Хистерија публике се смишљено планира

 

Хистерија се, на несрећу, као и све остало у шоу-бизнису, смишљено планира; ништа се не препушта случајности. То уосталом и Тони Бероус између редова признаје, додуше бацајући кривицу на друге (sic)! Сасвим је извесно да се и он служио триковима: право је чудо да онако бледуњава група (која је на гостовању код нас доживела прави фијаско) изазива хистерију чак и код веома младе и мо-жда узрастом за то предодређене публике.

Основна полуга у стварању атмосфере хистерије око неке звезде су необјективни извештачи са рок-концерата а скупа са њима и тенденциозни фоторепортери; стара је истина да за новине није довољно интересантна вест када пас уједе човека већ када човек уједе пса! У том смислу већа је сензација "хистерично дивљење необузданих тинејџера" у концертној дворани него вест о демонстрацијама радника за веће наднице и сл.

Уосталом свуда у свету новине праве старији па виде оно што желе да виде: омладину која се (макар уз музику) ослобађа њихове контроле што прети да им сруши, годинама стваран, ауторитет. Има бројних начина како се хистерија организује, изазива и подстиче. Она је изврсно средство за манипулисање масама: њене тајне познавале су веома добро многе вође а још боље оперативци бројних, екстремних поличитичких партија - од фашиста, преко Кју-Клукс-Клана до расиста и разних националиста.

Како то изгледа када се примени у рок-бизнису видели смо добро у чак два пута (!) емитованом снимку са "концерта" самих Беј Сити Ролерс. Њихов менаџер је савршено обавио свој посао: у концертну дворану су, као да је мушкарцима забрањен улаз, пуштене све саме девојчице (од 13-16 година) и то највероватније бесплатно, али са унапред одређеним задатком. И добро су га обавиле вриштећи нон-стоп, а оне највредније свакако су стекле привилигију да још и лично упознају "славне звезде".

Ништа чудно, у позориштима, на утакмицама, и у оперским кућама свуда има плаћених букача, али се њихово понашање карактерише као "френетично" и сл. Само се на рок-концертима пада у несвест и правац - болница. О таквим се догађајима олако пише, нетачно чињенице нема ко да проверава а уколико то неко и учини за нетачне информације нико неће одговарати!

Надаље, хистерија се често имитира или боље рећи симулира и да није оних који то чине, новинари заиста не би имали разлога да доносе сензационалне написе. У запаљеној маси човек и када то не жели понаша се као његова околина. Са ким си (на концерту) онакав си! Када се аудиторијум већ једном усковитла онда се више не зна ко је хистерију изазвао, ко је прихватио - као код епидемије На око и из даљине - сви су исти, а када то ухвати фотографска камера - погрешан закључак није тешко извући.

Друге на овако понашање наводи често арогантно понашање звезда са бине што поједини нагони да им се хистеричним реакцијама супроставе. Трећи опет доживљавају музику како неко рече "митски дубоко" па у њој уживају у истом трансу попут урођеничких племена што са својим врачевима играју исконске обредне игре. Ипак, она права хистерија, о којој психијатри још увек воде полемике најмање је заступљена тамо где је, нажалост, најчешће и највише необјективни  виде. 

Можда је има више у аутобусима, по канцеларијама, у кафанама - само је суптилнија и притајенија. Коначно и сами лекари кажу да је много више умно поремећених на улицама него по болницама.

Истовремено, поједине речи (као што је хистерија у овом случају) су се превише излизале, изгубивши своје раније значење; превише олако се употребљавају у нашем свакодневном животу, у јавности и штампи, уклзучујући ту и замућено "Кино-око".

Но то би још и било неко оправдање да, када је реч о хистерији, за њом не посежу углавном они што пишу о понашању младих на рок концертима. Ни трага од хистерије у извештајима са фудбалских утакмица и боксерских дуела (код нас), ни трага од хистерије у вестима страних агенција и у написима иностране штампе о десничарским и неонацистичким скуповима.

Као да се сви хистерици овог света скупљају пред бином са које грми рок-музика. Просто да човек похистерише!

Па када је већ тако, нека ми буде дозвољено да мало (зло)у-потребим ову реч. Напис о материји се завршава, јер ће главни уредник "Џубокса" добити лаки напад хистерије, ако га у договорено време не предам. Некога ће пак спопасти хистерија када све ово прочита; мене -сигурно, уколико у одштампаном чланку пронађем словослагачке грешке.

Изгледа да живимо у времену када је нормално бити (повремено) ненормалан, и сви смо ми без изузетка тихи, мирни и помало – хистерични!