Опет о Новом Европском  поретку и Православљу

 

„Ниједна европска нација не може живети без других, имајући у виду буђење и зближење осталог света", говорио је француски писац и песник Пол Валери.[1] А Достојевски, у свом „Пишчевом дневнику", на крају прошлог века, се јадао: „Ми смо се учили и научили да волимо Французе и Немце и све друге, као своју браћу, без обзира на то што нас они никад нису волели и што су одлучили да нас никада не заволе... Шта смо ми добили у Европи служећи јој толико? Само њену мржњу... Они никако не могу да нас признају својима. Они нипошто и никада неће поверовати да ми заиста можемо заједно с њима и равноправно с њима учествовати у даљој судбини њихове цивилизације" („Пишчев дневник" за 1876. и 1877. годину). Наизглед противречне обе тврдње су истините. Само што Валери истиче идеал утемељен на истини и правди, који се граничи са илузијом, док Достојевски има у виду саму стварност. Ко би то боље могао разумети од Срба који су данас распети између братске љубави према народима Европе и мржње којом су им ови одговорили.

Да бисмо заузели правилан став у оквиру савремене европске и светске стварности, изабраћемо најбољи пут ако прво испитамо њену суштину, затим пронађемо пригодну одбрану и најзад укажемо на свој идеал и визију будућности.

 

Кад нам кућу зида Омбудсман

 

Можда нико није сажетије објаснио планове и тенденције нове европске политике од Бељамина Андреате, Италијанског министра спољних послова.[2] Његова порука је утолико значајнија, што ће Италија, почев од децембра 1993., годину дана председавати Конференцијом безбедности и сарадње у Европи. У своме напису посвећеном „амбициозним циљевима" те организације, италијански министар је приказује као кров европске зграде. Одмах наглашава да грађевина није завршена и да је „иловача још влажна", те да се може „моделирати" и прерадити. Захтева забрану сваког хегемонизма и сваког повратка у прошлост, било да су посреди грађански ратови или политичке силе, а брине се о праву мањина и широм отвара врата „регионалним архитектурама". Рекло би се да, по тој замисли, регионализам треба да замени националне државе. Много више запањује оно што је Андреата прећутао. Јер било коме министру спољних послова би прво пало у очи да су Европска заједница и Организација Уједињених Нација већ загазиле у „рат без објаве рата" против Србије, да је у току исламска инвазија Европе и повратак Турске на светску позорницу. За Андреату све то, по свој прилици, спада у моделирање „влажне иловаче", као што изнад разних архитектура Конференције безбедности и сарадње лебди идеал Вавилонске куле.

Међутим, Андреата постаје конкретнији кад се поведе реч о будућности. Он се тада позива на модел „Омбудсман"-а који код Швеђана врши функцију административног надзорника и посредника. Будући Омбудсман Европе, па вероватно и света, треба да оствари следећи програм: „да открије сваку лажну информацију, намерну или не, у штампи или у школским уџбеницима, склону да пробуди агресивни национализам или искључивост, уместо да стави као мото заједничку имовину и обострану одговорност".

Кад би тај Омбудсман био спреман да се одмах прихвати своје дужности, имао би пуне руке посла. Приметио би да се међународне организације и западна штампа обилато служе лажним информацијама и клеветама на рачун Срба; да Србе осуђују по принципу „кадија те тужи, кадија ти суди", не дајући им право да се бране. У историјским уџбеницима би запазио да се геноциду над Јеврејима поклања велика пажња, не би ли се спасао заборава и како се тај ужас из прошлости више никад не би поновио, док је од геноцида над Србима начињен прави „табу": о њему се не сме говорити, како Срби не би данас правдали тиме свој отпор ропству у Изетбеговићевој Босни и Туђмановој Хрватској. У најбољем случају, он би нашао - у француској популарној енциклопедији QUID за 1985. годину - да су, у Павелићевој НДХ, вршени „покољи над Србима" (без броја жртава) а да је „Тито побио 300.000 Хрвата (међу којима 1000 свештеника), 70.000 Немаца, 12.000 Словенаца, 6.000 Црногораца и 3.000 Срба![3] Као што се види, ако је веровати Французима, Срби су у Другом светском рату релативно добро прошли. Истина, било је недавно и неких протеста пред судом против француских уџбеника, поводом текстова о српском присвајању територија, прогону муслимана и етничког чишћења, али те жалбе су дошле са српске стране. Но пре остварења пројекта међународног културно-политичког надзора, Бењамино Андреата већ активно учествује у изградњи Нове Европе, па ако он до сада поменуте недостатке није запазио, како ће Омбудсман сутра ту дужност моћи боље од њега да испуни? И на кога ће се ослонити?

У Француској, на пример, нема ниједног компетентног и објективног стручњака за историју Јужних Словена. А има изгледа да ни у другим земљама Запада није боља ситуација. На чему ће онда почивати будућа контрола и критика Омбудсмана? „Ex nihilo nihilo fit" - говорили су стари Латини - „Из ничега ништа није постало". Они који - хотимично или нехотице - фалсификују историју биће овлашћени да спречавају фалсиковање историје. На тај начин, генерације васпитане Омбудсманом неће ни на чему имати да завиде онима које су одгајали Хитлер и Стаљин.

Нека су то засада само претпоставке, но једно је сигурно: у нацрту Бењамина Андреате нису предвиђене религије, није речено каква је улога додељена црквама и да ли за њих уопште има места у Новој Европи. Треба ли то протумачити као прећутно признање да ће и њихови написи бити подвргнути цензури? Уосталом, чак и ако дође до неке сагласности између новог европског поретка и неправославних цркава, тешко је веровати да би се неко смиловао на Православље. Будућа судбина православног света - уколико би се дефинитивно зацарила Нова Европа коју замишља Андреата - се може наслутити на основу данашњих збивања. Није чудо што се он уопште не осврће на страдање српског народа, кад се помисли да су се до сад сви оглушили о вапаје Српске Православне Цркве, па чак и такозване „сетринске" цркве које се називају хришћанским. На њихове очи, Србију даве тоталном блокадом, а Србе у Херцег-Босни свакодневно тероришу најстрашнијим претњама. Упркос томе, у нашу одбрану није јавно устала чак ни Англиканска црква, са којом смо још од Владике Николаја Велимировића били у пријатељским односима. Уместо да нам пружи руку, тој цркви је била најпреча брига да жене посвети за свештенике. Многи британски свештеници су затим, у знак протеста, напустили Англиканску цркву али, колико нам је познато, ниједан се није повукао због тога што та црква није пришла у помоћ Србима. Да ли је било веће срамоте у историји хришћанства?

Боримо се на живот и смрт, па нас данашњица највише узбуђује и брине. Већ смо заборавили да смо у прошлости више пута бивали напуштени. Током скоро читавог XX столећа, Православље је, под влашћу бољшевизма, претрпело најужасније гоњење у историји Цркве, па то ипак није много узбудило хришћане на Западу. Сећам се шта сам пре двадесетак година о томе писао. С обзиром да у то време скоро нико од Срба у земљи није моје радове читао, нека ми буде допуштено да овде наведем један извод из „Тајне Косова":

„У наше дане се уопште и не помишља на хришћанску солидарност. Никада се није толико говорило о савезу, ако не и јединству хришћанских Цркава, а никада веће бездушности и безосећајности није било међу хришћанима од како постоји Црква Христова. Наш пијетет према првим хришћанским мученицима и светитељима не скрива нам очигледну чињеницу да је то била само кап у поређењу са морем проливене крви хришћанских мученика у овом веку. Али о томе највећем покољу хришћана за који историја памти као да не сме јавно да се говори, као да о томе постоји завера ћутања штампе и свих обавештајних органа у свим земљама Запада. Па и казивања Сољженицина се приказују само као осуда спутавања политичких слобода и праксе „конц-логора" уопште. И пошто је о покољу над хришћанима непристојно говорити, стадо хришћана рођеним очима гледа у хришћанско мучеништво с друге стране „Гвоздене завесе", али га не види. Да би се испунила Христова реч: „Јер је одрвенило лице овијех људи, и ушима тешко чују, и очи су своје затворили да како не виде очима, и ушима не чују, и фцем не разумеју, и не обрате се да их исцијелим".[4]

Зар се све то не би могло применити и на наше доба? Разлика је само у томе, што су улогу бољшевика на себе преузеле међународне организације и што се насиље сада назива демократијом, а геноцид представља као врлина. Али жртве су увек исте. Могло би се рећи да је поређење са Нероном постало још верније. Он је некада спалио Рим, па за пожар окривио хришћане, као што ће Европска заједница - уз подстицај и подршку Америке - изазвати пожар на Балкану, па онда Србе жигосати као паликуће, а себе представити као ватрогасца. Ни сатанске побуде непријатеља хришћанства се нису промениле, било да им је на челу Нерон, Стаљин или Трилатерална комисија. Стога сам својевремено указао и на прави смисао Православне Голготе:

„Варка је ако се мисли да само негативне силе делују у историји, ако се сметне сума онај њен други, свештени вид, ако се пренебрегне сила Духа. Јер то је била и остала прва и највећа сила у свету. Да није тако, зар би реч хришћанских бранилаца гушили и спречавали да се она чује, јер ово што се Сољженицину допушта да каже у 1976. години свесни људи словенства и Православља су залуд понављали више од пола века? Зар би се прећуткивала наша страдања, било да су у питању појединци или Цркве и народи? Знају Христови непријатељи боље од нас какву силу имају пред собом, па је крајње време да и ми постанемо свесни силе којом располажемо. Та невидљива сила држи свет искупљујући га крвљу мученика и молитвама праведника. Без њих и без свакодневног понављања Христове жртве кроз Свету Тајну Евхаристије, не би земља опстала ни један дан. Силе зла су зато и набујале до невиђених размера, што су силе добра јаче него икада. Тајанственим путевима Божјег Провиђења, све је већ спремно за нову етапу овоземаљског обожења: и обновљена православна култура, и братство народа и јединство Цркава. Све ће то избити на видело дана, чим буде попустио притисак безбожничког насиља".[5]

 

Кад нам је кућа у пламену

 

У разговору о легендарној српској неслози, један француски пријатељ ми је недавно рекао: „Кад пожар захвати кућу, сви укућани се морају удружити да ватру угасе и станаре спасу. А код Срба је обратно: и пред смртном опасношћу, свађа им је преча од живота". Нама из дијаспоре је страшно данас гледати Србе који једни друге нападају, уместо да сложно наступе против непријатеља. Кад је пре кратког времена, у Америци, један од наших „утицајних људи" - како Срби воле да кажу - отишао у State Department да се пожали на антисрпску пропаганду, показали су му оптужбе које против данашњег вођства у Србији и Босни долазе са српске стране, из земље и емиграције. И морао је да заћути. Очигледно, антисрпску пропаганду добрим делом хране сами Срби.

По томе се види да ми још нисмо пречистили основне  појмове и не разумемо шта се с нама догађа. Нас је Запад  осудио на смрт. Да ли нам је после три године то постало јасно? Против нас су се удружиле најмоћније силе на Западу. Трилатерална комисија у Њујорку, која хоће да разбије Русију и све националне државе, а да Европу дестабилизује најездом ислама; Католичка црква, која тежи уништењу Православља; Немачка, која сања о буђењу своје старе политике „Drang nach Osten", са обновљеном Аустро-Угарском или без ње; Турска, којој се указала прилика да повампири своје изгубљено отоманско царство. Свима је православна Србија први камен спотицања на путу остварења њихових циљева. Ништа нам не вреди да се жалимо на њихову бездушност. „Реална политика" не познаје милост и сажаљење. Ако се  Русија, после дугогодишњег оклевања, благовремено не одлучи да нашим гробарима и џелатима стане на пут, ми ћемо као народ бити збрисани са лица земље пре краја овог столећа. Извесност да ће то у међувремену изазвати Трећи светски рат и да ће многи други народи пострадати после нас нам је слаба утеха.

Ако смо то најзад схватили, онда бар не отежавајмо свој положај и не гурајмо једни друге у провалију. Многи се жале на српске руководиоце, зато што су комунисти или бивши комунисти. Никога то више не боли него нас, политичке емигранте који смо се већ пола века борили против комунизма оружјем и пером, те због тога били принуђени да напустимо своја огњишта и сав живот проведемо у туђини. Али ти вођи нам данас не прете уништењем него организују српску одбрану и као такви су мање зло од наших непријатеља који покушавају да нас униште. Потрудимо се прво да угасимо пожар, а касније ћемо имати времена да испитамо кога треба позивати на одговорност. Изузетак чине они који су пропустили прилику да на државном грбу комунистички символ претворе у српски.

Уместо Титових буктиња и петокраке звезде, нису хтели да на двоглавог орла поново ставе крст за који су Срби вековима гинули, него су од једног светог знамења начинили обичну значку.[6] Као да се у наше редове увукао сам ђаво који није могао поднети смисао символа „Hoc signo vinces" - „Овим ћеш знаком победити". Људи који јавно и презриво газе народне светиње заслужују да буду одмах смењени.

Неки тврде да је непријатељски став Запада према Србији баш и проузрокован тиме што су, због свога вођства, Срби озлоглашени као „последњи комунисти у Европи". Сви знамо да водећу класу није лако од данас до сутра заменити политички образованим и способним људима. Па зато у земљама које су раније биле под влашћу комунизма још увек владају бивши комунисти. Почев од Јељцина, Шеварнадзеа и других председника федералних република негдашњег Совјетског Савеза, па све до Фрање Туђмана, бившег Титовог генерала. Могли смо се уверити да међународне организације нису тим чињеницама биле узнемирене нити су предвиделе војну интервенцију кад су комунисти добили већину у Литванији, Пољској и другим републикама Совјетског Савеза. А то значи даје српски „национални комунизам" послужио само као изговор за распарчавање Југославије, а да би нас без тога обасули другим клеветама, као што нас већ оптужују због ,.нацизма".                                  

Пошто се тај аргумент очигледно није могао даље бранити, из истих опозиционих кругова се дигла противречна оптужба да Запад подржава српску владу, како би ослабио Србију. Ми који живимо на Западу могли смо до сада само приметити извесну моралну подршку српској опозицији и симпатије изражене њеним вођама, док су они који код нас држе власт били, на уличним плакатима у Паризу, поистовећени са Хитлером и на телевизији помињани као „ђубрад", што се није устручавао да учини бивши француски премијер Фабиус, на православни Бадњи-дан 1993. године.[7] Није мање претерано ни кад у Србији позивају Цркву да се отворено ангажује против данашње владе. Ми не живимо у теократији него у демократији, стога је Црква дужна да се бори за своја права и брани свој народ, али није овлашћена да се противи одлукама демократских избора, поготову кад је земља у ратном стању.

Највећи српски јад није тренутно у томе што Србијом владају бивши чланови Комунистичке партије, него што нисмо нашли људе који би били ефикаснији од њих. Кад би се јавио неки политичар кадар да прекине блокаду Србије, а Србе у Славонији, Крајини и Босни и Херцеговини или присаједини Србији или, ако се то по-каже немогућим, за њих издејствује статус независних конфедеративних република и за то добије јавну потврду међународних организација, српски народ би преконоћ листом пошао за њим. Има их који то обећавају, али без икаквих званичних страних гаранција. Прво ваља гласати за њих, а „земаљски рај" ће доћи потом. Али српски народ, поучен вековним искуством, сматра да „више вреди врабац у руци него два на грани". Док политичког спасиоца не нађемо, имајмо на уму да понављањем међусобних оптужби вршимо диверзију и уместо заједничког отпора непријатељу преносимо борбу на српски терен, претварамо рат у српски грађански рат.

Још је црње и горе кад почнемо да посипамо главу пепелом, да се бусамо у груди и јавно кајемо за своју „кривицу". Ниједна друга зараћена страна тако не поступа, па наши непријатељи користе прилику дато протумаче као израз наше нечисте савести. Кад Његова Светост Патријарх Павле, у разговору са Фераријем,[8]  новинаром миланског „Ил Ђорно", изјави „Сви смо криви", он тиме не оптужује Србе као кривце за сукоб у Југославији, него нас подсећа да нема безгрешног народа, као што нема ни безгрешног човека, нарочито у ратним временима. Али страна пропаганда то одмах искоришћава као признаше и доказ српске кривице.

Чувајмо се надасве „комплекса" кривице, самоосуђивања и самораспећа. Сољженицин и други посматрачи концлогорског система утврдили су да се највећи успех тоталитарних режима састојао у томе, што су успели да грађанима улију осећање сопствене кривице. Сваки грађанин је „знао" да је за нешто крив. То осећање је било неодређено, али вазда присутно и довољно да свакога парализује. Приликом хапшења, није било ни бекства ни отпора. У већини случајева, људи нису у Гулаг одлазили силом него „свесни" да тиме искупљују заслужену казну. Не дајмо да нас западна пропаганда на тај начин тетанизира и умртви пре физичке смрти.

Будимо свесни да је „српска кривица" била измишљена западном пропагандом и запечаћена за столом европске Арбитражне комисије којом је председавао Робер Бадентер. Завршни акт Хелсиншке конференције захтева преговоре међу суседима пре стварања нових држава. Али онима који су одлучивали о нашој судбини није био циљ мир него рат. Стога је Бадентер пронашао једну стару изреку римског права: “Ut possidetis iuris” (Дословно: „Као што имате". Или: „По праву којим већ располажете").[9] А шта Изетбеговић „већ има"? Има Босну, коју је Тито, по своме ћефу, прогласио републиком и за собом оставио. Значи, сва правничка комедија Арбитражне комисије се сводила на признање тог наследства. Тиме је уједно, са сигурношћу, изазван и рат на тој територији. Теоријски, преговори нису одбачени, али ако буду неуспешни или уколико до њих уопште не дође, границе федералних република су, по том начелу, морале бити аутоматски признате као државне. Другим речима, преговори су били обезвређени. У интересу Туђмана и Изетбеговића је било да преговоре избегну. Утолико пре, што је Бадентер прецизирао да, после признања нових држава, Срби неће имати право да силом мењају границе. Ето како су једним правним триком Срби од опљачканих постали пљачкаши и од нападнутих унапред били жигосани као нападачи.

Објективно узев, ми нисмо криви и ту истину најбоље сажима Његова Светост Патријарх Павле, кад каже: „...Срби никад нису ишли да освајају туђе ни да намећу своју веру ни свој национални идентитет.[10] А нисмо никада ни упрљали руке геноцидом, па су зато с толиким бесом наши непријатељи и навалили да нас оклеветају због „етничког чишћења".

Пошто се српска кривица не може потврдити фактима, наш словенски мазохизам ће узети пророчки вид. Као да читају вољу Провиђења, неки нам проричу да нас Бог кажњава за почињене грехе и да ће нас још горе кажњавати ако се не покајемо. Допустимо да, у блиској прошлости, сарадња са Титовим атеизмом није била безгрешна. Али се она не може поредити са актуелним приликама. Ниједна демократска сила за време прошлог рата није и не би дозволила нападе које читамо у српској опозиционој штампи - а да не говоримо о позивима на побуну - што показује да у савременој Србији демократија ипак није празна реч. Уосталом, на почетку овог века нисмо били маље грешни, па нам је Бог ипак подарио - у балканским ратовима и првом светском рату - три победе једну за другом. А зар није био грех када је 1903. године, приликом атентата на краља Александра Обреновића, један официр сабљом распорио краљицу Драгу, пре но што је ће бацити кроз прозор, па касније тражио од регента Александра унапређење за свој јуначки подвиг. Ако се не варам, ни после скоро читавог века, нико од црквених или световних главара српских није тај чудовишни злочин осудио. Ваљда сви беху заборавили Шекспирове опомене да убиство владалаца повлачи за собом несрећу и проклетство народа („Јулије Цезар") и ону страшну реч коју налазимо у „Хамлету": „Јер краљева смрт не долази сама, него као вртлог одвлачи собом све што јој је близу". Не даје Бог лако људима пророчки дар па, док нам пророк не дође, боље је држати се оног: „Таштина је која бива на земљи што има праведника којима бива по делима безбожничким, а има безбожника којима бива по делима праведничким" (Књ. Проповедникова, 8,14). Или ако хоћемо по сваку цену да нађемо неко библијско тумачење нашег страдања, помислимо да је Бог можда, као у случају праведног Јова, допустио Сатани да искушава Србе, како би испитао снагу њихове вере.

Признајмо ипак да наша политичка кривица није мала и да нас је за то већ постигла заслужена казна. Ако не долази од Бога лично, она је логична последица наших пропуста. Наиме, на спољнополитичком плану, ми још нисмо нашли велике адвокате да нас пред међународним форумима бране. Можда не директно, али бар посредством наше руске браће. Русима треба ставити на расположење све аргументе који нам иду у прилог. Објаснити им све западне политичке и правне манипулације које су нас до хаоса довеле. Показати им да до мирног решења може доћи само ако међународни форуми буду дефинитивно признали своју почетну грешку. Или уколико они нису довољно храбри и поштени да своју грешку признају, иозвати се на правну теорију ефективности и закључити да Хрватска и Босна, онакве какве су у први мах биле замишљене, нису потврдиле своју ефективност. А отуда и нужност исправљаља граница, у интересу европског и светског мира.

 

Кад је љубав јача од мржње

 

Кад се поведе реч о државницима и политичким мислиоцима, не треба им судити само по ономе што су остварили, него и по конкретној ситуацији у којој су живели и ономе што су желели да остваре. У противном, могу се нанети тешке неправде, као што се десило са Макијавелијем. Сасвим се заборавило да је он више пута изражавао своје дивљење према француској монархији („Беседе"), али да је стварност која га је окруживала била саткана од политичких интрига и злочина, па се скоро искључиво обратила пажња на његовог „Владаоца", где он објашњава како се, у датој ситуацији, може приграбити и сачувати власт. Боље рећи, он је само тражио лекове за болесника кога је имао пред собом, мада он сам није проузроковао болест. И тако се сва кривица за политички неморал свалила на Макијавелија, као да је он био његов оснивач у историји. Слично се поступа и са народима. Зато не бисмо желели да се са српским православним народом та грешка понови. Видели смо у какву паклену стварност смо пали. Осврнули смо се на малобројне „лекове" и на ограничене могућности наше одбране. Остаје нам да укажемо на оно најважније: да и поред „сатанизације“ Срба коју није доживео ниједан народ у прошлости и упркос клеветама организованим на светском плану, српски народ и његова Црква на ту луциферску мржњу нису одговориле мржњом. На то нас опомиње и Њ. Св. Патријарх српски у цркви Ружици, после помена погинулима у Првом српском устанку: „Живот треба осмислити по вери, угледајући се на претке и учинити све што можемо за добро свог народа и читавог човечанства".[11]

Нека те речи остану записане у историји као доказ да се Српска Православна Црква молила за добро човечанства, у тренутку кад нас је, преко својих међународних установа, то залуђено човечанство распињало на крст и претило нам најубиственијим оружјем. То је наставак наше светосавске традиције и православне визије Достојевског. Док је, на једној страни, констатовао да се „скоро сва Европа заљубила у Турке" и да је „Русија крива само зато што је Русија, а Руси зато што су Руси, то јест Словени" („Последња реч цивилизације"), руски писац је у „Речи о Пушкину" ускликнуо: „О, народи Европе и не знају колико су нам драги!'" Насупрот Вавилонској кули и западном екуменизму, који је смеша разних култура и религија, без Истине и праве хармоније, он уздиже пример Пушкина и „Свечовека". Тајна Свечовека кога Достојевски открива у пушкинском стваралаштву је у снази његове љубави која му даје способност уживљавања. Ниједан други светски писац није у тој мери знао да понире у душу других народа и да све што је страно појми као своје. А то је клица једне нове и неупоредиве православне цивилизације: „Бити Рус, то ће значити: стремити смиривању европских противречности, наћи излаз из европског бола у својој руској души, свечовечанској и свејединственој, сабрати у њој с братском љубављу сву нашу браћу, а на крају, може бити, и изрећи последњу реч велике опште хармоније, коначне братске сагласности свих племена по Христовом јеванђелском закону".

Достојевски нам је помогао да схватимо прави смисао данашњице. Западни вођи су уверени да спроводе мајсторски камуфлирани геноцид над српским народом, а не увиђају да Запад врши самоубиство.

Освалд Шпенглер, који је своју „Пропаст Запада" писао почетком двадесетих година овога века, није могао да замисли страхоте које ће уследити и, по речима Ничеа, да предвиди толико „извртање свих вредности". Шта остаје од хришћанске вере, кад римски папа захтева од западних државника да бомбардују Србе? Може ли се још говорити о закону и правди, кад правници интернационалних организација газе и злоупотребљавају међународно право да би изазвали рат? Шта да се мисли о демократији, када пропаганда разних агенција и медија успева да мобилише милионе људи за хајку против једног невиног народа? Да ли помоћ Запада становништву Сарајева захтева назив „хуманитарне акције", кад се истовремено милиони Срба осуђују блокадом на лагану смрт? Наши клеветници су горди због успеха своје сатанске политике, али ми уствари присуствујемо сахрани западне цивилизације. Њени синови нису заслужили богато наследство које су им претци оставили.

Да ли ћемо знати да ту цивилизацију на издисају заменимо новом православном епохом човечанства, када ћемо с љубављу примити у наручје све народе као своју браћу? Зар већ данас нисмо слободни да вредности и културне творевине западних народа разумемо боље од њих самих?

Православље ту неће бити једна религија међу другима, као што би било у некој Вавилонској кули или римском Пантеону, јер ће на врху бити Христос и „Христов јеванђелски Закон", као што је желео Достојевски.

И ми верујемо да ће Христова љубав на крају бити јача од мржње, зато што нам је Он сам рекао: „Ја победих свет“(Јн.16,33).


 

[1] Paul Valery, „Cahiers", t. II, Paris, Gallimard/Pleiade, 1974, стр. 1480

[2] Beniamino Andreatta, „Des objectifs ambitieux pour la CSCE", „Le Mon­de", Paris, 4. XII 1993

[3] “QUID 1985, Tout pour tous“, Paris, Robert Laffont, стр. 963

[4] М.С. Марковић, „Тајна Косова", Издање „Лазарице", Birmingham, 1976, стр. 23-24

[5] Исто, стр. 29

[6] Часопис „Војска", Београд, бр. 86,24. фебруар 1994

[7] Jacques Merlino, „Toutes les verites yougoslaves ne sont pas bonnes a dire", Paris, Albin Michel, 1993, стр. 36

[8] „Патријарх Павле: Сви смо криви", „Политика", Београд, 28.1 1994.

[9] Jacques Merlino, поменуто дело, стр. 213-226

[10] „Патријарх Павле: Срби никад нису освајали туђе и наметали своју веру", „Политика“ Београд, 17.111994.

[11] „Литургија Патријарха Павла у цркви Ружица" - „Политика", Београд, 17.111994

 

 

 

 

<  ^  >