Ђаволов зет и главни шериф пакла

 

Једна од најрезонантнијих и најзлокобнијих евокативних вуду приказа јесте раскршће. У вудуу, раскршће симболизује двери које, ако се отворе, омогућавају приступ невидљивом свету, свету богова и духова. Тим дверима мора да се приђе уз помоћ одговарајућих молитава и захтева за помоћ натприродних сила. Стога сви вуду ритуали и церемоније почињу поздравом богу који чува раскршће; пролазак кроз то рас-кршће значи вуду-иницијацију.

Раскршће истакнуто фигурира у музици најтајанственијег и на-јзлосрећнијег од свих певача блуза, Роберта Џонсона. Између 1936. и 1937. Џонсон је снимио двадесет девет песама, које су све одреда дубоко утицале на Мади Вотерса и бројне друге блуз-певаче, а потом му се из-губио сваки траг. Било му је само двадесет осам година. Касније је откривено да је умро 1938. године, пошто је попио флашу отрованог вискија коју је добио од своје девојке.

 Они који су га познавали, у прин-ципу су га држали за вуду-упућеника обдареног инферналним магичним моћима достојним страхопоштовања, чија је вештина на гитари припи-сивана фаустовском пакту који је потписао "на раскршћу". Његов "Блуз о раскршћу" заправо је једна врста вуду химне. "Отишао сам до раскршћа", почиње, "пузећи на коленима..." Сваки од стихова који потом следе призива привиђења која се призивају у вуду церемонијама. И друге Џонсонове песме се на сличан начин "осећају" на демонску магију и проклетство.

Сам наслов песме "Паклени пас следи мој траг" врло је индикативан. "Ја и ђаво блуз" почиње овако: "Добро јутро, Сатано, верујем да је моје време дошло..."

Чак је и Мади Вотерс сматрао Џонсона застрашујућим, верујући да у њему има нечег злослутног и "мрачног". Пошто га је видео на бини, Вотерс је изјавио да је то "један опасан човек... он стварно користи ту гитару... искрао сам се напоље, јер је све то за мене било превише..." Могуће је да је мирис сумпора који је лебдео око Џонсона био нарочито жесток, али он није био једини око кога се осећао.

Остало је забележено да је већина раних блуз-певача имала "фаустовску атмо-сферу око себе". Један од њих, Пити Витстроу, називао је себе "ђаволовим зетом и главним шерифом пакла". Ђаво и демонска магија су остали средишњи мотиви блуза све до данашњег дана. Песме као што је "Наклоност према ђаволу" прилично су намерно направљене у истој тематској традицији. Такав је, рецимо, и "Блуз притајеног развратника":

 

Не могу да избегнем ђавола, он је увек ту поред мене.

Не постоји начин да га преварим, тако сам незадовољан.

 

Не би се баш рекло да су Ролинг Стоунси случајно изводили многе песме Роберта Џонсона, и да су назив свог бенда случајно формулисали према једној песми Мади Вотерса.

Попут Стоунса и осталих личности рока, блуз-певачи су редовно изводили неку врсту шаманистичког ритуала, срачунатог да изазове стање екстатичне хистерије код публике која их је слушала. Беси Смит, на пример, која је почела да снима плоче још 1923, од својих је слушалаца, и црних и белих, редовно измамљивала нешто што је један критичар описао као "религиозну помаму".

Полако се приближавајући светлима на ивици бине, праћена пригушеним звуцима дувачких инструмената и монотоних афричких бубњева... почињала је своје чудне ритмичке обреде гласом пуним повика и јецаја, молитве и бола... (гомила) би експлодирала хистеричним, полурелигиозним крицима пуним туге и јадиковања. Повици "амин" су се проламали ваздухом.

Из ове приче сасвим лепо могу да се разазнају елементи који ће, неких тридесет пет година касније, постати карактеристични за рок-концерте. Елвису Прислију, Џери Ли Луису, Браћи Еверли, Битлсима, Ролинг Стоунсима и онима који су дошли после њих, било је потребно само да додају елемент експлицитне сексуалне сугестивности.

То је, комбиновано са унутрашњом динамичком снагом шаманистичке перфомансе, било довољно да од екстатичких тинејџерки изнуди солидне таласе вриске, а од њихових родитеља дрхтање услед аларма који је долазио из сржи костију - ти родитељи, који су имали прилике да се суоче са снагом ирационалног у нацистичкој Немачкој и империјалисти-чком Јапану, били су ужаснути провалом наизглед сличне енергије усред наводне безбедности рационалистичког послератног друштва.

Али, ако је помама која је била присутна на рок-концертима побудила сабласно узнемирујућа сећања на нирнбершке митинге, питање је колико је критичара препознало принципе шаманистичке магије којима су се руководили и једни и други. Извођачи су, међутим, и те како добро разумели - разумевали су психолошке, па чак и неуролошке ефекте звука, певања, ритма, светлосних ефеката, хипнотичког ритуала.

Према једној изјави Кита Ричардса, "Они се једноствано плаше тог ритма. Он их узнемирава. Свака звучна вибрација има одређени ефекат на вас. Можете да произведете одређене звуке који ће аутоматски да вас натерају да повраћате. Сасвим је сигурно да сваки звук делује на тело, и ефекат добре ритам-секције из позадине може да натера срце да вам сиђе у пете".

Мики Харт, бубњар који је радио са групом Грејтфул Дед, рекао је: "Када се осврнем на почетке рокенрола, јасно ми је зашто су се маторци плашили. Вриска, екстатичка стања, хистерија - та је музика имала снагу коју они нису разумевали".

Говорећи о утицају рока, Р. Ф. Тејлор примећује да је то "било као да су стари шамани одбацили и последње своје маске и коначно се појавили на бини онакви какви заиста јесу." Он види рок у специфичној и свесној магијској реакцији на научни рационализам и његову потенцијално деструктивну технологију:

Опште подозрење према небризи за будућност коју показује савремена технологија деловао је неспорно оправдано при свести о таквом наоружању. Можда су стари, дискредитовани маги и били у праву кад су инсистирали иа неопходности спознавања мудрости пре стицања моћи. Многима се чинило да им је потребно много више магије и много мање науке.

И:

Млади су били ти који су предњачили. Генерација која се тргла и схватила да је један рат прошао, али да се већ врше махните припреме за следећи, инстиктивно је посегла за алтернативом која је лежала у новој "црној уметности". Оно што су открили и развили током деценија које су уследиле била је права шаманистичка реакција. Окренули су се ка исцељујућој магији. Није то био верски покрет у уобичајеном смислу... они су желели надахнуту магију на овом свету. Они су, стога, трагали за шаманима.