Страсти
Као што ланци спутавају човекову слободу, тако и страсти спречавају онога који љуби Истину Божију да општи са Богом. Говорити данас о страстима није нимало лака ствар, будући да се страсти и пороци данас сматрају врлинама, а врлине - пороцима.
Реч "страст" (енгл. "passion") долази од латинскеречи passio, што значи - "страдање". У данашњој употреби, реч "страст" је добила значење романтичне љубави, јер "страст", такође, значи и изузетно снажно и свеобуимајуће осећање. Но и поред тога, право значење речи "страст" јесте - страдање. Страдање од страсти јесте страдање човеково до кога долази тако што овај пали свет човека изнутра непрестано преплављује изузетно снажним и свеобуимајућим осећањем склоности ка греху. Кра-тко речено, ми страдамо због греха и зато више нисмо слободни, него постајемо робови.
Да бисмо разумели шта је страст а шта бестрашће, морамо претходно схватити шта је ропство а шта је слобода, како у видивом тако и у невидивом смислу. Када постанемо жртве страсти, постајемо робови наше сопствене плоти и живимо ропски потчињени овоме свету. А када се ослободимо страсти, онда нашој слободи вема граница, како у овом свету, тако и у нашем срцу.
Дух Божији је Дух Слободе. То је та истинска слобода и истински мир, које свет човеку нити може дати, нити их може разумети. Бог је Истина, и када "познамо Истину, Истина ће нас ослободити" (Јн. 8,32). Одговор и кључ на питање смисла људскога живота лежи у слободи да гледамо, познајемо и љубимо Бога.
"Човек чезне за оним што воли, а оно за чим човек чезне јесте оно што човек тежи и да задобије", говорио је Авва Евагрије, монах и мистик из IV века. То је прво начело које мора прихватити свако ко жели да победи страсти и пороке. Човек или жели и воли Бога или жели и воли оно што је против Бога. Неопходност те невидиве борбе са страстима и пороцима сасвим је очигледна: пред нама се увек налазе само две могућности - морамо се определити или за страсти или за бестрашће, или за ропство или за слободу, или за овај свет или за Бога.
Има осам основних страсти, које се јављају овим редом:
1. прождрљивост,
2. похота,
3. похлепа,
4. гнев,
5. малодушност,
6. очајање,
7. таштина и
8. гордост.
То су основне страсти које рађају безбројне друге по-оке и грехе што господаре овим светом. Ових осам страсти представљају карике једног истог ланца човековог ропства. Уопште узевши, свака од ових страсти - када човек поклекне пред њом - рађа следећу, и тако све до краја ланца страсти. Оне су међусобно повезане, мада ве на једном засвагда утврђен начин, јер свака душа на страсти реагује различито.
Страст има своје порекло у помисли, која је њен главни покретач.
Пре но што да свој крајњи резултат - поробљеност пороком, страст - у свом "развоју" - пролази кроз шест фаза.
Но, самој помисли из које се рађа страст претходи, како је говорио Св. Пајсије Величовски, једна суштинска ствар: слабост вере (маловерје). У души маловерног човека почиње прoцес падања душе у ропство страстима који има следећих шест фаза: [1]
1) Предлог
јесте проста помисао која долази у ум споља и која предлаже грех. Најчешћи начин доласка предлога јесте нашаптавање од стране демона (злих духа). Када долази независно од човекове слободне воље, против човекове жеље и без икаквог човековог учешћа, предлог тј. сам долазак помисли не сматра се грехом, нити страшћу. Ако човек сам и својом вољом није дозвао помисао, она још увек није грех, и једино што треба чинити јесте - одбацити је.
2) Везивање за предлог
јесте кључна фаза зато у њој човек ступа у разговор са злом помишљу, чиме јој допушта да уђе у његов ум. Човек прима помисао и почиње да је држи у свом уму. Његова пажња се везује за помисао и почиње да ужива у њој. Да би се спречио даљи развој грешне помисли, да би је одбацио и избацио из ума и тако стао на пут даљем бујању зле фантазије, човек мора да - на-пором слободне воље - прибере пажњу свога ума.
3) Сједињавање са предлогом
јесте прихватање помисли и то је тренутак човековог пораза. Човекова воља више не функционише, он више нема снаге да одбаци помисао, и грех помоћу својих злих умних пред-става (слика) све више поробљује човеков ум. Човеков ум све више ужива у тим представама. У том тренутку руши се сва душевна равнотежа човекова, душа се ропски предаје демонској помисли и губи своју слободу. Грех је већ почињен у намери, иако се још није остварио као чин.
4) Борба са помишљу
јесте ролазно противљење греху пре но што се он пот-пуно пројави као чин. Често у овој фази нема видног напретка страсти, поготово ако се човек редовно предаје злим помислима представама. То су тренуци у којима се грех укопава дубоко у душу.
5) Поробљеност Грехом,
који је произашао из примљене помисли, јесте већ страст. То је потчињеност греху и запоседнутост грехом. Воља више нема никакве власти над злом помишљу, већ помисао уп-равља вољом, трошећи на страст сву човекову пажњу и енергију. Тако човек целога себе почиње да троши на страст која га фатално привлачи, и та злокобна привлачност постаје његова навика. Страст постаје смисао свакодвевног живота, а човек почиње потајно да мрзи све што има везе са љубављу према Богу и човеку. Тамница греха постаје све хладнија и мрачнија, а сам грех из дана у дан разара душу све дубље и дубље. Хришћанин не би смео да допусти да се овако нешто до-годи. Он, стога, мора да се учи борби против страсти - том нај-тежем од свих ратова, том рату који се може упоредити са но-шењем крста.
Свети Исак Сирин, пустињак из VII века, говори:
"Овакво ношење крста има два вида: први је телесно одрицање, које је нужни предуслов за борбу против страсти. Други је молитвено размишљање о Богу, и обитавање у молитви и зове се сазрцање. Први вид - телесно ношење крста очишћује страсни део душе, док други вид - духовно сазрцање уноси светлост у душу". [2]
[1] Излагање ових шест фаза развоја страсти је заснована на саборном учењу Светих Отаца које је артикулисано кроз векове.
[2] Свети Исак Сирин, Аскетске Омилије, манастир Светог Преображења, Бостон, 1984. стр. 161
