панисламизам је пре свега непријатељ муслиманских нација. Погледајте Египат који је, због панисламистичког терора, лишен туризма и у економском погледу скоро на издисају. Или Алжир који је већ потонуо у грађански рат из кога ће тешко испливати. А затим, ту су суседне азијске државе, посебно муслиманске републике бившег Совјетског Савеза, које се могу лако заразити и довести у сукоб са Русима. Најзад, долази на ред Европа.

ХИЛАНДАРАЦ: Вашу логику могу да следим у Азији и Африци, али у Европи, где нема Ислама на ширим просторима...

М.С.М.: Можда нас баш у Европи очекују највећа изненађења. Пре неколико година, француска новинарка Кристина Окрент, жена министра Кушнера који упорно води антисрпску пропаганду, интервјуисала је Александра де Маранша бившег шефа француског тајног сервиса S.D.E.C.E. (од 1970-1981). О том разговору је после објавила књигу „У тајни принчева". На страни 269, де Маранш изражава своју бригу за Израел, због пораста муслиманског наталитета. Међутим, нешто даље, на странама 372-373, прича да је учествовао у преговорима између мароканског султана и шпанског краља поводом изградње једног тунела, испод Гибралтарског мореуза, између Африке и Европе, како би се олакшале сеобе муслиманских маса. Очигледно је да би та најезда Ислама дефинитивно пореметила равнотежу европски народа. Што је већа муслиманска имиграција, то је јачи отпор европског становништва, а паралелно се дижу оптужбе о порасту расизма и нацизма у дотичним народима. Чак и без гибралтарског тунела, Немачка и Француска до данас нису могле да изађу из тог зачаран круга.

Питање је, дакле, ко је могао де Мараншу дати дозволу да се упушта у тако убитачне пројекте. Он се и поред свог високог положаја није смео те одговорности примити сам, без пуномоћи од председника републике или бар председника владе. Одговор ће нам бесумње дати податак да је у то време - тј. од 1974. до 1981. године - председник Француске републике био Валери Жискар д'Естен... један од европских чланова Трилатералне комисије и једномишљеник Бржезинског о потреби учвршћивања везе између Севера и Југа. Због тога је Француска указивала уточиште Ајатоли Хомеинију пре но што је био устоличен у Ирану.

Наравно, теорија Бржезинског о вези Север-Југ није обавезивала Сједињене Државе да широм отворе врата избеглицама и незапосленима из Јужне Америке. Али, под изговором те теорије, требало је у Европи што пре почети са муслиманском инвазијом, а панисламизам ће доћи касније. Исламисте имамо већ данас у скоро свим западним земљама. А са признањем суверене босанске државе, сада имамо и први панисламски мостобран у Европи. Др Кушиер и Бернар Анри-Леви су знатно допринели томе да француски председник републике прими у Паризу Изетбеговића као неког угледног државника.

ХИЛАНДАРАЦ: У вези са Изетбеговићем, не разумем ни став Турске према Босни ни њен међународни положај. Турска помаже Изетбеговића, изјављујући своју спремност да му пошаље војску и авијацију. Међутим Изетбеговић је исламист, а Турска је национална држава којој, како сте сами рекли, прети панисламизам. Зар ту не постоји противречност?

М.С.М.: Свакако, али свима је у интересу да се та противречност прећутно прихвати. Докле год јој се Запад буде удварао, Турска ће имати вишеструки интерес да подржава Изетбеговића, Шиптаре и муслимане у Совјетском Савезу: с једне стране, привремено отклања опасност панисламизма, а с друге повећава свој утицај на Балкану, на Црном Мору и на Кавказу. А да Запад држи Турску у резерви, као драгоценог савезника, види се и по томе, што је почео да прогони Курде, за чију судбину у Ираку се годинама бринуо. Кад би се, неким чудом, односи са Русијом средили, Запад би Турску напустио од данас до сутра.

ХИЛА НДАРАЦ: Под предпоставком да Ваша теорија садржи бар један део истине, произлази да су православни народи осуђени на смрт, а да неправославни народи воде самоубилачку политику. Сви, осим Сједињених Америчких Држава.

М.С.М.: Ја немам никакву „теорију" и моје излагање се ограничава искључиво на изнете чињенице. Уколико се Запад и даље буде активно мешао у балканске и руске сукобе, сваком разумном човеку мора постати јасно да смо ушли у Трећи светски рат. А баш зато што немам своју „теорију", нисам пророк, не знам ко је стварни „господар света", па Вам не могу рећи да ли и Америка врши самоубиство или ће бити једина поштеђена. С обзиром да САД почивају на минираном терену, где је црначки проблем помешан са средњеамеричком имиграцијом и исламистичком опасношћу - као што се могло видети приликом недавних инцидената у Лос Анђелесу и у Њујорку - не верујем да ће њихов „земаљски рај" вечито трајати.

ХИЛАНДАРАЦ: Ту нема излаза. Било с које стране да се посматра, план који описујете изгледа сатански надахнут. Као да присуствујемо остварењу речи оца Јустина Поповића да „ двадесети век значи савез са ђаволом".

М.С.М.: Слажем се с Вама, но колико има људи у свету који су тога свесни? Да завршимо са Гетеом, како Немци не би помислили да је овај наш разговор био специјално уперен против њих. С времена на време, прелиставам „Фауста" и дивим се пишчевим мефистофелским рефлексијама: „Одвајкада се лаж пропагирала уместо истине... Човек је спреман да поверује чим чује речи, јер сматра да оне треба апсолутно да садрже неку мисао... Јадни људи, не подозревају ђавола чак ни кад их ухвати за гушу". Или ова опаска о Католичкој цркви: „Црква има добар стомак, она је прогутала читаве земље, а ипак јој због тога никад није било поремећено варење. Само Црква може да свари једно добро које је стекла злим начином." Као што видите, имао је смисла за хумор.

ХИЛАНДАРАЦ: Да, али то је оно што Немци зову „Галгенхумор", хумор са вешала. Тај хумор је Немцима временом постао неприступачан и данас само ми можемо да Га схватимо. Можда баш зато што смо осуђени на вешала. Нека нас и ту утеши отац Јустин који нас подсећа на поруку светог Макарија Египатског: „Где је Дух Свети, тамо следи, као сенка, Гоњење и борба... Неопходно је да истина буде гоњена" (Омилије, XV, 11-12).

[1] Жак Мерлино, „Није добро рећи све истине о Југославији" - на француском - Париз, Албен Мишел, 1993. (Jacques Merlino, “Les verites yougoslaves ne sont pas toutes bonnes a dire", Paris, Albin Michel).

[2] „Злочин без казне. Геноцид над Србима. Прилози и догађаји у Хрватској 1990/1991", Београд, децембар 1991. (Српски и енглески текст). „Српска Православна Црква. Њена прошлост и садашњост", Београд, 1992. (Српски и енглески текст). „Меморандум Српске Православне Цркве", Београд, Политика",30.У1992.

[3] Жак Мерлино, поменуто дело, стр. 182-183.

[4] Подаци о Трилатералној комисији наведени су по следећим студијама: Ален де Беноа „Технократски мондијализам г. Бржезинског“, Париз, ревија, Светска представа“, бр. 209, август 1979. (Alain de Benoist, „Le mondialisme technocratique de M. Briezinski", Paris, „Spectacle du monde", Nr. 209, aout, 1979).

Ерик Лоран, „Трилатерала: то дискретно друштво које буди нашу радозналост", Париз, „Фигаро Магазин", 19 октобар 1985. (Eric Laurent, „La Triläterale: cette societe qui nous intrigue", Paris, „Le Figaro Magazine", 19.X 1985.).

Бернар де Гателије, „Трилатерала: једна посебна идеја о свету", Париз, „Астролаб“, бр. 84,1986. (Bernard de Gatellier, „Trilateral: une certaine idee du monde", „L' Astrolabe", Nr. 84, 1986).

[5] „Le Figaro Magazine", 19.X 1985, наведени чланак, стр. 136-139

[6] Исто, стр. 139

[7] „Светска представа", пом. чланак, стр. 26

[8] Међу списима Бржезинског, А. де Беноа истиче дело „Алтернатива за поделу" („Alternative to partition", 1965), а де Гателије „Технетроничну револуцију" („La Revolution technetronique", 1971).

[9] “Paris match” 2.9.1989. “Le Figaro”, од 10.1.1990.

[10] Архим. Др. Јустин Поповић, „Православна Црква и екуменизам", Солун, 1974, стр. 180 и 150.

[11] У француском издању од 1985, наведени текст се налази у 3. књизи „Сума теологије", Париз, издање Ди Серф (Du Serf), на страни 91.

[12] Ив Марсодон, „Екуменизам у очима једног традиционалног фрамасона", Париз, Витиано, 1964, стр. 31. (Yves Marsaudon, „L'oecumenisme vu par un franc-macon de tradition", Paris, L'Horizon international/Editions Vitiano, 1964).

[13] А. В. Карташов, „Очерки по истории Русской церкви", том II, Pariz, IMKA-Pres, 1959, стр. 84-85,280-281

[14] Катарина де Вокорбеј-Масаловић, „Отоманско царство и француско-турски односи у последњој трећини XVII века по сведочанству господина Ла Кроа" - на француском - Теза за диплому архивара-палеографа, Париз, 1985, стр. 122, 129. (Katarina de Vaucorbeil-Massalovitch, „L'Empire ottoman et les relations franco-turques dans le dernier tiers du XVII* siecle d'apres le temoignage du sieur de La Croix". - These pour le diplome d'archiviste paleographe, Paris, 1985).

[15] Александар Попов (Вл. Гриненко), „Гонение на православие и русских в Пољсе в ХХ-ом веке", Београд, Проте Матеје 67,1937.

[16] У присуству председника Клинтона, Папа Јован-Павле II је у Денверу (Колорадо), због сукоба на Кавказу и Балкану, захтевао од Уједињених Нација да „ефикасно бране угрожена становийштва" („Фигаро", 13.VIII 1993). А приликом своје посете Ватикану, француски премијер Баладур је подвукао потребу, поводом Босне, да се Уједињене Нације „не смеју устручавати да осигурају поштовање својих одлука" („...силом", тумачи „Фигаро" од 29.XI 1993). Патрик Валдрини, ректор Католичког Института у Паризу.објашњава да је све то у складу са новом политиком Свете Столице која се, попут Др Кушнера, залаже за „право мешања" интернационалних организација у националне сукобе („Фигаро" од 13.Х 1993). А шта ако баш те организације стварају нова жаришта сукоба и угрожавају живот читавих народа?

< ^ >