Епицентар шизишта и полигон необуздане хистерије

 

Прво неуобичајено понашање публике забележено је на концертима Ђорђа Марјановића, али је било потребно да дођу рокери да би се ипак контролисано одушевљење претворило у "необуздано понашање".

Средином 60-тих година на једној од ондашњих "парада ритма", у београдском Дому Синдиката, вођа "Силуета" Зоран Мишчевић је са микрофоном сишао међу публику и заиграо твист. У томе му се придружила једна ватрена обожаватељка што су чак и новине коментарисале (часопис "Ритам"). Но, гужве су тек долазиле: прва београдска Гитаријада и хала Сајмишта где се одржавала, проглашена је у нашој штампи за "епицентар шизишта" и "полигон нео-буздане хистерије" (нећете веровати да је чак у ТВ "Дневнику" била веома оштра критичка сторија о овом догађају!)

Од "Силуета" и "Бедуина", чији су тадашњи навијачи били најнесташнији, до "Дугмеманије" прошло је доста времена. У међувремену су почеле да гостују у стране групе са светским реномеом али ни трага од хистерије, бар не оне да би психијатри имали посла.

Публика као да се охладила. Тек последњих година, са појавом "Бијелог дугмета", новинари су се опет латили пера и хартије: не само да су о њој писали, већ су и само били хистерично расположени. Хистерисали су о хистерији, а изгледа неко од њих није ни привирио на неки од рок-концерата јер да су то учинили видели би да нема ни говора о хистерији. У најгорем случају понашање публике може се одарактерисати као еуфорично. Ако је дозвољено, о хистерији и нешто полу-приватно. Будући да сам у сред година када ми не приличи да "хистеришем" (осим кад ми пукне ауто-гума насред друма), редовно обилазећи рок-манифестације са великом пажњом посматрам публику у њене реакције. Она ми је увек била интересантнија од ма којег извођача. Ни на једном од њих нисам уочио ни трага од оног што психијатри под хистеријом подразумевају. А опет читао сам доста извештаја о дивљању и масовној хистерији.

Шта је по среди?