Светоотачки "модел личности"

 

Разоткрнвајући своје схватање структуре човека, православна ашропологија учи да након грехопада и сам човек као да се дели на два дела: то су спољашњи (емпиријски, стари, распадљиви човек -Еф. 4:22) и унутрашњи (скривени). Човеков унутрашњи свет с његовим микрокосмичким садржајем испада из области контролисане свешћу и постаје област несвесног (18, с. 3). То је "скривени човек срца, у непропадљнвости кроткога и тихога духа" (1 Пт. 3:4), који се појављује само у ретким тренуцима просветљења. Тамо пак, у области несвесног, у најскривенијим кутовима душе, "под самим умом" (преподобни Макарије Египатски) налази се и извор греха - она нечиста духовна сила која је ушла у човека с грехопадом. Ето зашто је тако опасан људима који немају духовног искуства и који нису добили благодатни дар разликовања духова, разликовања добра и зла, свакн улазак у ту скривену област.

Ово светоотачко гледање на структуру човека налази потврду у радовима доктора психолошких наука Т. А. Флоренске. Научница издваја у тој свести, између осталог, духовно Ја и ниже Ја (Двојник, по А. А. Ухтомском); при томе се подвлачи да се ту не ради о апстрактним равнима, већ о субјектима који одговарају на питање ко?, а не шта? (23, с. 56). Наше ниже Ја јавља се углавном кроз глас страсти. Духовно Ја пројављује се у свести као страх Божији, кроз глас савести, а такође кроз осећања вечног и апсолутног.

Страх Божији у схватању Светог Писма је, пре свега, дисциплина ума, срца и воље који признају Бога као свог Створитеља и Судију. То није парализујући страх, већ стваралачка сила која омогућава човеку да стекне власт над нижим стремљењима. У мери духовног раста страх Божији преображава се у савршену - жртвену - љубав према Богу. При томе се увежбава процес активног регулативног централног кочења који је контролисан од стране човекове свести и његове воље. Он омогућава повећање животне отпорности организма.

Савест, по одређењу архиепископа Амвросија (Кључарева), јесте осећање духовног живота, слично осећању физичког живота, какво поседујемо у нашем телу. Ово осећање сведочи о правилној, хармоничној настројености нашег духа, када чинимо добро, и о растројству, пометњи и његовој патњи, када чинимо зло. Истакнути савремени научник, физиолог светског гласа, академик А. А. Ух-томски, назива савест највишим и најдалековидијим органом рецепције иа одстојању. С друге стране, она је субјективни одсјај објективног закона добра и зла (21, с. 64). Као једно од осећања интуиције савест ствара могућност опажања појава из будућности без којег не може бити, по речима Ухтомског, јасноће и пуноте познања.

Осећање вечног и апсолутног пројављује се у човеку као тежња за апсолутним вредностима и као незадовљство свим релативним и земаљским. Према речима митрополита Амфилохија човек је биће које непрестано тежи пуноћи, чезне за божанским савршенством и предодређено је за њега.

Један од основних појмова православне антропологије јесте личност (ипостас). Појам лпчност рађа се у хришћанском схватању света из верниковог непосредног доживљаја осећања личног општења с личним живим Богом, извором објективне Лепоте и Љубави. Он измиче сваком рационалном одређењу и спознаје се само непосредно помоћу духовног искуства. Личност (ипостас) је начин постојања који прожима и чини личносним целокупно биће. То је интегришући принцип који ствара јединство људског суштаства и који му даје битије. У структури човека, по православном схватању, равни личности одговара раван духа. У личности је садржана човекова јединственост, и управо њу, личност, треба разоткрити.

Појам личности је тесно повезан с појмом лице, лик. Према речима митрополита Амфилохија Радовића лице је разоткривање, откривење личности, њен светли символ, израз и одраз. Лице Божије Које се открива у Христу, сија бескрајним човекољубљем. Ово човекољубље обузима целог човека, и тиме га освећује и просвећу-је. Академик Ухтомски који је дубоко одразио у свом учењу хришћански поглед на свет, категорији лице додељује једну од средишњих улога у систему својих психолошких идеја. Он сматра да категорија лице мора бити прихваћена упоредо с таквим категоријама као што су узрок, постојање, јединство, мноштво (с. 48).

Световном појму индивидуалност у православној антропологији одговара појам просопон који представља социолошку и биолошку категорију. Ако просопон одражава окренутост само према сопственом унутарњем свету и самосвести, а његов је развој повезан с процесом издвајања, ипостас (личност) одражава откривеност другим личностима и Највишем Другом, као и трансцендирање - кретање према Њему. Ово кретање карактерише богочовечанску димензију личности. Према мишљењу Ухтомског, наша истинска природа се састоји управо у удаљавању од онога што ми јесмо, у ономе што је више од нас - у удаљавању од себе у оно највише (тамо, с. 222).

Према закону симетрије, мора постојати категорија супротна по духовном смислу појму лиие (личност) која је иста таква " реална и изузетна чињеница живота" (А. А. Ухтомски), као и лице. У Светом Писму лииу је јасно супротстављен идол. Идол је све оно што представља препреку на путу према Једином Истинитом Богу Који је пројавио Своју љубав у крсном подвигу Јединородног Сина Који је даровао човеку вечни живот. Академик Ухтомски каже да су проблеми љубави и смрти најважнији за човека, а однос према њима одређује његов поглед на свет и вредности. Полазећи од свега реченог, идол је препрека на човековом путу према вечном животу и љубави. Идол може бити, пре свега, човек сам себи. Идоли могу бити не само лажни богови, него и нове научне теорије, идеје и открића, наука и философија у целини, као и уметност, ако отуђују човека од истинитог Бога. "Достојно и праведно је клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу - Тројици једносуштној и нераздељивој" - поје се на божанственој Литургији у Цркви. Достојно и праведно...