Исповест се наставља

 

После две године рада са новом групом. све сам наједном напустио. Најмање 10 година, проведених у буци, слушању мрачних рок и хеви метал порука и стални притисак некаквих унутрашњих гласова, створило је у мени изузетно тешку душевну депресију. То осећање не може се речима описати. Кад би неког од данашње омладине која слуша рок, поп, рејв... музику поставио пет минута у такво стање, све би своје плоче, касете, постере изломио и спалио. Уши су ме болеле, било ми је мука.а у глави хиљаде гласова. Од силног дима у просторијама у којима сам се кретао и свирао био сам толико затрован да понекад нисам могао нормално ваздух да удахнем. Срећа у несрећи је била та што нисам никада користио наркотике, нисам волео дуван, а алокохол сам већ неколико го-дина престао да пијем.

Наредне две године провео сам потпуно ван светског начина живљења. За све то време редовно сам одлазио у цркву на Свете Литургије и богослужења, јер ми је постало јасно шта је узрок стања које ме је задесило и ко ми једино може помоћи да из таквог стања изађем. Дуги низ година слушао сам музику сатанског карактера у којој се отворено користе магијске формуле за контакт, улаз у демонски свет. Тај свет је био у мени. Ја сам несвесно желео и по Божијем допуштењу то сам и добио. Молио сам се скоро две године у трпљењу, Богу да ми се греси опросте и заиста, унутрашњи гласови су мало по мало нестајали како је моја вера јачала, да би на крају потпуно ишчезли.

Рок музику сам престао да слушам. Након тога сам почео осећати духовни мир, а затим и стања велике духовне љубави и у целокупном свом животу. Да се та стања нису реално дешавала помислио бих да је све то само диван сан. Та стања задобијао сам путем Божје благодати која се излива на оне који са вером и искреношћу прилазе Богу на Светим Литургијама и другим црквеним службама, а преносе се у целокупан човечји живот.

Духовне очи су ми се отвориле и ја сам почео да реално сагледавам многе животне истине, док су ми нека животна искуства мојих пријатеља тек тада постала јасна.

Један мој пријатељ доктор умео је да каже (а и да докаже), да здрав човек од једне цигарете може да добије тровање и гушење, а да ми који боравимо у задимљеном простору кафића, дискотека, немамо више унутрашњи одбрамбени механизам који би алармирао симптомима тровања и тако нас упозорио да се налазимо у здравствено опасном простору, а то нам се дешавало зато што је наше тело било потпуно затровано и блокирано отровима да је стање у коме смо опасно.

Ми смо се наравно свему овоме смејали, шаљиво добацујући: "Од нечега човек мора умрети." Онда би се појављивала свима нама добро позната реченица чуђења: "Како умре човек?"