Група подршке

 

Већ смо више пута писале да многе појаве савременог живота, које изгледају хаотичне и апсурдне, добијају смисао у контексту глобализма. Пројекат оснивања светске државе претпоставља не само укидање граница и јединствени економски и информативни простор, већ и одвајање људи од национално-културне основе, традиционалног морала, традиционалних норми понашања. Управо ово се и скрива иза лепе речи "вестернизација". Иако је у ствари термин варљив, јер и у земљама Запада многи доживљавају процесе, који се дешавају, као нешто туђе. Оне показују главом на Америку, али ни у Америци нипошто нису сви одушевљени новим струјама и називају их "контракултуром", самим тим истичући њено непријатељство према нормалној, традиционалној култури. А ко је па одушевљен? Коме може да се допадне култура секса-дроге-рокенрола, одрицање традиционалних норми, наказност као узор лепоте, неморал и хаос? Ко је способан да се лако адаптира у свету, где је све наопачке? Па, наравно, управо људи са поремећеном, хаотизованом психом, који су и сами склони да мешају црно и бело.

A c друге стране, порицање традиционалних норми понашања сакати и здраве људе. У то смо се много пута увериле, видевши девојчице и дечаке из богатих породица, где родитељи посебно "падају" на нова струјања. Првобитно очувана психа такве деце се деформисала од нетрадиционалног васпитања. При чему толико озбиљно да је много теже било да се помогне њима (а понекад и немогуће!), него деци са урођеном психопатологијом. Тако да закључак о изузетно тесној вези традиционалних културних норми са психичким здрављем није просто наша теоријска измишљотина, већ резултат вишегодишњег емпиријског рада.

Али зашто је, ипак се поставља питање, глобалистима потребан безуман, преврнут свет, у којем наказност преузима место лепоте, а порок се прописује као нова врлина? - Одговор на ово питање неизбежно излази ван граница прагматике.

Глобализам се не може истински разумети без његове духовне компоненте. Тек кад признамо да се на наше очи гради не просто ново, већ антихришћанско светско уређење, најзад ћемо престати у недоумици да слежемо раменима и почећемо да се удубљујемо у суштину многих рушилачких тенденција. Нарочито оне, о којој сад говоримо.

У већ поменутој књизи Фулера наводе се занимљиве историјске чињенице. Испоставља се да су још у XVIII веку случајеви оболења од шизофреније у Европи били доста ретки. "И одједном изненада, на прелазу из једног у други век", пише аутор, "шизофренија се појављује у оној својој форми, која више ни са чим не може да се побрка". Током целог XIX века број оболелих од шизофреније је растао. "У Француској Е. Реноден је 1856. године објавио подробне податке о ширењу безумља - нарочито у градовима и међу омладином, а следеће године, у Енглеској, Џон Хокс је писао: "Веома сумњам да је икада у историји било толико лудака као у наше време". Харингтон Тјук је 1873. године упозоравао да "талас безумља полако расте", a за три године Р. Џејмисон је рекао: "Најприметнија појава нашег времена је постало повећање броја полуделих, што изазива забринутост".

А у САД још доста дуго није примећен раст душевних оболења. "Прва америчка психијатријска клиника", прича аутор, "је отворена у Виљамсбургу (држава Вирџинија) 1773. године. У њој је било 24 постеље, али током 30 година оне ниједном нису били заузете све истовремено. За 43 године у периоду од 1773. до 1816. године није била отворена више ниједна слична клиника, а током следећих тридесет година појавиле су се још 22." До приметног раста броја душевних болесника је дошло тек у XX веку, и сад се САД сматра земљом са доста високим нивоом броја оболелих од шизофреније (7,2 болесних на 1000 становника).

Фулер је, као што је лако наслутити, далеко од православног тумачења чињеница, које је изложио. Али за човека који верује очигледно је да одрицање Бога не може да не остави трага на људској души. Због тога нема ничег чудног у томе што је до буктања шизофреније у Европи дошло управо у епоси Француске револуције.

Управо тад је предузет покушај одбацивања Хришћанства, заменивши га поклањањем неком Вишем Разуму. Немилосрдно су рушене цркве, у олтарима на престолима седеле су голе блуднице. А у Америци, која је у целини још доста дуго остајала земља са непоремећеним религиозним начелима, број шизофреничара се није повећавао толико брзо. Зато се после Другог светског рата, кад се у САД пробијао антихришћански пројекат стварања контракултуре "МК-ултра", проблем шизофреније и осталих душевних оболења заоштрио тако да није више могао да се прећути.

Сад је уобичајено да се каже "психичка оболења", али корен речи донекле замагљује смисао. Иако већина људи зна да се "психе" преводи као "душа", па ипак, ако се каже "душевна оболења", "душевни болесник", ситуација постаје разумљива.

Кад човек обаљева телесно? - У већини случајева кад његов организам није у стању да се избори са неком инфекцијом, с неким штетним утицајима споља. А душа се разболи кад није у стању да се избори против "вируса" страсти, и они односе победу над њом, обузимају је и понекад чак у потпуности потчињавају себи (што се и назива ђавоиманошћу).

Најједноставнији пример победе страсти над човеком је гнев психопате. Па он одлично зна (не само са 40 година, већ и са 4 године!) да је лоше викати, претити, тући се. Али не може да изађе на крај с гневом. У стању афекта, заслепљен гневом, он је способан и да убије. И то не непријатеља, већ блиског, вољеног човека! Затим, кад се усијање страсти охлади, психопата ће се искрено двоумити како се то с њим нешто такво десило. А понекад се уопште ни не сећа шта је учинио пре пола сата.

А шта је манија величине, ако не опседнутост страшћу гордости? Толико јака да помрачује ум. Па здраво расуђујући, немогуће је сматрати себе Наполеоном или председником САД макар због тога што живиш у друго време, у другој земљи, имаш друго презиме.

Да, у својим крајњим манифестацијама душевни болесници постају безумни, ума-лишени. Ово стање је раније у околини изазивало мистички ужас, зато што се ум сматрао једним од најважнијих Божјих дарова човеку.

"Божанство је ум и реч, "јер у почетку бјеше Логос (Ријеч)" (Јн, 1, 1)", пише светитељ Григорије Нисијски у трактату "О устројству Човека". - Није од овог далека ни људска природа. Видиш у себи и реч и разум, икону истинског Ума и Речи".