Необичан конгрес

 

У лето 1994. године, дошавши на међународни конгрес о социјалној психијатрији у Хамбург, виделе смо чудан призор: приметан број делегата конгреса је изгледао као душевни болесници.

"Чудновато! Зашто западни лекари тако личе на своје пацијенте?" помислиле смо. Али се ускоро испоставило да су то прави пацијенти. Поново смо се запрепастиле: како се могу показивати болесници у огромној сали, као зверчице у циркусу?

Западне колеге су се снисходљиво насмешили стереотипности нашег начина мишл>ења и објаснили да смо сведоци изузетно значајног хуманистичког експеримента. Први пут ће на научном конгресу пацијенти психијатријских клиника, укључујући и пацијенте који су патили од дубоких поремећаја, излагати реферате заједно са корифејима медицине.

И они су их заиста излагали, наизменично ређајући детаљне описе бунила и халуцинација и бесну критику лекара и метода лечења, а такође захтевајући за себе право на вожњу кола, на рад у суду и осталим органима власти. Понашање лекара је, такође, додуше, било за нас неуобичајено. Они су све време нешто жвакали, пили воду из боца, гласно расправљали, устајали насред излагања - чак кад је реферат излагао научник са светским именом! - и у чопорима излазили из сале. Редови за кафу и сендвиче у радно време и на паузама су били практично исти. А слушајући излагања пацијената, лекари су се због нечега веома веселили. Тако се забављају предшколска и млађа школска деца, гледајући кловнове како млате један другог пнеуматичним моткама. Таква нетактичност је противречила нашим представама о лекарској етици, али смо и то приписали наслеђу совјетске стереотипности.

Последњег дана, пак, десило се нешто потпуно незамисливо. Болесници, на које је целокупна ова неуобичајена ситуација деловала узнемирујуће, потпуно су се откачили и већ без позива у таласу нагрнули на сцену, покушавајући да се докопају микрофона. Индијанка са црном распуштеном косом, у дречавој егзотичној одећи је урлала, машући рукама, које су целе биле од рамена до корена шаке прекривене сјајним наруквицама. Тако су, вероватно, махнитале древне питије, падајући у екстазу.

Други, локални пацијент (тачније, клијент - на конгресу се много говорило о томе да због политичке коректности болесници сад не смеју да се називају пацијентима, пошто их то ставља у потчињен, што значи, понижен положај) је викао да му је у Немачкој тесно, да му недостаје слобода. И претио је да ће побећи у пампе. А затим је, прекинувши себе у пола речи, запевао песму управо тих пампи, или, можда, прерија и почео да имитира каубоја како јаше на коњу. Али је ускоро и песма била прекинута, пошто је љубитељ слободе притрчао старом професору, који је свечано седео у председништву, и почео да га гуши. Организатори су морали да одустану од људских права, те су претерано захукталог каубоја извели из сале. Али нисмо стигле ни да предахнемо, кад на сцену искочи девојка, која се, не претендујући на микрофон, из залета стропошта на колена пред другим чланом президијума (он је био далеко млађи од првог) и брзим, вештим покретима поче да га свлачи. Сала је заурлала од одушевљења. Кроз кикот, звиждук и бодреће узвике психијатријске братије допирали су одломци реченица: "Шта радимо овде?.. Драги, само губимо време... Хајдемо одавде... Потребни смо једно другом..."

Овде више нисмо издржале и, дигавши руке од политичке коректности, рекле смо немачкој колегиници, која је била наш пратилац на конгресу: "Зашто су морали овамо да доведу ову болесну жену? Па она има јаку психозу".

Колегиница је реаговала неочекивано и са приметном раздраженошћу:

- А откуд знате да је болесница? Да је нисте можда прегледале? Можда је она баш психијатар, пријатељица доктора Кригера...

Постиђено смо ућутале, што јес'-јес' - нисмо је прегледале... А оно, што се види голим оком, то зависи од тога коме је какав вид...

Али ту је нашу пољуљану репутацију спасао сам напола свучен доктор Кригер (назовимо га тако). Одгурујући наметнуту му вољену, он се извинио у микрофон пред салом због тога што се болесница узнемирила и понаша се донекле афектирано.

Шта је било даље, искрено говорећи, слабо се сећамо. Остао је само утисак кошмара, неке свеопште помахниталости. А кроз још отеклу главу пролетела нам је мисао да на следећем конгресу, по свој прилици, душевни болесници више неће седети само у сали, већ и у председништву. А на конгресу после њега ће потпуно заузети власт, добивши овлашћења организатора. Јер, снагом свог манијакалног притиска они ће уништити сваку преграду на свом путу.

Тад нам је та мисао изгледала пре духовита. У сваком случају нисмо почеле да је развијамо. Али сад, посматрајући шта се дешава око нас, некако смо се веома живо сетиле својих хамбуршких утисака и помислиле да је све то пре тужно, него смешно. А што је најважније, уопште није тако далеко од истине, како нам је изгледало почетком 90-их! На конгресу је била јасно испољена једна од најважнијих тенденција савременог преуређења света - брисање граница између безумља и нормалног.