Рок-концерти - алхемијски ритуал?

 

Дорси, према сопственом признању нису "... представљали став фестивала: мир и љубав и снагу цвећа. Ми смо представљали његову тамну страну. Џон Денсмор, бубњар, испричао је да су се "концерти увек претварали у нешто налик ритуалу" у којем је Морисон био "врач који нас је водио кроз ту церемонију." Сам Морисон је концертне свирке Дорса описивао као "прочишћавајући ритуал у алхемијском смислу." Ако је током деветнаестог и двадесетог века књижевни уметник био директни наследник истинског ренесансног мага, рок-певач се приалгодио популарној и конвенционалној концепцији фаустовске фигуре.

Елвис Присли, Џим Морисон, Џими Хендрикс, Џенис Џоплин и многи други, мање познати, прави су примери тих карактеристика - опсесивне енергије, ненаситог порива за експериментисањем и истраживањем, крајње самоуништилачке покретачке силе - повезаних с тради-ционалним портретисањем Фауста. Исто је било и с онима који су преживели који су у својој фаустовској потрази дошли до ивице овог или оног понора, али су се онда вратили, на неки начин, да испричају своју причу - Боб Дилан, на пример, па Ерик Клептон, Крис Кристоферсон, Мик Џегер и остали чланови Ролинг Стоунса.

Магија коју су на својим почецима прихватили и практиковали рок-музичари - она магија која је, преко блуза, изведена из вудуа - била је по својој суштини шаманистичка магија.

Попут вудуа, и попут па-ганске магије Европе из доба мрачног средњег века, била је крајње "примитивна". У ствари, може да се посматра као нека врста "прехерметичке" магије. Она није неговала онај вид интеграције и синтезе који је био карактеристичан за херметизам. Није толико неговала трансцендентност или рафинисање своје суштине, колико утапање исте те суштине у форму "менталитета чопора". Није толико неговала интензификацију свести, колико помрачење свести. У том обиму, она је уистину садржавала заједничке елементе са динамиком која је била на делу при-ликом таквих феномена какви су били, на пример, нирнбершки митинзи.

Али чак и док су се бавили својом фаустовском потрагом, многи рок-музичари су постајали образованији, софистициранији, ближи таквом "рое(з таитз" као што су били Бодлер и Рембо. У том процесу, почињали су да напипавају свој пут према некој од врста херметичке синтезе. Боб Дилан је, на пример, спојио неколико музичких жанрова, као што су рок и "вилинска музика" из народне традиције. У песмама као што је "Биће пљуска" (A Hard Rain’s Gonna Fall), хипнотичко ритмичко бајање је комбиновано са заслепљујућом надстварном слик-овитошћу и интелектуалним садржајем осмишљеним да провоцира појачану свесност, пре него безумну еуфорију.

И Битлси су, такође, у свом помаку од бине до студија за снимање, раскрстили с инфатилном лириком и почели да синтетизују музичке жанрове, не би ли код своје тинејџерске публике изазвали нешто више од пуке хистерије - почели су да размишљају језиком "космичке магије" и "космичке хармоније". Идући стопама блуз-певача какав је био Роберт Џонсон Кристоферсон се такође супротставио "ђаволу". Али, његов "ђаво" је био много комплекснија и софистициранија фигура од Џонсоновог, фигура ближа Блејковом Луциферу или Гетеовом Мефистофелу.

По завршетку сукобљавања, он каже да, мада није успео да потуче ђавола, "ипак му је попио сав виски и украо му песму." Џими Хендрикс је можда проживео живот који подсећа на причу о Фаусту; а будући да је у себи имао и крви Чироки Индијанаца, на неки начин је и природно нагињао "примитивном" шаманизму. Његово схватање музике је, међутим, било суштински херметичко. "Он је замишљао музику која би на ум имала дејство слично ономе које имају психоделичне дроге, звук који би имао моћ да измени свест и "отвори очи људима, како би могли да сагледају космичке силе"...

Сасвим отворено се питао да ли постоји могућност преношења звука гитаре преко невероватно велике даљине, приликом чега би тај звук утицао на сваког ко му се нађе на путу..." Према сведочењима Монике Денеман, његове последње пратиље, Хендрикс је тежио "стварању чисте, позитивне музике која је производила хармонизујуће дејство. Снагом те музике, покушао је да изазове фундаменталне промене свести код људи. Поред тога, "Џими је веровао да је музика магична... натприродна моћ... своје музичко дело је видео као магичну науку... ритам је могао да постане хипнотичан - да доведе слушаоца у стање слично трансу..."

Хендрикс је настојао да смисли музику способну да "исцели умове људи и омогући им на тај начин да учине свет бољим местом". Размишљао је о томе како би човек могао да "направи музику тако са-вршену да пролази кроз вас попут рендгенских зрака и потпуно вас лечи". Говорио је: "То је више од музике. То је као црква, као извор за оне који су можда залутали. Од музике стварамо нову врсту Библије -Библију коју можете да носите у срцу." Непосредно пре своје смрти об-јавио је да "ради на томе да музика постане комплетна, у потпуности магична наука у којој је све чисто и позитивно..."

Прелаз од шаманистичке на херметичку магију није никада био јасно означен. Последица тога је да као такав није увек очигледан или подложан одређењу чак ни самим певачима и музичарима, а њиховим обожаваоцима још мање. Та је дистинкција све до данас остала нејасна - тим више што данашња поп-музика обухвата и шаманистичку и херметичку а обе често практикују исти извођачи. Одређени критичари, међутим, приметили су развој:

Што се тиче рокенрол-музичара, њима нису потребни додатни докази да музика може да доведе до стања измењене свести. Свима њима је врло добро познато стање налик на транс у којс понекад доспевају неки од њихових најватренијих обожавалаца. Али, може ли то дејство да се прошири, да доводи до стања смирености, тренутка спознаје или блеска  трансцендентности? Да ли би рокенрол, ако би се нашле праве ноте, могао да донесе исцељење и хармонију?

Исти критичар одговара на ова питања у потпуно херметичком маниру, мада га речима не спомиње:

За музичаре је важнија била теорија да звук садржи исцељујућа својства. У стара времена, каже прича, за музичке формуле се знало да могу да доведу до екстазе, физичког излечења или универзалне хармоније. Музичари тада нису морали да певају о солуцијама, јер су могли да их стварају. Могли су да буду лекари, хирурзи, свештеници, терапеути и политичари, све кроз своје инструменте.

Управо у овом суштински херметичком правцу се данас крећу одређени трендови у популарној музици. Реагујући на двадесет пет година дуг период "Невоља", на пример, многе ирске групе комбинују паганску "вилинску музику" са мистичним херметизмом, у намери да негују мир и помирење.

А Ван Морисон, да наведемо још један пример, сматра музику обликом исцељујуће магије у традиционално херметичком смислу.

Прожет сопственим дубоким смислом за духовно, Морисон изјављује да његова музика има за циљ да буде "идеална, да уводи у стање медитације и екстазе, као и да натера људе на размишљање."