New Page 1

Религија племена Фон се у обема Америкама укоренила дубље него религија било ког другог афричког народа. Ширећи се са Кариба према западу, примила је, у зависности од специфичности одређене религије, више или мање примеса римског католицизма. Тако укрштена, на Куби је - а тамо је утицај католицизма био најјачи - постала позната као сантерија (Santeria). На Јамајци, прозвана је обеа (Obeah), на Тринидаду шанго, а у Бразилу макумба.

На Барбадосу, а затим и на Хаитију, добила је име вуду. Без обзира на јачину утицаја Цркве, вуду и његове варијанте су задржали бројне кључне елементе свог афричког порекла. Међу њима су били музика, певање једноставних песама, игра, жртвовање животиње и ритуално коришћење њене крви (понекад за пиће). Најважније од свега, међутим, било је увођење у стање транса или "поседнутости".

Можда најдраматичнији верски доживљај вудуа јесте феномен "поседнутости", тренутка када бог улази у главу једног од вервика и поклоник постаје бог духом, делом и речју. Овај феномен је саставни део афричке верске праксе, као и вуду-обреда на западној хемисфери.

"Поседнутост" од стране бога или духа јесте крајњи циљ церемоније вудуа. То је знак велике части, који указује на то да бог или дух сматра дотичног појединца вредним да постане простор или средство за преношење божанског свеприсуства.

Европски господари робова и робовласници су, када је реч о вудуу, били с правом узнемирени. Схватали су га као можда једини сто-жер око којег би робовска популација могла да се уједини, чиме би могао да постане исходиште побуне. И одиста, после кратког времена је до таквих побуна и дошло.

Прва се десила 1522, свега четири године након доласка првих робова. Наредна три века, у спорадичним интервалима је долазило до нових побуна, које су понекад имале толике размере да су за њихово угушивање биле потребне прилично јаке војне трупе из Ев-ропе. Године 1804, када је Наполеон био преокупиран ратовањем по Европи, а британска ратна флота му је онемогућавла приступ Западној Индији,[1] робовска популација на Хаитију се успешно побунила иротив својих француских господара и успоставила сопствено краљевство. Хаити је, наравно, постао место које се највише повезивало с вудуом.

Међутим, вуду је подједнако јаке корене пустио и другде, само под другачијим називима. Чак и када су побуне биле безуспешне, многи робови би потражили склониште у непроходним брдима и планинама прекривеним густим шумама, у којима њихови бели господари нису мо-гли да их прогоне. Између побуна, придруживали би им се и други робови, који су појединачно или у малим групама бежали са плантажа шећерне трске, дувана и осталих.

Ноћу, Европљани су у својим насељима слушали како из даљине допире непрестани, излуђујући и хипнотишући звук бубњева црне Африке. Безбедни у својим удаљеним тврђавама од-бегли робови су очували не само своју слободу него и своју религију. Постали су чувари колективне племенске меморије, негујући сећања на богове и ритуале својих афричких предака.

[1] Северноатлантски архипелаг који се састојао од Великих и Малих Антила и бахамских острва; такође, некадашња федерација британских острва у Карипском мору: Барбадос, Јамајка, Тринидадн, Тобаго и нека мања острва (прим.прев.)