Осећање отуђености

 

У књизи "Поп-култура" Џим Ван Зил запажа да је рокенрол израстао из осећања бесмислености и очајања западне културе која је у име "прогреса и цивилизације" уништила у човеку светла и племенита осећања. Медији, склони пропагирању идеје да је човек створен за материјалну срећу и уживање, припремали су младе да крену стазом рок-ескапизма. Али су и старији, који су дигли руке од својих потомака, такође одговорни. Уместо душе, својим синовима и кћерима су нудили комфор; уместо смисла -  еркондишн.

У књизи "Исус проповеда слободу" Канон Мајкл Грин истиче да су многе рок-групе уочиле безизлаз и грешност савременог човечанства.

На Нотингемском универзитету 1981. радио је тим истраживача поп-културе који је дошао до важних закључка. По њима, млади који се изражавају рокенролом:

·                    Осећају да су у друштву "шрафови" које настоје да уклопе у огромну "машинерију" технолошке цивилизације. То осећање отуђености и мучнине наводи их да траже спонтаност и заједништво;

- Буне се против неправде, покварености и свега што сматрају лицимерним;

- Настоје да се ослободе притиска обавеза, у чијем испуњавању, очито, не налазе смисао постојања, јер је смисао - другде;

- У рокенролу виде модус за саопштавање својих мисли и осећања...

 

Такође, поп-култура им даје осећај да су своји, да се разликују од света "маторих" који су потонули у глиб свакодневнице и не умеју да реалност доживе на прави начин. Западно хришћанство их не задовољава, јер нуди морализам без дубине...

Грахам Кеј сматра да рок-сцена има изворну снагу да изрази отуђење појединца који то своје осећање жели да подели са истомишљеницима. Рок даје илузију снаге и наду да ће се учешћем у поп-култури променити свет... Немогућност промене света на тај начин код младих ствара фрустрацију, која опет има потребу да се изрази кроз музику. Круг се, на жалост, затвара.