Престижући Америку

 

Уопште узев, разговори о томе да нормални људи у принципу не постоје и да нико не зна где се завршава маркантна личност и почиње личност психички болесна, водили су се одавно. Ми се, у сваком случају, сећамо сличних сентенција од самог детињства. А коме је непознат раширен мит о танкој граници између безумља и генијалности? Баш као и о томе да свим талентованим људима фали макар једна даска у глави. За време стагнације критички однос према психијатрији међу нашом интелигенцијом се још и продубљивао праксом смештања дисидената у лудницу.

Таквих случаја није било толико много, како је уобичајено да се мисли, али зато су они добијали огроман публицитет, јер у време Брежњева у "гвозденој завеси" су се појавили пукотине: неко је слушао радио-станицу "Глас Америке", неко је читао самиздат-литературу. И чак и онда, кад дисидент заиста није био психички потпуно нормалан, на то су се затварале очи, зато што је одушевљење храброшћу човека, који се излагао ризику у име свеопште слободе, претезало све друге побуде.

Зато кад се у време перестројке дозволило брисање из психијатријске евиденције по жељи или потпуно прескакање евиденције, јавност је прихватила ово законодавно попуштање као тријумф повређене праведности. Изгледало је да су политички борци најзад добили право да скину са себе лажне оптужбе. Али се у ствари испоставило да се са евиденције избрисао огроман број истински болесних људи, јер је један од знакова озбиљне душевне болести снижење критичког расуђивања. Болесник неадекватно оцењује своје стање, сматрајући се апсолутно здравим, а ближње, који му саветују да се лечи, лудима или злочикцима.

Често смо склони да уздижемо своју оригиналност и предњачење чак и у неким негативним стварима.

По систему "наши паралитици су најпрогресивнији". Али у овом случају сличан систем је лако дискредитовати. Петербуршка издавачка кућа "Питер Прес" је 1997. године објавила књигу америчког аутора Е. Фулера Торија "Шизофренија". У њој се посебно говори о такозваној деинституализацији, психијатријској помоћи ван државне заштите у САД - процесу, који је обухватао, посебно, и знатно смањење пацијената у државним психијатријским болницама.

Ова политика је почела у Америци да јача почетком 60-их година, управо онда, кад је почела разрада социјалних пројеката, тобоже сасвим различитих и међусобно независних, а заправо повезаних једним циљем: циљем из-градње глобалистичког друштва.

"Размере деинституализације", пише аутор, "тешко се могу опазити. 1955. г. у државним психијатријским клиникама било је 559.000 хроничних болесника. Данас их је мање од 90.000. Број становника је у периоду од 1955. г. до 1993. г. порастао са 166 на 258 милиона људи, а то значи, да ако би по глави становника 1993. г. падао исти број хоспитализованих пацијената као 1955. г., онда би њихов укупан број износио 869.000. Према томе, данас око 780.000 људи, тј. више од три четвртине милиона, који би се 1955. г. налазили у психијатријским болницама, живи међу нама". И закључује речима: "90 процената оних, који би пре четрдесет година били смештени у психијатријску болницу, данас се у њој не налази".

По мишљењу аутора, на такво стање ствари је много утицала сензационална књига Кена Кизија "Лет изнад кукавичјег гнезда", која је изашла из штампе 1962. г. У Русији је познатији истоимени филм, снимљен по овој књизи. Оц излагања Кизија људи су почели да мешају узрок и последицу: хоспитализација је почела да се сматра једним од озбиљних узрока психичких оболења. И према томе, као лечење се предлагало једноставно пуштање болесника на слободу.

У филму, као што се сећате, ова идеја је приказана у лику Индијанца, који бежи из луднице, која некако сумњиво подсећа на концентрациони логор. (Тако да је бука о "казненој психијатрији", која се подигла код нас за време перестројке, такође била ехо, који је долетео с другог континента, кад се појавила могућност да се уништи психијатријска служба не само у Америци, већ и у Совјетском Савезу).

Фулер сматра да је Кен Кизи добронамерно грешио, желео је добро и једноставно нешто није до краја промислио. Али пре се овде вара Фулер, а Кизи је био веома искусан човек и савесно је извршавао поруџбину.

Шездесетих година он је имао једну од важних улога у стварању такозване омладинске контракултуре, највећег глобалистичког пројекта о увођењу идеологије неопаганства. Посебно је Кизи држао предавања у Изаленском институту, чију је девизу "Ради шта ти је воља" позајмио од сатаниста. Зашто је било потребно да се уништи психијатријска служба, рећи ћемо мало касније. Засад ћемо само приметити да се то радило са предумишљајем.

"Ослобађању" психичких болесника, по речима Фулера, веома су доприносили и амерички правници, који су се, узгред, тих година веома размножили. У поглављу "Размере невоље" читамо: "У држави Висконсин један такав бранилац је изјављивао да је оболели од шизофреније "човек који је појео своје фекалије - за самог себе не представља опасност, и судија, прихвативши гледиште одбране, није сматрао за неопходно да се болесник принудно лечи". "Као награду за своју делатност", горко иронише Фулер, "они [правници] имају сад огроман број бескућних, психички болесних људи, који су зато слободни - слободни да се налазе у стању сталне психозе".

Човек чита ову књигу, и скоро све што је у њој написано о уништавању психијатријске помоћи, може да се односи на нас. Треба само додати око тридесет година - и добиће се ситуација у Русији. На пример, Фулер тугује због тога што су услуге психијатара и психолога после стављања психијатријских служби ван државне заштите постале недоступне за многе. Стручњака има колико хоћеш, али они предност дају бављењу приватном праксом. Зар код нас није исто тако? Пре перестројке све психијатријске службе су биле бесплатне. Сад у многим, - укључујући и дечјим! - званично се лечи за новац, и то не мали.

Јако је порасла цена лекова. Низ јевтиних домаћих препарата (као што су, рецимо пиразидол, азафен, френолон) је нестао из продаје: списак лекова, који су болесници са степеном инвалидности морали да добијају бесплатно, сад је јако ограничен.

Обратите пажњу да је чак и у таквој ултракапиталистичкој држави, као што је САД, психијатријска помоћ још донедавно била бесплатна, пошто су душевна оболења улазила у ред социјално значајних, и држава је сматрала за свој дуг, с једне стране, да штити такве болеснике, а с друге, да обезбеди здравим људима њихово потпуно законско право на психичку заштиту. Сад, после промене "курса", не само да нема говора о психичкој заштити, већ ни физичка често није обезбеђена.

"По подацима једног од радова", пише Фулер, последње године је 9 процената оболелих од шизофреније, неизолованих из друштва, применило оружје у тучама. Према другим подацима, 27 процената пацијената, исписаних из психијатријских клиника, како мушког, тако и женског пола, је извршило бар један насилни акт у току прва четири месеца од изласка из болнице. Веома је повећан и број агресивних напада, који су извршавали оболели од шизофреније против чланова својих породица".

Ничег чудног нема у томе што аутор стављање психијатријске службе ван државне заштите назива "највећим пропалим социјалним експериментом у Америци" и додаје, да је оно "по својим последицама упоредиво са поринућем својеврсног психијатријског "Титаника" у воду."

Па ипак, експеримент не само да није прекинут, већ се проширио и на друге земље. Укључујући и нашу. Резултати су одговарајући: огроман број бескућника, нелечених алкохоличара, који несметано тероришу и одрасле чланове породице, и децу. А малолетне луталице, међу којима је тако висок проценат психичке патологије? Па и раст тешких злочина у многоме је на савести препредених хуманиста.

Сад човек, који пати од озбиљног психичког поремећаја, може до миле воље да прети својим ближњима. Док не оствари своју претњу - никако се не сме поменути принудна хоспитализација. Муж једне наше познанице је у стању психозе бацао с балкона тешке предмете. И шта, успели су да га одведу у болницу? Пази да не би! Он је одбијао лечење, сматрајући се идеално здравим. А жени, кад је дошла у психички диспанзер, су рекли: "Жалимо, ничим вам не можемо помоћи. Ево да он није просто бацио с балкона телевизор, већ и ударио пролазника, онда - да, ми бисмо дошли по њега. А у овом случају немамо права".

Ако се још једном за фулером понови дуга и тешка за изговор реч, треба приметити да, деинституализовавши лечење, присталице глобализма су институционализовали, некако као ставили под државну заштиту, озаконили безумље. Просто се може рећи следеће: широко отворивши врата лудница, они се труде да претворе у лудницу цео свет. Прогласивши болеснике здравима, улажу истовремено гигантске напоре да би излудели здраве.

Код нас је, истина, "процес почео" с кашњењем од неколико деценија. Једном, више не у Немачкој, већ у Москви дуго смо разговарале са једним Немцем. Разговор је био компликован и тицао се духовних проблема савременог живота. Обично са странцима такви разговори трају - ако до њих уопште дође - веома кратко. Њих то очигледно замара. А наш немачки гост је све разумео у пола речи и био је толико занет разговором да није испољавао ни најмање знаке умора. И чак, заборавивши на европску етикецију, био је спреман да прича до јутра.

-  А шта мисле људи вашег домена у Немачкој о проблемима, о којима смо дискутовали? - упитале смо, тајно уздахнувши због тога што нисмо тамо среле сабеседнике, толико блиске по духу.

Лице немачког историчара се натмурило.

-   Нема мог домена. У Немачкој уопште немам коме да то кажем.

-   Зашто?

Он је одговорио, не размишљајући:

-  Код нас "испирање мозга" траје већ више од 40 година, а код вас је тек почело. Тако да у Русији још има много нормалних људи, који су способни да проникну у смисао оног што се дешава.