Шетање фармерки и хватање ветра

 

 Живео сам уз рок музику скоро 15 година. Сваки мој дан почињао је и завршавао је акордима познатих рок гру-па. Заиста, као што кажу југословенски рок-музичари на албуму "YU - рок легенде", за мене и за читав низ младих генерација ускраћених за могућност да спознамо светлост православља, "једина права љубав била је музика".

То је било једино уточиште, "Склониште од муке", дволичног, лажноморалног друштвеног система у коме смо живели. То је била једина, дозвољена, побуна, али и нешто за шта је већина нас љубитеља рока сматрало да је, још увек, вредно живети. Као клинци сматрали смо да ћемо у року остварити све оно што смо желели, да ћемо тамо наћи све одговоре, али и да ће свако од нас у року бити слободан, наћи мир, љубав, срећу. О року су тада многи свашта говорили, али оно што је било сасвим сигурно, и што смо сви осећали јесте да нас је та музика чупала из мртвила стварности која нас је окруживала. На телевизији смо имали прилику да бирамо, између политичких криза у Африци и идеолошких испирања мозга, а на радију између "крмећака" (назови-народне) и тек по које музичке емисије о року. На улицама се ништа није дешавало. Кад би у међусобном контакту млади питали једне друге: "Куда си пошао?" Најчешћи одговор би био: "Да прошетам фармерке", или: "Идем да сачекам ветар да ми намести фризуру".

Једино што је нама младима тада било допуштено било је да протестујемо путем рок - музике. Наравно, на скривен начин. Остављена нам је слобода да скачемо и урламо уз рок-музику. Кад данас о томе мислим, све ми то личи на ситуацију када неко бије, а повремено ти скида мараму са уста да можеш да кукаш. Ја сам рок, као и већина моје генерације, несвесно схватао као једини излаз из такве ситуације, мада суштину и духовно лице рок-идеологије нисам познавао.