Лечење на Аљасци

 

Док сам чекао суђење, подвргнут сам метадонској терапији и ослобођен уз кауцију. Позвао сам мајку из говорнице и рекао јој да ћу по свој прилици ићи у окружни, можда чак и кажњенички затвор на пар година. Пријатељ који је свратио први пут након пет година утешио ју је и рекао јој за Цркву на Аљасци која би могла да помогне. Нисам хтео да идем, али нисам имао много избора. Судија је одлучио да ће се то сматрати за "лечење" и да могу да будем тамо до почетка суђења.

Предосећајући да ће проћи доста времена пре него што поново будем у могућности да се "радим" њим, убризгао сам хероин уз метадон - снажна и опасна комбинација. Мој пријатељ скинхед био је такође на метадонској терапији, и када је сазнао да опет радим хероин, ударио ме је тако да ми је покидао усну све до носа. Рекао је да му је жао, али да му нисам пружио нимало наде. Одвезао ме је у болницу и вратио се нешто касније са великим фиксом хероина који смо поделили управо ту, у болничкој соби. Шеснаест убода касније, изашао сам и спаковао се да кренем на Аљаску...

Предосећајући да бих могао да побегнем, мој отац допутовао је у Портланд да лети на Аљаску са мном. Замолио сам га да ми позајми 20 долара. Дао ми је с разумевањем, не питајући зашто. Кад сам узео своју последњу кесицу, био сам чудно миран. Хвала Богу што нисам имао више новца, јер бих сигурно овердозирао. Напустио сам Портланд спаливши све своје мостове темељито...

Вечерњи лет стигао је у Енкориџ а ја сам још увек био урађен. Задремао сам у колима на путу према братству Православне цркве. Дали су ми гостинску собу у "Великој кући", повећој згради која је некада била католички самостан, а сада је средиште заједнице. Следећег јутра два свештеника дошла су код мог оца и одвели су нас на доручак. Млађи свештеник био је веома топао и није се гадио ове олупине човечности која је седела пред њим. Старији свештеник био је старешина заједнице, и веома необичан човек. Док смо разговарали за доручком почео сам да кризирам. По последњи пут сам био у канџама тог ужаса.

Старешина ме је питао много тога о мени: Зашто сам ту? Да ли сам желео да дођем? Да ли сам икада веровао у Бога? ... Мој отац је говорио, јер ја нисам био кадар да одговарам. Када сам отишао одатле тог јутра мислио сам о томе како ми се стварно допао старешина. Он је био први хришћанин кога сам срео а који је заиста изгледао живо.

Следећих шест или седам дана нисам излазио из гостинске собе, јер сам испитивао дубине пакла. Сам у страном месту, нисам имао чак ни утеху звукова улице да ме умире. Тишина је била заглушујућа! Једна девојка дошла је и дала ми је мали крст да ми буде на помоћ. Најзад сам заспао...

Кад сам се пробудио, грозница, грчеви и студен нестали су. Био је сунчан јесењи дан, а ја сам преживео. Нисам био сигуран да ли имам још снаге у себи, и помисао о самоубиству прошла ми је кроз ум. Људи који живе у "Великој кући" добро су се старали о мени - хранећи ме и правећи ми друштво. Био сам задивљен како су топли, а ипак нико није покушао да ми говори о Богу, нити да ме преобраћа.

Током следећа три месеца колико ћу бити овде одлучено је да ћу радити са кућепазитељем, који је уједно и управник "Велике куће". Он је био топао човек и радио је вредније од било кога кога сам упознао. Крајем првог дана рада био сам уморан, а мој ум почео је да кује планове. Позвао сам мог дилера у Портланду и он је пристао да ми пошаље поштом мало допа. То ће путовати два дана...

Следеће  вечери сви из куће отишли су на хокеј утакмицу. Сам у дневној соби "Велике куће", посматрао сам лепоту Аљаске. Потпуно миран, потпуно ведар. Али ипак, овиснички прободи нису ми дали мира. Тражио сам алкохол али нисам могао наћи ништа. Свуда у кући иконе  Христа и Његових светитеља гледале су у мене. Осећао сам се као да сам под присмотром...

Изненада, силовит талас страха сручио се на мене. Као да је десет година страха који никада нисам осетио наишло на мене све одједном. Осећао сам се сићушан, рањив и сасвим парализован. Никога није било ту, премда је било близу поноћи. Позвао сам маму, и подигао је из кревета. Плачући рекао сам јој да желим да умрем, а она ме је утешила, молећи ме да клекнем и да изговорим молитву са њом. Спустио сам слушалицу и отрчао из "Велике куће" до цркве. Пао сам на колена и молио Бога, говорећи "Ако си ту, уклони овај страх и бол". Подједнако ненадно како је дошао, страх је тако и отишао. Осећање мира уселило се у мене и лежао сам на поду цркве дуго. Најзад отишао сам из цркве. Стајао сам у предњем трему, посматрајући лепоту Христовог дома. Пошто сам био поништен и поражен, ово је био прави час да ми Бог приступи и да Га послушам. Почео сам да јецам и по први пут захвалио Богу што ме воли...

 

***

 

Моја мајка неколико месеци раније имала је сновиђење у коме је велика птица тридесет метара широких крила надлетала моју сестру и њу. Биле су у пољу. Испрва је птица изгледала претеће, али онда се наднела над њима, штитећи их крилом. Птица је рекла мојој маци да ће њен син бити добро.

 

***

 

Неколико месеци касније, још тужби за провалништво било је поднето. И ја сам се варатио у Портланд да одем у окружни затвор. Много пута раније био сам у затвору, али сада сам био Хришћанин и не слуђен џанком. Страх је био свеприсутан, али је и Божија милост била увек ту. Био сам искушаван дрогом, али нисам подлегао. Моји другови из ћелије ругали су се, цепајући странице из Библије, и мотајући цигаре у њима. Количина подршке споља била је силнма – свакодневна преписка и посета Православних  свештеника. А изнутра, стално сам осећао Спаситељево присуство. Нове тужбе требало је да проузрокују две петогодишње казне у Орегонском кажњеничком затвору.

Када сам ступио у судницу да се суочим са судијом, угледао сам свештеничке црне одоре. Они су успешно петиционирали у судијским одајама за моје ослобођење и слање Цркви на Аљасци. Добио сам условну казну у трајању од пет година и повраћај штете у износу од 28.000 долара. Ако бих поново учинио криминално дело, добио бих свих десет година казне. Захвалио сам Богу на Његовим штедрим и обилним милостима.

На Велику Суботу (уочи Васкрса) 1989. године примљен сам у Православну Цркву, светотајински очишћен од греха мог дотадашњег живота. У годинама након тога, остао сам трезвен. Не помоћу Дванаестостепеног програма, нити модерне психологије, него удубивши се у предањски оносветски живот Православне Цркве.

"Рај ме је уздигао када сам га опазио, обогатио ме је када сам маштао о њему; заборавио сам моје сиротовање јер ме је опио својим миомирисом" (Св. Јефрем Сирин).

Једино милошћу Господа нашег Исуса Христа, и Његовом бескрајном љубављу за све човечанство ја сам данас жив. Захваљујући Светима, чије посредовање нам свакодневно спашава животе. Ја сам стигао на Аљаску 26. септембра, на дан када наша Црква слави спомен Светог Јована Еванђелисте, заштитника цркве у којој сам доживео обраћење. У Светом Писму, Св. Јован се симболично јавља као орао, исти онај који је утешио моју мајку у њеном сну. 6. октобар је дан када славимо спомен Светог Апостола Томе, Сумњичавца. То је и датум мог обраћења, а Тома је и моје име. Осећам се повезан са овим светитељима, чије молитве су угодне Богу. Светог Јована, због његове велике љубави према деци, и Светог Томе, који је сумњао као што многи чине.

Ови светитељи су део родослова "бунтовника" који сеже до данашњих дана. То су истински радикални људи, чије животе можемо узети себи за узор, испуњавајући духовни вакуум који нас мучи данас горе него куга. Можемо следити пут игле и кашичице и завршити као Џон Тандерс (ex New York Dolls), мртви од овердозе на поду хотела у Њу Орлиансу. Или мождемо следити пут отуђења и очајања који је довео до трагичног краја Курта Кобејна, неспособног да се носи са славом и богаством које му је свет дао. Или можемо следити пут Крста, који је освештан крвљу мученика и патњама праведних...

Свети Апостоли Јоване и Томо, молите Бога за нас!