"Аскетска психоанализа"

 

Благодатне промене душе која иде путем спасења, праћене су двама узајамно повезаним процесима који један другог појачавају. С једне стране, током аскетског живота ум се учи да се уздржава од инстинката, телесних (нижих) порива и с њима повезане чулности и фантазије - свега онога што, по искуству Светих Отаца, помрачава ум, лишава га знања, чини га расејаним и неплодним.

С друге, стране, кроз то благодатно очишћење ум обнавља једно од својих најважнијих својстава - способност обуздавања чула и њиховог кочења (чула се у датом случају схватају више као емоције). Ум упрошћава осећања, избављајући их од онога што изопачава опажање, он их уводи у природне оквире, анализира, "философствује", према изразу преп. Максима Исповедника. То постаје могуће, пошто ум стиче способност да види лоше склоности срца, утицај и дејство страсти. Све то означава враћање ума самоме себи.

Страст је нарочита склоност душе која има тежњу према непрестаном расту и гушењу свих осталих особина душе и пројава личности (св. Григорије Палама); то је својеврсна доминанта, по Ухтомском, која има душевно и телесно испољавање. Страсти су основни подстрекачи, основни мотиви који одређују човеково понашање: то су оне танке, али чврсте нити од којих је саткан његов карактер (14). У светоотачкој литератури се издвајају седам врста страсти (суштина порочних склоности): преједање, блуд, среброљубље, гнев, жалост, униније (чамотиња), гордост. Развој страсти је процес деформације душевне сфере, процес који води поремећају душевног живота и његовом свођењу на стање хаоса.

Стање поробљености страстима нераскидиво је повезано с болесним стањем душе које се одређује као греховна опијеност која у свом развоју може довести до стања које Свети Оци називају прелашћу. По одређењу преп. Григорија Синаита, преласт је "велика противница истине која одвлачи људе у пропаст" (19, с. 111). По његовим речима преласт је лажно сазрцање, неразумна радост, умишљеност - то је разбуктавање греха. Ово стање се често испољава у претераном занесењаштву у чијој основи је гордост и охолост

По речима Ухтомског човек доживљава свет и себе кроз при-зму својих доминанти. Стање греховне опијености ствара својеврсну дефектну призму која изобличава доживљај света. Једна од глав-них особина страсног стања јесте потпуно неразумевање и неосе-ћање погубности тог стања. Адекватност доживљаја самога себе обнавља се само онда, када човек почиње борбу са страстима, када покушава да превлада стихију пада, тј. када почиње да долази к себи. У том случају у његовој души почиње да дејствује благодат Божија. Зато је за нас тако важно искуство Светих који су у односу на наше стање греховне опијености постали другачији, као они који носе у себи трезвено (правилно) доживљавање реалности. Важно је истаћи да стваралаштво Карла Јунга, као и аналитичка психологија о којој се овде расправља, носи очигледне трагове занесењачке преласти.

Страст се разликује од врлине не само хипертрофираним карактером својих пројава, него пре свега изопаченом усмереношћу. Зато, по речима св. Григорија Нисијског, ако ум преузме власт над таквим покретима (тј. страстима), сваки од њих се може претворити у врлину. Тако се, на пример, из љутитости рађа храброст, из плашљивости опрез, из страха покорност, из мржње неприхватање порока, снага љубави рађа тежњу према истински лепоме, туга покајање. Из ове појаве постаје очигледна водећа улога ума у борби против страсти, његова средишња и повезујућа улога у процесу очишћења. Није случајно то што преп. Исак Сирин одређује ум као цара страсти, као кормилара и домостројитеља осећања и помисли, а покајање - метаноја - означава у аскетици пре свега промену ума.

На који начин страст овладава људском душом?

По једнодушном мишљењу Светих Отаца, поробљавање душе страшћу догађа се преко неконтролисаног развоја греховне помисли која представља образац греховне радње. Развој помисли (од насртаја ка спајању ума са помишљу, слагању и поробљавању) који је подробно описан у аскетској литератури, јесте, у суштини, процес образовања мотива. Незнање процеса помоћу којег вас помисли доводе до страсти, неспособност да се разликују помисли, непостојање жеље и вештине да се боримо с њнма, јесу основни узроци рушења духовно-наравствених основа личности, њене деградацнје и њеног жалосног стања. При томе ум слаби, не испитује осећања и жеље, не контролише их и не влада њима, већ се покорава осећањима и следи их. По сликовитом изразу преп. Исака Сирина ум, заносећи се осећањима, заједно с њима "једе зверињу храну", тј. бива обузет страстима; када су осећања надзирана умом, тада она "заједно с њим узимају анђеоску храну" (2, с. 280).

Важан услов борбе с помислима јесте непрестана унутарња пажња у односу на све покрете наше душе. Закон пребивања-унутра одређују Свети Оци на следећи начин: држи своју свест у срцу и тамо сабирај све силе душе и тела. Пребивање унутра остварује се у срцу као у исходишту (извору) свих покрета, што човеку даје могућност да има пред очима све оно што се догађа у њему. Према томе, оно је услов истинског владања човека самим собом, услов истинског духовног живота. Зато сваки подвиг који се врши без пребивања у себи, по речима св. Теофана Затворника, "није духован, нижи је од подвижништва и мора бити одбачен" (1, с. 207-208). "По-мири се са собом, и с тобом ће се помирити цео свет" - каже преп.Исак Сирин.

Неурофизиолошка истраживања су доказала да се механизам активног вољног учешћа испољава у човеку пре свега кроз његову способност да спречава негативне помисли или жеље. Овај научни оглед потврђује истинитост православног схватања духовног рада који усмерава човека не толико на то да својом вољом чини добра дела и активно потврђује себе, колико на способност да пре свега разликује и одбацује оно неодговарајуће. Ова законитост се проширује и на процес сазнања у целини. Ево шта о томе каже преп. Исак Сирин: "... и на помисао, и на покрете своје, окачи завесу целомудрености и смирења, и кроз то ћеш наћи оно што је унутар твоје природе, зато што се смиреноумнима откривају тајне" (2, с. 280).

Обновљење ума које се изражава у благодатном надзору својих помисли и свог унутарњег живота, јесте једно од најважнијих обележја душе рођене свише, обележја које једнодушно помињу Свети Оци. И обрнуто, душа која није препорођена благодаћу, која пребива у својој природи, ову спасоносну делатност нема и не може има-ти. Она се непрестано ковитла у вихору штетних маштања која је разарају. Тишина ума јој је непозната и несвојствена. Уму пак који је препорођен благодаћу Светога Духа ово ковитлање је против-природно, кроз непрестану молитву он тежи да непрестано улази у небеску тишину благодатних помисли.

Очистивши се, ум постаје велика очишћена снага која обуздава душу и покорава страсти. По ави Таласију: "ум који је себе исцелио постаје лекар... Ослободивши се страсти он постаје огњелик и непрекидно се просветљава сазрцањем".

Тако пуца зачарани круг узајамног негативног утицаја тела на ум и ума на тело. У непрозирној душевној тами појављује се светлост. Све то може бити названо истинском аскетском психоанализом. Кретање према овој светлости почиње и одвија се на путевима задобијања и узрастања вере која је, с једне стране, велики дар Божији, а с друге - спада у главне врлине душе. Путем вере, тог, по преп. Максиму Исповеднику, "недоказивог знања", човек се на тајанствени начин сједињује с Господом у "надсазнајном (надумном) јединству" (митрополит Амфилохије).

Вера је духовна срж личности, најважније антрополошко својство које одређује целокупно устројство човека. Зато постаје очигледним трагични карактер гностичке гордости Карла Јунга који није прихватао за ум пут вере, који је оптуживао због ње религију и предлагао пут гностика - "спасење кроз знање".

Заједно са очишћењем ума одвија се очишћење целе душе и целог тела. Очишћењем ума долази до ућуткивања његовог нижег (разумског) дела, тачније, разум заузима свој природни (потчињени) положај. Ум се ослобађа лажних стереотипа, празноумља, расејаности и лутања.

У безмолвију ума почиње да се очишћује главни извор прљавштине - греховно срце, из којег по речима Самога Господа, "излазе зле помисли", греси и преступи. Очишћење срца је процес очишћења онога што Јунг назива несвесним. Оно се догађа као резултат анализе и дисоцијације (разлагања) комплекса и психичких новотворевина под утицајем молитвене концентрације ума у срцу и под дејством благодати. У срцу се откривају скривена небројана богатства, задобија се драгоцени еванђелски бисер.

Ослобођење ума од духовног слепила истовремено доводи до обнављања изгубљене способности виђења и распознавања воље Божије. У животном искуству вршења Господње воље и Његових заповести, у унутарњој борби с греховним покретима душе (помислима) долази до дубоке промене целокупне вољне усмерености личности, на коренит начин се човеково понашање мења набоље. Кроз ово делање човек испољава усмереност своје умне воље у односу на добро или зло, која и одређује његову судбину у вечном животу.