New Page 1

Познање и очишћење целокупног садржаја срца (тзв. несвесног), исправљање воље, стабилизација и просветлење свести дејством благодати Светога Духа, то је идеал умно-срдачне молитве Исусове у духу и истини.

Овај пут који се назива трезвеношћу није повезан са убијањем нли уништавањем човекових способности, рачунајући ту и оне телесне, већ наиме, с њиховим васпитањем и коришћењем у служби вишег духовног начела у човеку, извлачењем и ослобађањем здравих н неоштећених начела (енертја) из ропства греху. Крајњи циљ тог пута јесте достизање бестрашћа. Бестрашће, како уче атонски исихасти, није умртвљивање страсног начела у човеку, него боља енергија његовог тела.[1] Долази до преображаја целог рушевног ткива - порочне нити страсти се симетрично замењују светим нитима врлина: преједање - уздржаношћу, блуд - целомудреношћу, среброљубље - нестицањем, гнев - кротошћу, туга - блаженим плачем, уннније - трезвеношћу, гордост - смирењем.

У исто време долази до сјединења, исцелења и обновљења у једну целину трију моћи душе - ума, оеећања и воље, долази до њиховог одухотворења. Душа постаје јединствени дух, ишчезава фраг-ментарност коју савремена медицина сматра главним узроком патологије сваког живог система и с којом је покушавао да се бори Карл Јунг. Човеков дух се стицањем благодати Светога Духа избавља од суштинске празнине (превазилази "егзистенцијални вакуум", по Франклу) која не може бити превазиђена нн на који други начин. Човеков дух постаје потаун и целовит, у човековом лицу се помаља Христов лик.

Размотрнмо подробнкје процес преображаја (тј. стицања принципијално новог својства) душевног ткива на путу светости и обнове цедовитости душе и упоредимо га са процесом индивидуације. Преображај душе постаје могућ, с једне стране, захваљујући томе што човеков дух под дејством благодати Оветога Духа обнавља у прародитељском греху изгубљену епоеобност за интегришуће (обједињујуће) деловање. С друге стране, то је могуће, пошто врлнна, како прнмећује преп. Максим Исповедник, за разлику од страсти,
поседује логос и садржај.[2] Логоси појединачних ствари се садрже у општијим логосима, као врсте у роду. Сви заједно они се садрже у ипостасном Логосу, тј. у Другој Ипостаси Свете Тројице, Која је првобитни и коначни циљ свега тварног (4, књ. 2).

У човеку се налази његов сопствени логос који се састоји из трију делова:

1. Логос битија према којем је човек саздан од душе и тела, и, на тај начин, суделује како у анђеоском свету, тако и у вештаственом (материјалном) свету.

2. Логос благобитија који одређује норме човекове делатности и добре зачетке његове душе.

3. Логос вечнобитија који одређује вечни циљ Промисла, обожење човека, његово сјединење с Богом у вечносги (6, с. 168).

Пошто логоси ствари поседују суштину и енергију, способност да уједињују елементе у једну складно уређену целину, и, што је нај-важније, њихова енергија је повезана са енергијом ипостасног Логоса, могућ је процес узајамног јачања врлина и сјединења у некакву структуру. Ова целовита структура поседује принципијално нова (допунска) својства.

Овакав процес формирања целовите структуре, по нашем мишљењу, налази се у темељу способности само живих система за на-дадитивну нелинијску организацију - када неколико елемената, ује-динивши се, стварају структуру која је у стању да чини оно што сва-ки елемент понаособ не би могао да учини. Ово својство не постоји код неживе природе. Математички то може бити изражено следећом формулом:

где је F(х, у) - функција целине; F(х), F(у) - функције појединих елемената (22, с. 10).

На тај начин, пораст врлина је стварање, умножавање, појава принципијално новог својства, истинско оживљавање душе. То је, може се слободно рећи, небеска светлост која се пали у мрачним дубинама душе. То је пут у вечни живот о којем ваплоћени Логос каже: "Ко у мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове по тећи ће реке воде живе" (Јн. 7:38). Насупрот томе, страсти, по речи-ма Јефрема Сирина, чине човека идолом.

Морамо истаћи да у духовном животу врлине нису највиши циљ. Највиши циљ хришћанина је богоопштење, "задобијање благодати Светога Духа" (преп. Серафим Саровски). Оно је могуће само у смиреном сазнању своје несамодовољности, потребе за Највишим Другим. Пут врлина је пут самоодрицања. "Одрекни се себе, узми свој крст и пођи за мном" позива Господ. Одрећи се себе, значи признати над собом у свему Највишу вољу, победити самоугађање и самољубље у свим њиховим облицима. У том скривеном осећању догађа се битијно самоопределење човека.

По речима архимандрита Софронија (Сахарова) пунота непропадљиве љубави према Богу и ближњему на чудесан начин се повезује са удаљавањем од самога себе, тачније, од онога што изобличава Лик Божији у нама. Ова света мржња је дар Божији и кроз њу ми учествујемо у вечности и спасавамо душу (8, с. 203). Управо ту, у области овог осећања срца, скри-вени су и откривени заборављени закони живота и бића чије нарушавање изобличава све у свету, али чије испуњавање враћа Богом дату хармонију (Амфилохије Радовић).

Узети свој крст значи распети свог старог човека с његовим страстима и похотама. Наш унутарњи крст, добијајући благодатну силу од животворног Крста Господњег, духовно васкрсава душу. По речима Григорија Паламе, један од циљева боговаплоћења је да оно буде за нас пример смирења и спасења од телесних страсти и гордости и да нам покаже њихов погубан карактер.

Тајна скривена у самоодрицању, тајна "распете Љубави", била је и остаје камен спотицања за пагане свих времена. Представник савременог иаганства Карл Јунг радикално пориче хришћански пут самоодрицања, бојећи се да не постане неуротичан (26, с. 129). Он предлаже "у име сопственог достојанства, ради психолошког развоја... да прихватамо себе онаквима какви јесмо", да будемо "на стра-ни природе" (с. 135). Он призива да се помиримо са својом унутрашњом змијом - инстинктима (с. 129), да безгранично заволимо своју душу, заборављајући еванђелско упозорење: "Ко хоће да сачува своју душу, изгубиће је" (Мт. 10:39). У Јунговим позивима нема ничег новог. Исте овакве идеје се на земљи проповедају већ више хиљада година, почев од прве змијине проповеди коју су зачули у Едемском врту наши прародитељи.

Осећање лажне самодовољности (сопства) које ствара Јунгова индивидуација јача у човеку егоцентрично начело - гордост, ту мајку свих страсти. Зато је Јунгова индивидуација неизбежно праћена развојем целог греховног ланца страсти. Ова појава представља деструктивни процес, непостојаног карактера, који је у стању само да паразитира на живом организму; то је стварање злоћудног ткива које потискује из душе благодатну светлост. Пошто постоји очигледна веза између човекове склоности страстима и различитих болести,[3] утицај аналитичке психологије Карла Јунга може имати за последицу дезорганизацију целог душевног и телесног живота човека, а то ће се, с друге стране, испољити у формирању разноврсних патолошких симптома.

Поменута улога страсти и врлина у животу душе чини очигледном исправност светоотачког приступа одређењу типова личности. Њу налазимо код истакнутог аскетског аутора аве Доротеја. Свети ава каже да постоје три устројства душе: човек "или... делује по страсти, или јој се супротставља, или је искорењује" (19, с. 76).

Ланци страсти и врлина представљају својеврсне доминанте које одређују карактер процеса духовне, душевне и телесне равни. Пут ликвидације патолошке доминанте, по Ухтомском, јесте формирање јаче доминанте која има принципијално другачију природу. А то и јесте пут излечења који смо већ размотрили као процес искорењивања страсти и њиховог потискивања врлинама које имају у односу према страстима другачију природу.

Практични психолози и неоаналитичари могу нам приговорити да су психолошке методике засноване на учењу Карла Јунга оживеле, и да његов метод рада с пацијентима даје добре резултате. Тада се законито поставља питање: чиме се објашњава ефикасност ана-литичке психологије као психотерапеутског начина дејства на људе?

Православна Црква има одговор на то. Познато је да човек може достизати смирено и спокојно стање у два случаја: прво, при очишћењу савести кроз покајање; друго, при искорењивању савести, тј. долазећи у стање окамењене неосетљивости срца. Све указује на то да Јунг иде, по нашем мишљењу, другим, погибељним, путем, одвлачећи у провалију греха све оне који га следе.

Размотримо подробније преображај моћи душе током њеног исцелења. Сјединење ума (не разума, већ онога што се назива оком душе, њеним најчистијим делом, највишом пажњом - 5, с. 133) са срцем, суштином душе - с. 37 - средиштем душевних сила и духов ног живота - доводи до стицања (обнове) својства које се зове осећањем за истанчаности, познавањем срца (Блез Паскал). То је осећање које омогућава човеку да доживљава свет као целовит, осећање које се окреће логосима (идејама ствари). Спознајна способност се не своди ни на чулно, ни на интелектуално сазнање и превазилази границе двају с њима повезаних сигналних система, које одређује Павлов и његова школа, већ представља "особити, трећи сигнални систем који повезује човека с Богом и са целим тварним светом" (20, с. 33). Благодатно сјединење ума и срца догађа се у мери очишћења срца од страсти и представља дар Божији за духовни подвиг и смирење. По сведочанству Светог Писма, ово највише спознајно својство душе поседовао је наш прародитељ Адам пре грехопада, када је давао имена животињама, тј. поседовао способност суштинског виђења света. Ово својство душе у светоотачкој терминологи-ји се назива целомудреношћу. И ово својство може бити бесповратно изгубљено на путу индивидуације.

Сагледавање трансцендентног којем је тежио Карл Јунг, представља по својој природи другачије сазрцање у односу на оно о којем смо расправљали, и оно не може водити логосном виђењу света. Проблем истинитих и лажних сазрцања превазилази границе наше теме и подробно је размотрен у књизи "Источњачка медитација у светлости Православног учења о медитацији" (Перм, 2000).

Важно је истаћи да се у болесном раздвајању (фрагментарности) срца и ума може, по нашем мишљењу, скривати један од главних узрочника човекове немоћи (астеније).

Описани процеси преображаја душе у окриљу православне Цркве одражени су у светоотачком моделу личности који је разрадио јеромонах Теофан (Крјуков), магистар физичко-математичких наука. Предложени модел промене личности у проиесу индивидуаиије одражава процес, супротан хришћанској духовности (в. с. 116-117).

Размотрене духовне појаве, повезане са аналитичком психологијом и хришћанском духовношћу, могу бити описане с гледишта физичких појмова о базичним и метастабилним стањима. Базично, фундаментално стање било којег система (тзв. глобални минимум) карактерише се најмањом енергетском потрошњом. Глобални ми-нимум је стање у којем се систем теоријски може налазити неограничено, тј. бесконачно време. Исто тако и човек. Крећући се путем истинског савршенства и светости он већ овде, у земаљском постојању, по дару благодати има удела, уз већи или мањи напор, у вечности и бесмртности.

Метастабилно стање (локални минимум) карактерише се истим спољашњим својствима као и базично, али оно је стање привремено стабилно, краткотрајно; у природним условима оно не прелази у благодатно стање (с. 9). Главни узрок енергетске неоптималности човековог стања, по нашем мишљењу, јесте дејство страсти - својеврсна енергетска црна рупа, а не запреченост либида по Карлу Јунгу. Отуда је очигледно да је исцељујући ефекат приликом коришћења аналитичке психологије, као и било којег псеудодуховног метода који не поседује способност за прави катарсасис (очишћење од страсти), привремен и илузоран. Пролази одређено време и обољење се враћа - често у другом, а понекад и још тежем облику.

Стање очишћења од страсти, или стање чистоте срца, које се достиже духовним подвигом, по преп. Марку Подвижнику, јесте стање љубави које је једно од најважнијих својстава људске свести. Напротив, индивидуација по Карлу Јунгу може допринети само помрачењу свести, погоршању стања које Свети Оци називају греховном опијеношћу.

О наличју аналитичке психологије сведоче њени резултати. Ево једног од познатих примера.

Емил Метнер, издавач и критичар с почетка 20. века, патио је од тешких напада хистерије, "психичког бола". Његово познанство са аналитичком психологијом почело је након тога што је учествовао у асоцијативним експериментима којима су се бавили у Москви ученици Карла Јунга. У зрелијим годинама Метнер се обратио Јунгу и овај га је излечио. А. Еткинд објашњава: "Сви болесни симптоми су нестали, он је постао нормалан човек и уз благослов Јунга почео је да прима болеснике и сам да их лечи психоанализом, поставши Јунгов близак пријатељ и покаткад асистент" (25, с. 72).

Којом ценом је било плаћено ово оздрављење? Своје утиске о резултатима излечења по Јунгу износи ћерка писца Вјачеслава Иванова, Лидија: "На мене лично Метнеров изглед је оставио крајње мучан утисак: учинио ми се као човек који је већ делимично мртав, који још хода и понаша се нормално... Као резултат лечења нешто је у његовој души (музика?) било убијено. Нешто суштинско. Душа више није сасвим жива, унакажена је, ампутирана. Да ли је то постигао Јунг својом психоанализом? Али каква је цена за то!" (12, с. 562, 845).

На опасност аналитичке психологије, нарочито за стваралачки обдарене и осетљиве људе, упозоравала је публицисткиња Лу Ан-дреас Саломе која је током многих година проучавала овај метод: "Мешати се овде значи срушити... Успешна анализа може ослободити уметника од демона који њиме владају, али она не може одвести са собом анђеле који му помажу да ствара" (25).

Заправо, други резултат се и не може очекивати, јер по речима преп. Исака Сирина, не може бити истинског излечења, ако не буде исцељен страсни део душе, ако се она не обнови и не буде тајанствено обасјана, ако не буде повезаиа са животом Духа (2, с. 235). Истинско исцелење је могуће само благодатним учешћем н заједницом са Извором највишег живота у Христу, тј. истински метод исцелења мора имати синергијски, у односу на Највише начело дијалошки карактер. Методи који не поседују ово својство, доприносе јачању егоцентричних тенденција. Они могу довести само до илузорног исцелења, на рачун јачања дубинских противречности личности.

Покушајмо, дакле, да извучемо основни закључак као одговор на питања која смо поставили на почетку чланка: по својим концептуалним основама и методнма реализације учење "Аналитичка психологија" у духовном смислу носи доследно антихришћански и окултни карактер.[4] Потврђује се тачност поставке коју је формулисао академик С. С. Аверинцев који је предлагао да се у стваралачком наслеђу Карла Јунга издвоје три слоја:

2. Недовољно доказане, али убедљиве радне хипотезе.

Несумњиво је да су у аналитичкој психологији заступљени и први и други и трећи слој његовог наслеђа. У датом случају изгледа савршено утемељеним и веома актуелним приступ у оцени оваквих теорија, приступ који је изразио светитељ Василије Велики: "Не треба, једном заувек предавши овим људима (тј. научницима) кормило брода, ићи за њима куда нас они воде, већ, позајмљујући од њих све што је корисно, треба умети понешто и одбацити". За хришћане, тј. за оне који у потпуности прихватају речи Господа: "Каква је корист човеку да цео свет задобије, а души својој да науди?" (Мт. 16:26), оваквог одбациивања, по нашем мишљењу, мора бити јер је аналитичка психологија духовно агресивно учење које покушава да замени Истииу.

Оваква теорија потпуно разложно може бити одређена као својеврсна психотеологија, или психорелигија паганског типа. Зато постаје разумљива и нарочита популарност ове теорије код следбеника неопаганског покрета "Њу Ејџ". Јунгова тежња према необичним знањима, поставши почетак самосталних трагања у психологије, довела га је да их заврши у духу окултизма који је постао доминанта његовог стваралаштва (23, с. 171). У Јунговој светопогледној и психолошкој оријентацији види се заправо удаљавање од европске (хришћанске) културе и приближавање далекоисточном мистицизму.

Оријентални доживљај света којем се обраћа Карл Јунг окренут је стапању човека са природом, хармонији космоса, законима те хармоније. Дихотомијски парови дана и ноћи, светлости и таме, мушког и женског, супротстављени су као категорије активности и спокоја, које сачињавају ритам живота и не представљају по свом смислу наравствене категоркје добра к зла. У овом низу зло се одређује само као нарушавање човекове хармоније, нарушавање које води хаосу (23, с. 172). У хришћанском схватању зло је пре свега нарушавање Највише воље Творца, Његових заповести, а хаос, болести и смрт су само последица тога.

У аналитичкој психологији и у источњачким медитативним праксама може се видети много тога заједничког: тежњз да се без покајања и смирења достигне некакав самодовољни спокој, стање самозадовољства које није засновано на истини, љубави и добру (30, с. 88). Управо се паганско-окултном конфесионалношћу Јунговог става објашњава његово отворено неприхватање хришћанског погдеда на свет.

Тиме се потврђује веома важан став Ухтомског: човек може ићи једним од двају путева: формирања доминанте на Саговорника или формирања доминанте на себе. О томе већ 2000 година сведочи и Црква: постоје два животна пута - на првом човек постаје сасуд Духа Светога, други га чинн на крају крајева сасудом зла.

Онн који се налазе на супротном путу који Јунг предлаже – хришћани, угледајући се на свог васкрслог Спаситеља и Бога Који је, будући безгрешан, ради нас невин претрпео највећа крсна страдања и смрт, више желе да "страдају са народом Божијим него да имају привремену насладу греха (Јевр.11:25).

Хришћански крст и страдања били су и остају безумље за пагане од најстаријих времена до данас. За хришћане су у њима скривени велика тајна премудрости и радост унутрашњег савршенства, радост победе духа над телом. Они очима вере виде: земаљске ствари су пролазне и распадљиве, а трпљење по Богу спасава онога који је стекао то трпљење (св. Варсонофије Велики). Спасава ради вечног, радосног општења с Господом и Његовим светима.

Далекоисточно и хришћанско сазрцање света су два различита система који су међусобно неподударни. За личносно оријентисану хришћанску културу наравствени избор између добра и зла је средишњи и темељни. Зато оријентација на неутрализацију опозиције добра и зла у антихришћанском систему прети наравственим распадом личности и друштва (и читавих заједница као што се то догодило у нацистичкој Немачкој). О људима који после доласка у свет Бога Слова Који је сјединио у Себи пуноту божанског и људског савршенства, не траже истину у Њему, светитељ Григорије Палама каже да они траже лаж. Природно је што је у борби за слободу од "догми хришћанства" Фројдова психоанализа извела из области наравствене (моралне) забране сексуалност, а аналитичка Јунгова психологија укључила масовног потрошача у окултна и паганска расположења која су допринела отварању свести према демонском свету.

Хришћански доживљај света који је сачуван у неокрњеном облику у православној Цркви може се представити као духовна спона човечанства. Он представља оног еванђелског "који задржава" (2 Сол. 2:7), који спасава човекову свест од коначног помрачења ла-жним погледима на свет. Зато његово потискивање и разарање у масовној свести људи, на пример, кроз обнову и развој психоанализе, нарочито у земљи са православном културном традицијом, може имати непредвидиве трагичне последице за цело човечанство.

Савремени истраживач А. Еткинд тачно примећује да је судбина како аналитичара, тако и њихових пацијената, занимљива у историји не мање (а можда и више) од судбине њихових научних идеја. "Природа анализе је таква да су се на биографијама тих људи, на њиховим речима и поступцима, на избору који су они правили у животу... одразиле психоаналитичке вредности, погледи, циљеви, средства и методи" (25, с. 10). Овај приступ у оцени сваког учења краће, једноставније и јасније је изражен у Еванђељу: "По плодовима њиховим познаћете их" (Мт. 7:16).

Какве је плодове теорија донела самом аутору? То је стање психичке болести и распада личности као резултат његових експеримената над самим собом; то је активно одбијање хришћанства као погледа на свет; а најглавније, то је стање духовне зависности од зле демонске силе током целог живота (27, с. 42,433).

Шта су нашли они који су у чистоти и простоти срца примили еванђелску благу вест о будућем царству Божијем? Осећање проналажења истине, осећање радости сусрета са живим Богом љубави и отвореним хоризонтом вечног живота. Ево једног од огромног броја искусних сведочанстава људи који су доживели то стање: "Пошто у семи умртвимо грех, отпада и тежина, и слепило, и све што је притискало душу; чула која су до сад била умртвљена и доносила смрт као плод, устају у здрављу непобедивости. Ум као да бива осветљен и смирује се у нераспадљивости: ослободивши се сваке пометености, он празнује у покоју, живи у другом, новом веку, погружен у разматрање предмета нових и непропадљивих".[5] Православни подвижник који је достигао овакво благодатно стање, самим својим присуством врши дубоко исцељујуће дејство на душе и тела других који с њим долазе у додир, о чему постоји мноштво сведочанстава.

У судбини Карла Јунга видимо пример једне од многобројних људских трагедија. Он је покушао да самовољно, на основу достигнућа свог разума, у потпуности се препустивши својим унутрашњим осећајима, проникне у тајну божанског. Да проникне тамо, где је "ван словословља и поклоњења, ван личног односа дарованог вером наш језик увек немоћан" (15).

Пример Карла Јунга као научника показује да се покушај освајања унутрашњих простора душе ван светоотачког искуства Цркве у којој то искуство постаје универзално и објективно, може упоредити са човековим покушајем да се баци са бродске палубе у узбуркани океан и покуша да доплива до обале на дасци. То је пример законитог пропадања и саморазарања свести, када човек себе поставља изнад божанског закона, ван благодати, покушава да изабере некакву тачку у свом погледу на свет, ван добра и зла, ван Христа и Његове Цркве. То је трагедија једног од најистакнутијих савремених мислилаца, од којих многима "бог овога света ослепи разум неверника, да им не засветли светлост Еванђеља славе Христа, који је икона Бога невидљивог" (2 Кор. 4:4).

Уместо пута ка Господу Који је пут, нстииа н жнвот, Јунг и њему слични изабрали су поклоњење идолима, о којима Свето Писмо говори да "уста имају, а не говоре, очи имају, а не виде, уши имају, а не чују, ноздрве имају, али не миришу... Попут њих да буду сви они који их праве и сви који се уздају у њих" (Пс. 113:13-16).

Ту је још и трагедија еванђелског слепца који је постао вођа слепих (Лк. 6:39): Јунг је себе поставио као исповедника и духовника несрећних болесника, не видећи да сам иде лажним и погубним путем. Линија живота коју је предлагао, несумњиво јесу она широка врата и пространн пут који воде у пропаст (Мт. 7:13).

"Не учествујте у бесплодним делима таме, него их разобличавајте" - позива нас апостол Павле. Зато видимо своју хришћанску дужност у томе да изнесемо своје гледиште о учењу Карла Густава Јунга. Сасвим је могуће да многи неће прихватити наше сведочанство. Оно је упућено пре свега онима који осећају у себи бесмртну душу и желе да ту душу спасу за живот вечни.

У сваком случају се надамо да ће овај рад помоћи читаоцу да продуби свој поглед на учење Карла Јунга о "аналитичкој психологији" и да њихов избор постане свеснији, па према томе, и слободнији.

[1] В. Архимандрит Киприан (Керн). Антропология свт. Григория Паламы. М.1996.С511.

[2] Учење о предвечним божанским идејама, према којима се ствара свет, подробно је разрадио преп. Максим Исповедник. Те идеје он назива логосима тј. речима, имајући у виду да су то оне божанске силе и речи о којима нам говори прва глава Књиге Постања, Псалтир (6, с. 166,167). Цео свет, по учењу преп. Максима, као да се налази "окачен" о логосе ствари.

[3] В. Гурьев Н. Д. Страсти и их проявления в болезнях, М. 1999

[4] У литератури посвећеној Карлу Јунгу могу се, на пример, наћи саопштења да је пре него што би почео консултације Јунг слао своје пацијенте астрологу да им састави хороскоп.

[5] В.: Отечник/свт. Игнатия Брянчанинова/ Собр. соч. Т.6. М.: Изд. во "Правило веры",1993. С. 172.