Православно гледишше о узроиџма човековог болесног стања
Размотримо подробно како одговара на питања о узроцима болесног стања људског бића и извору битија (постојања) православ-но учење које се заснива на двехиљадугодишњем саборном искуству.
Пре свега, у хришћанском богооткривеном учењу нстиче се један важан став: човек као створење Божије поседује хармонију и истински живот само у случају, ако је непосредно повезан са Творцем - Извором и Праузроком бића по Чијем је образу и подобију саздан, и непрестано доживљава дејство нетварне благодатне енергије.
Послушност божанским законима је живот, јер је сам Бог - бесконачни и потпуни живот; Он је натприродни извор живота и љубави Који никада не сахне - Једна Суштина у Трима Лицима. Живот божанских Лица је узајамно прожимање (грчки - перихорисис), тако да је живот Једног истовремено живот Другог, другим речима, свако Лице не живн за Себе, већ предаје Себе пругим Ипостасима (Лицима). То и јесте Истиннта Љубав, Вечни Склад, Сушто Блаженство.
Приступ православне антропологије проблемима извора психичке енергије такође се принципијално разликује од Јунгових гледишта. У својој књизи " Дух, душа, тело" архиепископ Лука (доктор медицинских наука, професор В. Ф. Војно-Јасењецки) истиче да је духовна енергија "прародитеља свих физичких облика енергије, а преко њих и саме материје". Он такође пише: "Помоћу енергије љубави која се излила по свеблагој вољи Божијој, Словом (Логосом) Божнјим је дат почетак свим другим облицима енергије*.
Светоотачка мисао уочава у човековом устројству својство структурне јерархичности. По синковитом изразу представника кападокијско-ареопагитске богословске традиције, тело је прекрасно душом, душа је прекрасна умом, а ум је прекрасан божанским обасјањем. Човек је прекрасан захваљујући свом заједничарењу са Богом, обасјаношћу од стране Апсолутне Божанске Истине (7 с. 142).
Из свега овога следи да је човеково покоравање (као слободно-разумног тварног бића) Највишој Власти кроз испуњавање за-повести повезано са најдубљим и најсуштинскијим основама бића. Приликом органског, тј. духовног, благодатног, а не спољашњег прихватања вере грех не доживљавамо као нарушавање неког упутства, већ као самоубиство, као издају самог дисања живота, а заповести Божије - као откуцај срца (24, с. 413).
На основу свега реченог може се направити веома важан закључак. Пошто је постојање Пресвете Тројице личнсно постојање, а љубав је главно Божије својство, за човека, сазданог по образу Творца, љубав је главно обележје личне свести. У складу с тим, све што је повезано са нарушавањем закона о жртвеној љубави, неизбежно доводи до дубоких и штетних последица по свест.
Важно схватање хришћанске антропологије јесте учење о човеку као образу и подобију Божијем. Управо богообразност (боголикост) претпоставља бесконачне могућности човека у његовом усавршавању као слободно-разумног стваралачког бића. Ове могућности човека, створеног по образу Творца, пројављују се и остварују у "прерастању образа у подобије". Динамички однос између образа и подобија и представља онтолошку основу човековог развоја и усавршавања.
Светоотачка мисао такође учи да је свет створен кроз Христа и ради Христа, да се с Њим и у Њему човек не само спасава од греха, зла и смрти, него стиче првоздану пуноту свог битија и благобитија. Христос није просто јављање Бога, него и разоткривање и јављање истинског Човека. Он је Нови Небески Адам, и зато истинско учење о човеку - антропологија - може бити само христологија.
У греху као злоупотреби своје слободне воље, нарушавању заповести Творца, локушају да живи без Бога, одвајању човековог ду-ха од Духа Божијег, сагледава се узрок унутрашњег пропадања свих потомака Адама и Еве, целокупне земаљске природе. То је грех егоистичног самољубља које је устало против Божанске Љубави. С грехопадом наших прародитеља, сведочи Свето Писмо, у свет су ушли смрт, болест и трулежност, унакажена је људска природа, распало се јединство духа, душе и тела.
Метасхематизам (изобличење, изопачење) погодио је не само човека у целини, него и све моћи духа, душе и тела понаособ. Изопачила су се, и показала у хипертрофираном (болесно појачаном) облику сва човекова осећања и пориви. Погођене су све моћи његове душе - ум, осећања и воља. Рођени за познање истине, ми се мучимо у духовном незнању; рођени да волимо Бога, ми испуњавамо срце најнижим осећајима; најтрагичније је то што ми нећемо да видимо сопствену болест и да знамо за њене узроке.
Образац метасхематизма је судбина људског ероса који се претворио у еротизам и сексуалност. Људски дух, одрекавши се Истинитог Живота, испољава противприродну тежњу према небићу, безличности и несвесности.[1] Он прима поруке телом и неспособан је да изађе из латентног (скривеног) стања. Душа као да пребива у летаргичном сну, испољавајући свој живот углавном у нижем аспекту осећања, жеља, те-жњи и афеката или је обузета комплексом фантазија.
Човекова отуђеност од "топлог Очевог наручја" (митрополит Амфилохије Радовић) рађа у његовој свести два чудовишта: страх као испољавање метафизичке усамљености и осећање неопроштене кривице - несвесно, често болесно и ружно осећање кривице пред неким или нечим. То су болести, чији се узрок не налази у психолошкој и емоционалној, већ пре свега у дубокој духовној равни. Зато су и Јунгов метод, и сва савремена психологија и психијатрија у стању само да површно објасне болесно стање душе и тела и да их само делимично излече, али они не могу и никада неће моћи да дају чове-ку истинско здравље и радост спасења, својствену том здрављу.
Према учењу Цркве, грехопад је првобитни предисторијски догађај којим је зло ушло у свет и унаказило сву творевину Божију. То је била катастрофа општекосмичких размера. У наказност и хаос доспели.смо и ми сами, целокупно наше постојање у свим облицима пројављивања, рачунајући ту и мишљење, пошто, будући да је део људског рода, сваки човек дели судбину првог Адама. У метафизичком смислу он је такође Адам. Зато и ми сами, на основу нашег искуственог знања, нисмо у стању да створимо о тој појави тачну представу. То је могуће само ако човек стекне веру, јер само богооткривена вера даје човеку знање о томе какав је био пре грехопада и какав треба да буде.
Познање своје палости, одвојености од Бога, своје наравствене (моралне) нечистоте, јесте једна од најзначајнијих човекових интуиција. Она потиче из најскривеније, неокрњене дубине личности и сведочи о томе да човек није изгубио жељу да поврати своју првосаздану лепоту душе. Из библијског схватања зла као последице преступничког коришћења слободе следи закључак да зло не припада природи разумних бића. То схватање буди у човеку неуништиви оптимизам и наду у искорењивање зла и таме, ма колико се они чинили јакима. Победа иад злом означава слободни повратак свом природном стању, у стању богоопштења. Правилно схватање прародитељског греха, те суштинске реалности човековог бића, ствара осно-ву за правилии однос личности према смислу живота, према другом човеку, постаје услов целовитог душевног живота и исцелења, основа истинске духовности.
У процесу излечења људске душе, у светоотачком схватању, могу се издвојити три етапе, повезане с трима стањима људске душе.
1. Прво егање се одређује као противприродно. Човек у том стању представља, сликовито говорећи, гомилу крхотина палог лика (образа), које садрже изопачена богообразна својства.
2.
Ако човек, поробљен злом и греховном вољом, дође к себи
и обрата се Црквн, покајашу, помоћу благодати и светих врлина узднже
се на други природни ступањ, тј. живеће и мислиће у складу са
природннм законима свог разумног бића, засиованим на Божанском
Откривењу.
3. Ако пак, надвладавши силу старих навика, човек настави духовни подвиг, успеће се на натприродни ступањ који одговара његовој природи и његовом првобитном предназначењу.
