Изобличена лепота
Чувени писац Фјодор Достојевски је рекао: "Лепота ће спасити свет". Прогрес је, заједно са својим машинама, уназадио свет претворивши га у место где више нема лепоте. Ако је лепота уништена, шта ће онда спасити свет?
Од детињства нас уче да су одвратне ствари - привлачне чиме у нама унакажују представу о истинској лепоти. Више нема разлике између онога што је лепо и онога што је ружно, и ми се данас - због тога - налазимо у хаосу. Говоре нам да "лепота зависи од ока посматрача", али када би то било истина онда више не би било никакве шансе да свет буде спасен, јер би свако човеково тумачење лепоте било смртносно. Чувени песник Китс каже: "Лепота је истина, истина је лепота". А истина никада не може зависити "од ока посматрача".
Историчари уметности говоре да је "религија била колевка уметности". Ово запажање нам открива да је први човеков импулс ка уметности био религијски: да на земаљски начин уздигне свој дух изнад онога што је пуко земаљско. Тако уметност може да изражава различита стања људскога духа: љубав, радост, патњу и самилост; или, пак, може да узноси дух до сазрцања Божанског.
Али, дух модернога доба је убио душу човекову. Савремени човек је у тој мери изгубио свако осећање да више не може да осети чак ни да има душу. И та обездушеност јесте производ модерног друштва и његове уметности.
Људи су, у прошлости, на разне начине умели да изразе и прикажу истинску лепоту, да искажу човекову чежњу за битовањем у вишој истини, да уздигну човека до тог места - до Лепоте. То су чинили кроз уметност: књижевност, сликарство и музику.
Прво питање које морамо себи да поставимо јесте:
"Шта је суштина уметности?".
Колико још јуче нико не би оклевао да одговори да је то - лепота. Данас, пак, људи говоре да је лепота релативна. Говоре да је традиционални смисао за лепоту резултат конформистичког повиновања угњетачким моралним стандардима и да је, тиме, "политички неприхватив".[1] Међутим, поставља се питање: ко је конформиста, данас, када је наказност у моди?
Уметност савременог света више не узводи људску душу ка висинима, већ је помућује и изобличава. Модерни уметници сликају слике и компонују песме, које нису ништа друго до израз очаја и беса. Деструкција слика своје слике, деструкција пева своје песме, а живот постаје - апсурд.
[1] Political correctness – „политичка исправност“, појам који означава новосветску морално-политичку подобност: миљешње и понашање прописано идеологијом мундијалистичког Секуларизма. Та парола јесте једно од основних оруђа за планетарно ширење „америчке демократије и западног погледа на свет“. (прим.прев.)
