"Онтолошка злоћудност" индивидуације по Јунгу

 

 Преп. Максим Исповедник учи да свет као творевина Божија поседује три основне законитости - битијност, кретање и разноликост. У хришћанству кретање постојећег Ја (свести) - ограничене и несавршене - у правцу духовног Ја - безграничног и савршеног - разоткрива пред свешћу дубину њиховог међусобног несклада и противречности. Ову противречност не могу да укину никаква достигнућа и она ствара патос дистанце. Управо она чини основу духовне активности личности, представља извор унутарњег динамизма који је, по мишљењу Ухтомског, један од важних услова унутарње стабилности људског бића.

Човек је биће које је у вечном кретању, кажу Свети Оци, тј. једно од својстава његове природе јесте кретање. Напротив, индивидуација претпоставља заокрет у правцу огра-гаченог ступња - нижег Ја, па према томе, и неизбежно зауставља-ње кретања. Заустављени систем постаје у начелу непостојан, што се односи, пре свега, на душевно-духовну сферу. У томе се и састоји нарушавање двеју првих законитости. Трећа законитост - тежња према разноликости - нарушава се, пошто се у процесу индивидуације човеков дух у којем је управо и утемељена јединственост човека, не разоткрива (остаје у латентном стању). Само пут хришћанске духовности разоткрива у човеку његова јединствена својства, његово непоновљиво лице. Јунгов метод пак може да доводи само до брисања непоновљивих црта.

Са одређеном мером условности индивидуација се може назвати онтолошки злоћудним процесом. Ако се човечанство не посматра као апстрактна заједница, већ као јединствени живи организам (управо га тако и схвата хришћанство), може се рећи да се у таквом организму образује некаква злоћудна творевина, попут, на пример, скупине слабо диференцираних ћелија у злоћудном тумору. Само-затварање индивидуума у себе подсећа на процес појаве у организму ћелија које су изгубиле специфичне функције и своју намену у организму у целини. Нагли пораст броја патолошких ћелија може довести до разарања целовитог организма, исто као што пораст броја људи, заражених крајњим индивидуализмом, неизбежно доводи до пропасти друштва.

 

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа