Новоомученик руски Нестор – бранитељ Светих Икона
Нестор Савчук се родио 1960. на Криму, у Јужној Русији. Никада није имао баш неки нарочито близак однос са сво-јом породицом. Као младић трошио је своју енергију кроз рвање, бокс и борилачке вештине. Поседовао је изоштрену свест, којом се издвајао од својих вршњака.
Нестор је, такође, био уметничка душа, имао је дара за сликање. Када је имао нешто преко двадесет година отпутовао је за Одесу да би тамо радио као помоћник код мајстора, који су сликали фреске. У Одеси се спријатељио са старијим уметницима, који су га надахњивали својим причама о праведницима и праведницама Божијим који су својим храбрим подвизима прослављали Бога у руским манастирима преко хиљаду година.
Почетком осамдесетих, Русија се већ седму деценију налазила под комунистичком окупацијом тако да су многи Руси, у мањој или већој мери, заборавили своју православну хришћанску веру. Нестор је, тих дана у Одеси, осетио како му се у срцу разбуктава неки тајанствени огањ. Осетио је у себи чежњу да на-пусти сву таштину овога света и да се врати својим древним хришћанским коренима.
Доневши одлуку да сав свој живот посвети Богу, Нестор напушта Одесу и одлази у древни Почајевски манастир из XIII века. Ту Нестор прими монашки постриг и трудољубиво започе свој монашки пут. Вођен Божијом Руком, Нестор у манастиру срете двојицу својих давно "несталих" деда-ујака. Један је био ожењени свештеник који је живео са породицом у обли-жњем граду, а други је био веома поштовани старац, који је на-алеко био познат по свом праведном животу.
У тадашњој Русији под комунистичком окупацијом ма-настирима је управљала безбожничка власт. Безбожничка држава је захтевала да сви монаси буду званично регистровани. Нестор је, као жестоки противник комунистичког безбожништва, одбио да се региструје. Средином осамдесетих, Почајевски манастир се нашао под ударом безбожничких власти. Неки монаси су отерани у конц-логоре, док су други једноставно "нестали". Будући да није био регистрован код државе, монах Нестор је знао да постоји могућност да буде бачен у тамницу или, чак, убијен ако га безбожничке власти открију непријављеног у манастиру. Он је настављао своју духовну борбу, кријући се као "илегални" монах и живећи у готово ратним условима. Млади монах Нестор је због своје непоколебиве и храбре душе убрзо био рукоположен за јеромонаха.
После неког времена, услови у Почајевском манастиру су постали тако неподносиви да је већина монаха или отишла из манастира, или отерана у конц-логоре, или убијена. Не знајући шта да чини, јеромонах Нестор се обратио свом духовнику, старцу Јовану Крестјанкину. Овај посаветова Нестора да оде у забачено село по имену Жарки. Послушавши старчев савет као глас Божији, Нестор се запути на далек пут преко огромних пространстава руске провинције.
После дугог путовања, Нестор стиже у Жарки. Село Жарки се налази у потпуној дивљини и пут који води до њега се већи део године налази под водом, тако да се у Жарки може ући само током летњих месеци. У Жарком је, у време Несторовог доласка, било само још неколико Хришћана. Чим је стигао у то забачено село, изгубљено у руској дивљини, Нестор је отишао право до цркве у којој је требало да служи као свештеник. Била је то стара и оштећена црква, али пуна древних икона. Иконе су биле те које су подстакле младога Нестора да се определи за подвижнички живот, а - како ће се касније показати - иконољубац Нестор је мученички пострадао, штитећи управо иконе Христове и иконе Светитеља Божијих. Од тренутка када је постао монах, његово срце је буктало за Христа и Царство Божије, које предображено сија са икона. Нестор је иконе Христове доживљавао као прави Хришћанин. Он у њима није видео само дрво и боју, већ је његово - вером преображено - срце, гледајући иконе, сазерцавало у њима вечно Царство Божије. Он је знао да схватити тајну иконе Христове значи схватити тајну Оваплоћења Божијег.
Једном давно, двојица праведних јуродиваца Христа ради пострадаху мученички у жарковској цркви. Пре него што су били убијени изрекли су пророштво да ће "свештеник који у тој цркви буде служио до краја - бити спасен". Нестор није знао за то пророштво, али је отпрве осетио мистичку атмосферу древне жарковске цркве, заволео је свим својим срцем и пожелео да у њој остане до краја живота.
Као и већину оних који иду путем праведничким и Нестора су чекала страдања. Полиција га је упозоравала на опа-сност која прети од крадљиваца икона - мафијаша из Одесе, који су организовано крали иконе из сеоских цркава и продавали их на црном тржишту за велике паре. Готово све цркве у тој области су биле опљачкане.
С друге стране, отац Нестор је имао проблеме са локалним хулиганима који су га малтретирали због тога што је свештеник. Једнога дана, отац Нестор је кренуо на пут, трудећи се, као што је то увек чинио, да буде што је могуће мање запажен. Отишао је до аутобуске станице носећи у ташни нека важна доку-мента. На станици су му пришла три пијана младића и почела да га вређају. "Покажи нам твој крст", зачикавали су га, покушавајући да му раскопчају капут и дођу до напрсног крста. Отац Нестор их је одгурнуо, јер није могао да допусти да се косну његовог напрсног крста. Не знајући да је отац Нестор вешт у борилачким вештинама, младићи кренуше у напад. Међутим, отац Нестор лако одби њихов напад, а та његова одбрана је више личила на игру него на борбу. У тренутку када се сагнуо да са земље подигне документа која су му испала из руке док се бранио, један од младића га удари песницом у лице. Убрзо је стигла и полиција која је похватала пијане младиће. Међутим, отац Нестор је замолио полицајце да пусте младиће. Он није заборавио да је не тако давно и он сам пролазио кроз крајности бунтовничке младости. Месец дана касније ти исти младићи су дошли код оца Нестора и извинили му се. После разговора са оцем Нестором, један од те тројице младића, по имену Андреј, одлучио је да се придру-жи оцу Нестору, преселио се у његову кућу и почео да живи по-движничким начином живота.
Отац Нестор је својим младалачким полетом и хриш-ћанском ревношћу унео живост у живот забаченог Жарког. Он је, такође, опслуживао неколико цркава у тој области, помажући свима којима је помоћ била потребна, како Хришћанима тако и нехришћанима. Млади отац Нестор је својим примером у душама тамошњих Руса обнављао сећање на древне хришћанске корене Рускога народа. Поред свог несебичног рада за ближње, Нестор је водио строг молитвени живот. Пошто би преко дана путујући обишао своју духовну децу, отац Нестор би се ноћу враћао пешице кући. Није волео да се вози колима, а те ноћне шетње су биле једино време које је могао да одвоји за себе. Чак и зими, отац Нестор је по снегу пешачио више од двадесет километара да би стигао кући. То су били тренуци у којима је могао да буде насамо са Богом: пешачио је и за то време се погружавао у молитву... Када би стигао кући, настављао би са својим строгим молитвеним правилом, које се састојало од вишесатног певања древних црквених песама и молитвеног клечања са сузама.
После неког времена, отац Нестор је отпутовао за Абхазију,[1] у којој је беснео рат, да би помагао тамошњим страдалницима и међу њима ширио светлост и истину Христову. Живећи у ратним условима, отац Нестор је убрзано духовно сазревао и у њему је почела да се рађа жеља да и сам поднесе највећу хришћанску жртву - да мученички пострада за своју веру у Христа. Знајући да је у непријатељској земљи Абхазији, Православном Русу смрт увек близу, отац Нестор је одлучио да тамо и остане. Међутим, његов духовник му је из Русије поручио да се врати у Жарки, говорећи: "Да ли мајка напушта своју сопствену децу да би одгајала туђу?". Нестор је схватио да мора да се врати својој духовној деци.
По повратку у Русију, отац Нестор се суочио са још већим тешкоћама, па чак и са прогоном. Његова црква је неколико пута била опљачкана, једном је чак био подметнут и пожар, а и он сам је много пута страдао од зависти и злости својих мештана. Отац Нестор се, неком приликом, једном свом пријатељу поверио да су му највише мука задали управо они којима је највише пружио.
1993. године су убијена три монаха у чувеном Оптинском манастиру који се налази у централној Русији. Оптина пу-стиња је у XIX веку била духовна престоница православне Русије, надалеко позната по читавом низу стараца, који је почињао од Светог Пајсија Величковског. Безбројни људи - укључујући ту и Достојевског, Толстоја и друге познате Русе - долазили су у Оптински манастир да би чули поуке великих стараца.
Три оптинска монаха избодена су на смрт у ноћи Васкрсења Христовог 1993, и то за време васкршњег богослужења. Аутопсија је показала да се, по свој прилици, радило о ритуалном убиству: свој тројици је био пререзан гркљан, а тела су им била избодена по сатанистичком обрасцу. Полиција је на манастир-ском имању пронашла окрвављени нож на чијем сечиву је био урезан сатанистички број 666. Касније је ухапшен човек који је признао да је починио та убиства, и да су она била део сатанистичког култа, као и да је убиство починио са намером да убије тро-јицу најбољих монаха у манастиру.
Отац Нестор је често говорио о тим оптинским новому-ченицима са великим поштовањем и било је јасно да и он сам жарко жели да крене њиховим стопама, да и сам пострада муче-ничком смрћу за Христа. Један Несторов пријатељ је покушао да га посаветује да би можда, ипак, било корисније да дуготрпељиво истрајава на путу бескрајних животних невоља. На ово му је отац Нестор одговорио: "Пријатељу мој, имам жарку жељу да примим мученички венац зато што сам у младости водио рђав живот и живео само за себе. Како да узвратим Господу за све оно што ми је даровао?". Пријатељ га је упозорио: "Сувише је смело желети мучеништво, мораш да будеш спреман на дуготрпљење". Отац Нестор му је опет одговорио: "Знам да јесте, но молићу се Богу за мучеништво, и можда ћу успети да то и измолим од Њега".
Нестор је сав буктао огњем вере која надилази овај свет. Он смрт није сматрао крајем, већ почетком истинског живота. Његова вера је била огњена и он се све више молио Богу да му подари страдање, па чак и смрт, али не као бекство од овога света, већ као мистичко сараспеће распетом Христу.
Несторова црква је у међувремену поново била опљачкана. Овога пута је оцу Нестору, заиста, прекипело - његова сирота црква се опет нашла на удару пљачкаша. Морао је да учини нешто. Изашавши из цркве, угледао је на снегу трагове аутомобилских гума који су водили до пута што је замицао у шуму. Почео је да следи те трагове. После неког времена у даљини је угледао паркирана кола. Да га пљачкаши не би препознали као монаха, отац Нестор је скинуо камилавку и расу, и кренуо ка паркираним колима, тетурајући се и вичући као пијанац. Пљачкаш је одмах искочио из кола и напао оца Нестора. Још једном је оцу Нестору добро дошло познавање борилачких вештина, та-ко да је успешно одбио криминалчев напад и, у међувремену, успео да запамти број регистарских таблица бандитових кола. Полиција је потом ухапсила пљачкаше и вратила иконе у цркву. Убрзо су до оца Нестора допрле гласине да ће га мафија убити уколико покрене тужбу против пљачкаша. Његови блиски пријатељи су га наговарали да одустане од тужбе.
Отац Нестор је отишао до пљачкаша који га је напао и питао га: "Зашто си оп љачкао цркву?". Пљачкаш му је одговорио: "Због новца". Отац Нестор га је потом питао: "Да ли ти је жао што си опља-чкао цркву цркву?". Међутим, пљачкаш му је без трунке гриже савести одговорио: "Не кајем се ја ни због чега". Отац Нестор је знао да мора да заузме чврт став према мафији. Он је био свестан да не сме да допусти да га мафија заплаши, јер би то било на штету његове сироте цркве. Једном од оних који су покушали да га одговоре од покретања тужбе, отац Нестор је одговорио:
"Да су они моји лични непријатељи ја бих им опростио, међутим ти људи су непријатељи Хришћана и Бога. Они се не кају за зла која су починили. Не могу да их пустим тек тако".
Уследило је неколико покушаја атентата на оца Несто-ра, у којима је он за длаку избегао смрт. Крађе икона су учестале у читавој области. Свака црква у околини била је опљачкана бар једанпут. Отац Нестор је почео ноћу да држи стражу код своје цркве. Али, мафија више није хтела иконе, она је сада тражила живот оца Нестора.
Једне ноћи отац Нестор је чуо лупање на вратима свог дома. Отворио врата и нашао се очи у очи са бандитом, који му је уперио пиштољ у главу. Међутим, није се уплашио, већ је неустрашиво погледао разбојнике у очи, окренуо се, ушао у свој дом и закључао врата. Разбојници су почели да ломе прозоре. Отац Нестор је зграбио сигнални пиштољ и испалио неколико хитаца да би их заплашио.
Међутим, разбојници - знајући да је Нестор монах и свештеник и да неће пуцати у њих - почеше да упадају у кућу кроз поломљене прозоре. Отац Нестор је утрчао, потом, у своју собу и закључао врата за собом, и кроз други прозор је, на брзину, повезао неком крпом и отрчао у мрак. Трчао је кроз ноћ, а његова крв је капала по земљи - истој оној земљи на коју ће се убрзо пролити и његова мученичка крв.
Знајући да му сваки дан може бити последњи, отац Нестор је удвостручио свој мисионарски рад. Један његов блиски пријатељ се сећа: "Свакоме је давао целога себе. И сви су притицали к њему. У неким тренуцима му је било веома тешко. Он би се тада затварао у кућу, постио и молио се по два-три дана. То је био начин на који се окрепљивао. Последње године живота, постао је тако дубок... Из њега је избијала нека дубља једноставност, која долази од поуздања у Бога. Није се плашио никога. Био је необичан човек који се сав предао вољи Божијој. Био је неустрашив".
Отац Нестор је, још за живота, прошао кроз зид који раздваја Бога и човека, и Бог је постао жива сила у њему. Један блиски Несторов пријатељ се присећа свог последњег разговора са потоњим новомучеником Нестором: "Разговарали смо о не-пријатељима Цркве. Отац Нестор ми рече: 'Зашто да их се плашимо?.
Ја му рекох: 'Али, ти опаки пљачкаши харају на све стране!1. Он ми тихо одговори: 'У свему нека буде воља Божија. Пострадати за Христа је највећа радост!'. Говорио је о духовном рату који се водиуданашњем свету... Биоје већ спреман за смрт".
***
31. децембра 1993. јеромонах Нестор је пронађен мртав испод прозора своје куће, пререзаног гркљана и сав избоден ножем. Мештани верују да се није радило само о пукој освети, већ о стратешком потезу у духовном рату које се данас широм света води против Цркве Христове.
Но, што силе таме постају све јаче, то постаје и видивија светлост Христова. Живот и смрт јеромонаха Нестора нису пораз, већ победа правде Божије. Мучеништво за Истину Божију је највише људско искуство.
Јеромонах Нестор је отишао из овог земаљског живота у својој тридесет и трећој години: толико година је имао и Господ Исус Христос када је био разапет.
[1] Абхазија је област у Грузији. А Грузија је земља која се данас граничи са Јужном Русијом, а раније је била део Совјетског Савеза.
