За дрогу од сто до пет стотина долара дневно

 

Марта 1985., оптерећен овисношћу тешком сто долара дневно, по први пут сам отишао на лечење. То је био један центар за лечење наркомана који је припадао "старој школи", који је држала једна бивша џанки-проститутка из Њујорка, у једном градићу на орегонској обали.

Мој саветник био је један крупни Италијан, избачен из Паклених анђела јер је био сувише радикалан за њих. Он је био осуђен на смрт због низа убистава, а онда је откривено да болује од анеуризма који га доводи до лудила. Десет година учешћа у програму радне терапије и трезвено понашање доиели су му помиловање, и допуштено му је да помаже другима у овом лечилишту. То је био мој први укус благодати. Нисам могао да купим "Богословље" на ком је заснован овај дванаестостепени програм лечења, али он ме је уздрмао својим необичним исповедањем вере и својим "Богом", ког је и сам по први пут у животу открио. Требало је да и ја понесем то са собом и да се држим тога као моје више силе.

Након изласка из центра, одселио сам се из града на обалу и постао сам дрвосеча и сурфер (сурф-јахање на таласима). Но, недостатак личносног Бога водио ме је ка једној свепрожимајућој празнини, и до краја лета поново сам био на "игли". Током наредне године обновио сам своју сто долара дневно тешку овисност, и чак сам успео да добијем зајам да отворим скејтерску продавницу у Портланду. То је био мој сан већ неко време, али сам га убрзо саботирао навукавши се на "бело". Препустио сам ортаку да води радњу, а ја сам поново отишао на лечење. Скејтерска продавница била је изузетно успешна (без моје заслуге) и постала је главно место за излазак у северозападном Портланду.

Иако сам овог пута успео да останем чист осам месеци, и даље сам се упорно одупирао тој причи о "вишој сили". Живео сам ни на небу ни земљи и с муком подносио свакодневне анализе мокраће и саветовања. Кад са се опет вратио игли, то је било брзо. Имао сам иглу у вени пре него што сам схватио шта се дешава. Мој живот је тако лепо кренуо, али било је немогуће раскрстити са џанкијем у мени.

Радио сам неколико месеци, и овај пут моја толеранција била је енормна. Могао сам узети дозу од неколико стотина долара дневно а да то нико и не примети на мени. Најзад, кад је здравље почело да ми се руши, ортак је напустио посао. Рекао ми је да ме воли, али не може да посматра како убијам себе. Он је био мој најбољи пријатељ и осећао је јаку кривицу. Клинци који су радили у продавници поштовали су ме, али су знали да ћу заувек бити џанки и да је хероин мој живот...

У наредна три месеца, скинуо сам 30 хиљада долара са рачуна продавнице за подмиривање моје овисности и најзад довео посао до банкрота. Распродао сам све да вратим дугове и остао без пребијене паре. Без прихода, а са енормном овисношћу, био сам у невољи. Почео сам да убризгавам кристални метилат да сузбијам зависност и завршио инфекцијом. Изгледао сам као губавац са ранама и шугав по целом телу. Склонио сам се у стан једног пријатеља и прекинуо да узимам дрогу.

Само хероински овисник зна шта значи интезивни бол кроз који човек може проћи - грчеви, мучнина, повраћање - тај кошмар скидања и борбе против овисности. Коначно сам заспао једанаесте ноћи. Три недеље касније, вратио сам се међу људе, и видећи да ме се већина пријтеља одрекла, одлучио сам да се вратим у градић из ког сам дошао.

Породица ми је увек пружала подршку, прихватајући моју ови-ност онакву каква јесте. Остао сам у њиховој кући шест месеци покушавајући да се откачим од старог окружења. Међутим, у овом градићу усред источно-вашингтонске пустиње срео сам неке усељенике, раднике на фарми који су имали најбољи Чива хероин из Мексика који сам икада окусио. Данима сам био слуђен, чак сам крао кредитне картице од мајке да набавим још допа. Одлучио сам да се вратим у град и започнем коначну трку.

У Портланду сам се спетљао са старим познаником дилером и једним бившим скинхедом с којим сам био заједно на лечењу. Тај скин-хед обожавао је ђавола као своју вишу силу, и био је најлуђа особа коју сам икада знао. Продавао сам хероин на улици за дилера, држећи -ба-лоне хероина у устима. Ако би полиција покушала да ме ухапси, прогутао би их, а дрбгу бих добио натраг касније, приликом вршења нужде. Једног дана три млада Мексиканца заскочила су ме и притиснула ми нож уз врат. Претили су да ће ме убити ако не избљујем хероин. Нисам још био сасвим спреман да умрем, те сам се повиновао. Дилер је био гневан што је изгубио стотине долара, и оставио ме је да се разболим.

Мој пријатељ скинхед вршио је провалништва и имао је добар њух да "олади" драгуљарницу. Заједно смо опљачкали 20-30 кућа током наредна четири месеца, ваљајући злато и сребро за толико потребну готовину. Осећање кривице било је неподношљиво, али већином пригу-шено захваљујући овисности која је стално висила у ваздуху. Једног тренутка трошили смо по 500 долара дневно на хероин, дозу довољну да убије коња. Ја сам намерно узимао све већу и већу дозу, надајући се да ћу се тако коначно извући из беде. Случајно сам пао у руке полиције, која нас је јурила већ неколико месеци.