Озверење

 

Директор Националног музеја историје и технологије Смитсоновског института у САД Данијел Берстин у свом чланку "Телевизија: она нас је све променила дубље него што смо могли да претпоставимо", штампаном у часопису Лајф 1971. године, оптужио је америчку телевизију да управо она пре свега "разбија нацију на безлична, изолована друштвена острвца".[1]

И заиста, с гледишта општења међу људима Екран је просто катастрофа. Екран усађује у људима отуђеност, атомизира људско друштво. Ова зверска икона разара људски разговор увече, отуђује једне од других људе који живе у истој кући, породици, изолује сваког човека у малу личну тврђаву. У ретким тренуцима када се савремена породица окупља у кући, људи готово не опште међу собом, препустивши се телевизору.

Живо, личносно општење замењује се илузорним и измаштаним привидима и сенкама Екрана. Губљење осећаја за живог човека води губљењу љубави према њему и саосећања према њему. Човек престаје да се посматра као непроцењива личност, он се претвара у објект, у инструмент. Екран нас учи да не видимо (што је блиско ономе "да ненавидимо, мрзимо") личност у другом човеку, а у реалном животу да гледамо на људе хладно и "са стране", као на представе, као на мртву и безличну слику. Свето Писмо то назива похотом очију (1 Јн.2,16), а свети Теофан Затворник је имао свој израз: "буљење". Преп. Силуан Атонски је говорио да чак и "за један непријатан поглед на ближњег човек губи благодат, то јест, губи везу с Богом, отуђује се од Њега".

Екран учи човека да не види личност, не само у другима, него и у себи. "Људи виде цео свет, не видећи само саме себе - говорио је старац Пајсије у разговору о штетности телевизије - Не уништава Бог људе, не, сада људи својим умом уништавају саме себе". Преко Екрана се врши манипулација људском свешћу у правцу демоноподобности, манипулација без премца. Телевизија "ослобађа" људе од свега људског, на пример, од солидарности и самилости. Телевизијске емисије типа "Великог брата" култивишу у људима отуђеност, оне су усмерене на стварање "новог човека". Или подчовека.

У брзом протоку информација савремени човек губи себе, поткопава се његова духовна основа, што значи да му се снижава ниво личности. Утицај Екрана на подсвест и манипулисање психом је страшно због тога што може лишити човека најважнијег темеља личносног бића - истинске слободе избора. Не само на телевизијском екрану, него и на радио таласима, на страницама већине новина и часописа преовлађује дух нихилизма, бесциљности, схватања да је све дозвољено и лакрдијаштва, дух разоран за људску богоподобну личност.

Захваљујући својој лакрдијашкој распомамљености (бескрајне "хумористичке емисије", шоу-програми и друге виртуелне "забаве"), Екран врши функцију одвлачења људи од реалности. Екран чини човекову душу склоном подражавању и емоционалној укључености у ситуацију. Привикавајући се да доживљава психичка стања ликова на телевизији, човек на крају и сам почиње да се "игра живота", као глумац на сцени. Екран учи човека да буде оно што он сам није у стварности, да лаже и да се претвара. Ова игра је антитеза живота, као што је лаж антитеза реалности.

"Од психотронског дејства телевизијских програма - каже се у књизи Духовне беседе и поуке старца Антонија (део први) - у човеку се уништава способност за властито мишљење, за мисаони доживљај догађаја који се одвијају око њега и, најзад, за формирање властитог погледа на свет. Почели смо од недостатка савременог општења међу људима, и ето, корени тог недостатка леже управо у одсуству индивидуалног мишљења и промишљања догађаја у складу с властитим погледом на свет".

Екран пустоши душу, испуњавајући је отуђеношћу. Човекова способност за лично општење нагло се смањује или се чак потпуно губи. Тада човек постаје телевизијски робот.

Нарочито акутно све то осећа верник који има представу о молитви, који има искуство богоопштења. Ето зашто се, као што је говорио, на пример, преп. Амфилохије Почајевски (1971), "после гледања телевизијских програма човеку уопште не моли, а ако и примора себе на молитву, онда се само моли устима, а срце му је далеко од Бога. Таква је молитва - по мишљењу старца - само на осуду".[2]

Савремена информативна средина, изграђена на антидуховним антиришћанским начелима, последњих година постаје све моћнији чинилац поживотињења људи. Градитељи "новог светског поретка" поставили су пред собом задатак да "не дозволе народима да добијају веродостојне информације, већ да грозничаво напредују у свом духовном паду и достизању животињоликог стања... све док не буде достигнуто потпуно анестезирање и деградација, нарочито омладине.

У ту сврху, осим дрога, користе се позориште, филм, вулгарна штампа, телевизија и видео, који служе као средство развраћања, затупљивања, свођења на дивљаштво, као и пропаганда начина живота без моралних начела и ограничења" (из књиге Уочи великог гоњења Цркве Христове, Атина, 1993).

Очигледан пример поживотињења људи јесте програм "Велики брат" и други слични "шоуи", како у нашој земљи, тако и у иностранству, када се милиони људи "лепе" за Екран, расправљају и наслађују се тиме како обављају своје животињске потребе "јунаци иза стакла". Грчки монах Арсеније Вијанкофтис пише о томе да су икона звери (Екран и виртуелна реалност) и зверско име-жиг (електронски систем идентификације и контроле) о којима се говори у 13. глави Апокалипсе, два главна оруђа сила таме, оруђа која се узајамно допуњавају ради достизања јединственог циља обезличавања људи:

"Руковођење масама ради стварања безличног 'друштва' одвија се углавном преко средстава масовног информисања, рекламе и музике. Видне и слушне слике, свесне и подсвесне, бомбардују човека, учећи га насиљу, разврату и магијским обредима - тим трима пророцима 'Новог Доба'. Али да би потчињавање психе и манипулисање њом били потпуни, оне морају бити праћене финансијском контролом и надзором начина мишљења.

У томе се и састоји циљ увођења различитих кредитних картица, да бисмо се навикли на програмирани начин живота по законима електронске епохе, услед чега ћемо лако примити и електронску картицу-личну карту, а касније ћемо, не примећујући скривено лукавство, прећи на жиг на десној руци и на челу, као на најсавршенији систем зато што се лична карта може изгубити или бити украдена".[3]

Списак поменутих "трију пророка Новог доба" подудара се с набрајањем најупадљивијих греховних црта богоодступничког човечанства у Апокалипси: И не покајаше се од дела руку својих (рата, култа насиља и суровости, убиства деце у мајчиној утроби, политичких и других убистава) ни за гатања своја (врачање свих врста - магија, окултизам, астрологија, екстрасензорика, исцелитељство и тако даље), ни за блуд свој (култ моралне распуштености и дозвољености свега, содомски греси и друге изопачености), ни за крађе своје (култ згртања новца)" (Отк. 9,20-21). Управо се ове врсте греха агресивно намећу у електронским средствима информисања.

Све ово што је речено о огромној погубној моћи Екрана не може да не доведе духовног човека до закључка да се не сме равнодушно односити према овом ђаволском оруђу. Треба рећи да би било веома необично ако такав моћан и утицајан механизам кварења и погубљења људских душа, какав су савремени електронски медији, који приказују тријумф греха, не бк био поменут у Апокалипси - тој библијској књизи о последњим појавама н догађајима који треба да се догоде пред крај света, када зло у човечанству достигне крајњи степен.

Тако се, на пример, у Апокалипси помиње учење николаита. Господ говори о томе да мрзи то учење и прекорева пергамске хришћане због њиховог снисходљивог односа према николаитима који се изједначавају с Валаамом због њихове распуштености (видети: Отк. 2,14-15). Али јерес николаита погубила је ипак мањи број људских душа него савремени медији, филмови, интернет и тако даље. Па зар у Апокалипси, у оним главама које се непосредно односе на последња времена која ми доживљавамо (у датом случају то је 13. глава), ништа неће бити речено о таквој појави као што је Екран?


 

[1] Boorstin D. Television, More deeply than we suspect, it has changed all of us Life, 1971, August, p.39

[2] Преподобни Амфилохије Почајевски: Житије и поуке, Почајев, 2003, стр. 30

[3] Наведено по: Православна Црква о бројевима, електронским пасошима и новом светском поретку, Москва, Библиотека Српског Крста, 32003, стр.21

 

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа