Два гледишта о исцелењу душе

 

Међу практичним методима истраживања аналитичке психо-логије Карл Јунг је користио:

 

1.   Асоцијативни тест

2.   Анализу снова

3.   Активну имагинацију (26, с. 48).

 

Други и трећи метод, с тачке гледишта светоотачког искуства, представљају несумњиву духовну опасност по пацијента. Тако, разоткривајући свој метод активне имагинације, Јунг говори о преношењу неког садржаја несвесног у свесно, чије остварење захтева ис-пуњење читавог низа услова. Ови услови веома подсећају на услове аскетске унутарње пажње: одвајање од чулно-разумског садржаја свести у концентрацији; ослобођење од притиска спољашњих објек-тивних услова у виду чулног опажања и мишљења (интроверзија, тј. окретање према унутра). Али ова сличност је више спољашња. По духовној суштини то није ништа друго до потпуно супротна и веома опасна појава.

Практични методи аналитичке психологије које је развијао Карл Јунг активизирају несвесно. Самим тим они руше заштитну баријеру између несвесног и свесног, и тада ово прво може да се пробије у облику необузданих фантазија и неконтролисаних жеља које непосредно воде духовним обољењима. Свако неопрезно задирање у овај свет може довеета до неконтролисаних и експлозивних процеса, до афективних и мотивационих поремећаја.

Осим тога, задирање у неке површинске слојеве несвесног може довести до буђења архаичног мишљења које је хришћанска култура већ превладала. Обраћање Карла Јунга пантеизму, алхемији, јесте оно уље које се долива у ватру неопаганске свести која се сада активно обнавља. Еванђеоски позив - "Лекару! Исцели се сам!" - погађа паганствујуће психологе у живац.

Методи аналитичке психологије често праве опасне кривине и доводе пацијенте на ивицу провалије, нарочито када се налазе у рукама духовно неуког и мистиком угроженог (у случају Карла Јунга) лекара-психоаналитичара (Јунг је сматрао да у процесу аналитичког рада несвесно пацијента и лекара узајамно тесно дејствују). Пацијент се у таквом случају излаже озбиљној опасности да се нађе у непосредној демонској зависности.

Важно је истаћи принципијалну ограниченост метода аналитичке психологије. Они не достижу (и не могу достићи!) дубине животних извора који се налазе у центру људске триметрије - духа, душе и тела, тј. онога што се у хришћанству назива срием, пошто они имају другачије усмерење. Они не постижу ни главни циљ - разоткривање нашег дубинског духовног Ја (потиснутог из области свести), духовног Ја с његовим највишим захтевима. Зато се не решава проблем главне противречности човекове личности. Она се пројављује, с једне стране, као чежња за бескрајним и вечним, као немогућност људског духа да се задовољи нечим ограниченим и привре-меним, као неутољива жеђ за апсолутном лепотом и савршенством, за вишим смислом, као грижа савести. А с друге стране - као склоност греху, која се такође налази не на периферији духовног живота, већ погађа саму његову дубину, изопачавајући све покрете духа: "Спаљује душу људску, крши и ломи духовне кости разума, помрачује светлост срца" (св. Кирил Јерусалимски).

Где је излаз из комплекса душевних проблема који су се наднели над душевно и духовно патничким човечанством, као Демоклов мач? Шта да чини несрећни и напаћени човек са претећим штетним комплексима и психичким новотворевинама, изопаченим жељама, тежњама, последицама прародитељског греха, који су се образовали у виду постојаних структура у области несвесног? Како уклонити из сећања догађаје који годинама муче савест, јер човеку није дата способност да их хотимично заборави?

Религија ваплоћеног Логоса Христа познаје универзално средство против ове оптерећености огреховљене људске душе која не влада својим психосоматским апаратом.

То је пут борбе за будну свест, за чистоту помисли, пут очишћења, просветљења и обновљења. Само је духовно-верска моли-твена усресређеност у стању да достигне унутарње језгро личности, унутарње благо, да буди исцељујуће силе главног Лекара - благодатне дарове Светога Духа. Само ако се крећемо ка Ономе Који је "пут, истина и живот", можемо се сачувати од свих скретања и изопачавања, од сваког уплитања унутрашњег и спољашњег зла, од саблазни магијског психизма.

Према мишљењу академика Ухтомског, управо се приликом "молитве душе" може остварити пренос "тајних унутарњих непријатеља... у светлост свести" (21, с. 369). "Молитвена дисциплина је првенствено дисциплина свеобухватне пажње која осветљава све путеве тајног и подсвесног, која спаја и сабира личност у једну делатну целину, ојачану при томе у моћну емоцију - емоцију љубави према сваком бићу" - каже истакнути научник-физиолог (с. 369, 370).

Учење Светих Отаца полази од тога да је Црква лечилиште које лечи израњављеног човека. Ова слика се користи на многим местима Светог Писма. Тако, на пример, тумачећи причу о добром Самарјанину (Лк. 10:33-45), св. Јован Златоуст види у лику доброг Самарјанина Самога Исуса Христа. Он силази с небеса да би исцелио рањеног човека који се сурвао из небеског обитавалишта, поставши жртва ђаволске обмане. Ране које је добио јесу различити грехови који производе духовне и душевне болести, као што говори пророк Давид: "Усмрдеше се и загнојише се ране моје од лица безумља мојега" (Пс. 37:6).

Добри Самарјанин - Христос, користио је вино и уље ради лечења рана, тј. "помешавши Дух Свети са Својом Крвљу, оживео је човека" (5, с. 18). Он је посадио болесног човека на Свог магарца, тј. примио је човечанску плот на рамена Свог Божанства, и узнео је Оцу на небеса. Он је довео човека у велику, чудесну и пространу гостионицу - Васеленску Цркву. Црква и јесте небеско лечилиште које нуди свакоме оно што му је потребно. Од самог човека (рањеника) захтева се само жеља да прихвати помоћ. Ова жеља се изра-жава у осећању покајања.