Где смо сада:

 

Ми смо све оно што смо и пре били, али сада је све другачије:  

 

- Још увек се не надамо у рај на земљи, али знамо да овај свет има крај. Рај није на земљи, него у срцима људи који воле Бога.

- Још увек патимо. Прихватамо патњу и не окрећемо се од ње. Али сада је патња очишћена и претворена у нешто чисто и дивно преко крсног страдања којим је побеђена смрт.  И љубав коју осећамо - када саосећамо у нечијој патњи - никада не умире.  

- Још увек не прихватамо површне вредности овога света: младост, лепоту и здравље - јер све то пролази. Али, сада не идемо толико далеко да себе нагрђујемо. Изгледамо онако како нас је Бог створио и никако другачије.

- Још копамо по себи како би нашли нечистоту,  ли због тога да је искоренимо, поништимо и тако себе припремимо за вечни свет.

 - Кроз отпор према свету још увек тежимо да сачувамо нашу безбрижност и детињство. Али сада, кроз подвижнички рад на дубљем унутарњем бићу, схватамо зашто то радимо.

- Још увек се сакупљамо против света. Имамо нову породицу сачињену од оних неприлагођених овоме свету, оних који  одбијају да обожавају индивидуу.

- Још смо луди за овај свет који не разуме наше духовно здравље.

– Још увек се трудимо да будемо поштени, да будемо ми сами, а не оно што нам друштво, које води у пакао, говори да треба да будемо. Одбијамо да будемо робови историје, моде, јавног мњења, и земаљских институција. Трудимо се да будемо оно за што смо створени. Али, сада знам да нисмо само животиње, већ да смо створени за вечност.

Имамо доказ наше бесмртности онда када дајемо и примамо љубав: љубав није само људска љубав, већ нешто изнад природе и овога света, нешто за шта знамо да никада неће умрети. Љубав је силна радосна туга, сазнана у тишини, коју свет никада не може разумети