Платон и Конфучије о музици

 

О значају музике за људску душу много се знало још у древна времена. Стари народи, који су покушавали да ускладе живот са својом савешћу и природом у којој су оби-авали, велику пажњу су придавали музици. Она је била саставни део верских обреда и васпитања омладине. Нећемо детаљније писати о наведеном, пошто то није тема нашег рада. Па ипак, не можемо мимоићи Два мудраца прошлости који су о музици говорили као о нечему веома битном. Обојица су стварала у петом веку пре Христа, и обојица се сматрају великим синовима својих народа. С обзиром да су живели у разли-читим, један другом непознатим, световима, право је чудо како су о овом питању имали готово истоветне ставове и како су на сличан начин настојали да поуче своје савременике здравој употреби мелодија. Реч је о грчком философу Платону и кинеском учитељу Конфучију.

Платон је веровао да се понашање добрих и рђавих људи може посматрати према ритмовима и хармонији за које се опредељује. Музичар може да одреди какав такт одговара нечијем начину живота; такође, и плесови изражавају унутрашње иастројење душе. Једном речју: КАКВУ МУЗИКУ СЛУШАШ - ТАКАВ СИ.

У свом кључном дијалогу "Држава", Платон је многа места посветио музици. У његово доба, музика је била неопходни елеменат школовања. Следбеници мистичара и математичара Питагоре, код којих је и Платон образован, сматрали су да је музика израз божанственог склада у космосу, хармоније сфера. Лепа душа васпитава се мелодијом која је учи лепоти. С обзиром на чињеницу да је "Држава"посвећена могућности устројавања ваљане друштвене заједнице, Платон је у том дијалогу музику ставио у средиште своје педагошке пажње, као и физичко вежбање, гимнасгику. Музика васпитава душу, а гимнастика тело.

Мудри Грк је говорио да онај који душу храни само музиком, а тело запоставља, постаје или мекушац или нервозни свађалица; а ко упражњава гимнастику, занемарујући душу, постаје необразовани грубијан и силеџија. Два су основна тона у којима се мелодијски развија: благ, молитвени, нежни, који позива на узвишена, побожна расположења; други је пак, снажан, ратнички, који крепи јунаке спремне за бој. Дужност државе је да обезбеди непроменивост музике у коју су унета градилачка начела. Ако се ова буде неконтролисано мењала, стање у друштву биће хаотично.

Омладина се обавезно учи математици, астрономији и музици, пошто су ове области људског делања у дослуху са космичком хармоничношћу више него остале.

У различитим друштвеним уређењима разни су видови музике. За демократију, у којој побеђује и власт има духовно најнижи слој друштва, Платон, не без ироније, вели да је она "дивно државно уре-ђење, анархично, шарено, које свома без разлике, и једнакима и неје-днакима, дели некакву једнакост". Демократски тип човека угађа себи, испуњавајући све своје прохтеве; све жеље и сва задовољства за њега имају једнаку вредност. У демократији млађи не поштују старије...

Музика овог друштва је ГРУБА, СИРОВИХ РИТМОВА и као таква она је ИЗРАЗ ВАРВАРСКЕ, ПРОСТАЧКЕ ДУШЕ, душе која није у стању да се обуздава, него се сва предаје дивљој помами. У Платоново доба, посто-јао је оргијастички култ бога вина и полне разузданости Диониса. Тај култ је Платон нескривено презирао. У току дионисијских ритуала учесници су се препуштали суманутој музици, плесу и нијанству, после чега су следили сви могући видови разврата... Насупрот разорном дионисизму, Платон је истицао начела реда и склада, у којима човек пројављује своју сродност са Божанством.

Што се Конфучија тиче, музика је за њега кључни израз људског срца, који настаје кад срце дође у додир са спољним светом. Када је човек тужан, звуци које производи, гласом или инструментима, сетни су и изгубљени; кад је задовољан, звуци су чежњиви и лагани; радост изазива жарке и широке одјеке; љутња - оштре и јаке; сажаљење је мелодијски једноставно и чисто, а љубав - нежна и умилна.

Конфучије истиче да су древни кинески цареви увек водили рачуна о музици, пошто она има великог утицаја на душе њихових по-даника. Земља која напредује и развија се поседује мирну и радосну музику, земља која превире у бунту музику незадовољства и беса, а уништена држава пуна је тужних, носталгичних песама које сећају на прошлост... Животиње познају звуке, али не и музику. Човек који је схвата, близак је моралном савршенству.

Музика људе сједињује - у добру или у злу, зависно од тога каква је и шта изражава. Ако је велика и истинска, она изражава хармонију свемира и скупа са верским обредима омогућује здраво посто-јање појединца и заједнице.

Конфучије, слично Платону, сматра да се народни карактер препознаје по музици и плесовима. Где је музика светла и нежна, народ је срдачан и саосећајан; где је раскалашна и узнемирујућа, народ је раз-вратан и диваљ. И у његове време било је нростачких мелодија и рит-мова. Њих је Конфучијев ученик Цешиа звао "новом музиком". Приликом њеног извођења, људи су се савијали напред-назад уз читаву поплаву развратних, неуздржаних звукова, безобличних и вулгарних, док су глумци и кепеци одевени као мајмуни залазили међу присутнс и мешали се са њима, а да то ником није сметало.

Да сажмемо ставове два велика древна философа када је музика у питању:  

1. Човек је музичко биће, које своја осећања ("додир срца са светом", рекао би Конфучије) уме и воли мелодијски да искаже;

2.  Стање музике  у једном народу  показује  стање духа  тог народа; стање музике у држави одражава стање државе;

3. Благе и умилне, чврсте и ратничке мелодије показују да је народ уравнотежен; осећајан, али храбар и одлучан;

4. Пренаглашавање ритма и помамног, неусклађеног играња у  музичком понашању човека и народа указују на декаденцију и слом, раздешеност и раштимованост душе;

5. Лоша, разуздана музика квари карактер и ствара распусне  мекушце и развратнике, за живот неспособне;

6. Ако се хоће напредак заједнице, мора се водити рачуна о музици;  

7. Музика је израз човекове сличности са Божанством и његове призваности да буде узвишен...