Вуду је подстицао устанак робова/црнаца
У XVIII веку, британска администрација у Западној Индији и Северној Америци постала је свесна потенцијалне претње. Већина чланова племена Фон је депортована са Барбадоса и осталих острва у британском поседу и продата негде другде. У британским колонијама, робовима је забрањено да користе бубњеве. Та уредба је отежавала спровођење ритуала; међутим, многи ритмови од суштинског значаја опстали су уз помоћ песме. Иако је са приличним успехом спречено укорењивање вудуа на британским територијама Северне Америке, он није наилазио на такве препреке у Луизијани, која је била у поседу Француске.
Њу Орлеанс је ускоро постао главни центар северноамеричке трговине робљем, али истовремено и престоница вудуа. До 1800. вуду се на том подручју сасвим одомаћио. Те године је француска управа покушала да га потисне, забрањујући куповину робова са оних острва у Карибима која су била више захваћена вудуом. Године 1803, међутим, америчка влада је купила Луизијану од Наполеона и она је постала део Сједињених Држава. Њу Орлеанс је ускоро био преплављен избеглицама са Хаитија и осталих острва. До 1817. вуду је постао тако преовлађујући да је Градско веће Њу Орлеанса било приморано да прогласи забрану присуствовања Црнаца јавним скуповима.
Директних последица ове забране била је да су нити које су повезивале музику вудуа са самим култом прогресивно постајале све тање - и све су се чешће прекидале. Мада никада није заиста изгубила из вида своје религиозне корене, музика је почела да се развија независно од саме религије. Афрички ритмови су почели да се свирају на инструментима Запдне Европе и Сједињених Држава. Тако су у Њу Орлеансу почели да настају дувачки оркестри.
Тиме је, према једном критичару, "почела сто година дуга трудноћа која је на крају уродила доминантним популарним музичким стиловима двадесетог века - џезом, блузом, ритмом и блузом, и рокенролом."
После Прогласа о ослобођењу[1] и Грађанског рата, огроман број новоослобођених робова се отиснуо пут севера. Већина је из Њу Орлеанса и са делте Мисисипија отишла узводно том реком, до Мемфиса и Сент Луиса. Многи су отишли и даље на север, у Чикаго и Детроит. Управо у тим градовима је, крајем деветнаестог века, "рођен блуз". Исти градови су и данас "бабице" тој врсти музике.
Блуз је, вероватно више него било који други жанр црначке музике, непосредни предак рока. Такође је, вероватно више него било који други жанр црначке музике, задржао везу с вудуом из којег је потекао. Блуз је сав од вуду приказа и алузија - каткад експлицитних, каткад под наизглед наивном образином, што се развило још у доба ропства, како би прошло незапажено поред незналачких белих ушију.
Такви прикази и алузије имају сопствени речник - "шифровани" говор који су развили сви они потлачени и прогоњени људи у жељи да сло-бодно комуницирају између себе, а да при том не изазову гнев оних који су имали власт над њима. Тако, на пример, блуз музика често алудира у сексуално неприличном, али што се свега осталог тиче тобоже недужном контексту, на "mojo", талисмански вуду фетиш. Постоје и изрази који се односе на "Џона Освајача", биљни талисман који је користио "доктор за корење" (root doctor), вуду свештеник или шаман који је постао познат као "хучи-кучи човек". Последица тога јесте да Мади Вотерс, када пева о упаду у Луизијану у потрази за “mojoom” који има моћ, пева о нечему већем него што су љубавна освајања.
То је још очигледније у другој од његових најпознатијих песама, за коју је стихове написао Вили Диксон:
Ја имам кост црне мачке
Ја имам и мојо
Ја сам Џон Освајач
Ја ћу се позабавити тобом
Ја ћу вас учинити одраслима
Узмите ме за руку
Да цео свет сазна
Да сам ја хучи-кучи (sic!) човек.
