New Page 1

- Остави ми поруку преко пејџера, па ћемо се сутра јавити да се договоримо за разговор.

- Зашто да не?! Ја сам између осталог уредник "Гласа Цркве" из Ваљева и послован човек, па ми је пејџер неопходан.

- Да ли ти је пејџер некад запиштао на факултету пред неким професором и свештеником?

- Ретко долазим на факултет. Обавезе. Зашто те пејџер чуди? Зашто би компјутер и модерна музика одударали од моје вере? Вера је нешто што испуњава човекову духовну страну, а савремена цивилизација је нешто што нас нужно окружује и морамо да је користимо.

Александар Ранковић, студент теологије, потиче из свештеничке породице и васпитан је у религијском духу. Прича се да је у ососновној школи имао проблема са учитељицом због одласка у цркву. Чак је дошло и до мањег конфликта између учитељице и родитеља. А онда су ствари "легле на своје". Уписао је Богословију, после годину и по одустао ("Програм баш није био екстрасавремен"). завршио је гим-назију и обрео се на Богословском факултету.

За студенте теологије најмање се може рећи да су униформисани, иако би се то можда могло очекивати. Мало је бизнисмена са пејџерима, али има доста оних који факултет уписују што је "in". По изгледу бисте прво помислили: чист дизелаш. Има и оних којима је ово допунски "факс", нашминканих девојака у мини сукњама, али и оних који су посветили свој живот Богу и искрено се определили за живот у хришћанској заједници. Обавезне литургије, молитва, иконе и постери светаца у собама.

Седимо у соби са Славишом из Мачве и Иваном са југа Србије. Изнајмљена собица у великој кући на Вождовцу. Музичка подлога уз разговор - Рибља чорба и Martin Stephenson and The Daintes. У углу наслоњене скије, неискоришћене ове године ("Знаш, беспарица"). На зиду руска карта света, Бели анђео и "Оче наш".

Славиша такође потиче из свештеничке породице и жели да настави традицију. Прича како на факултет долазе најразличитији људи. Неки од њих су залутали и такви углавном одустају после прве године.

- Ти који су уписали факултет зато што је то модерно или као допунски факултет, питају ме зашто постим! - каже Славиша. На сто износи кафу, чај и пиво.

- Једна девојка са мог факултета гледа на литургију као на скуп лицемера који су дошли да би се што више пута прекрстили или да би били виђени. Знаш, ако постиш само храном, онда је то дијета, а не пост. Ту ти је важна молитва. Вера је подвиг ослобађања од коначности природе.

- Причамо о музици, филму, позоришту, rave-у. Јесу ли супротни вери?

Rave је чиста декаденција - убацује Славиша. Био сам јесенас на Новом Београду из знатижеље, да видим шта то моји вршњаци воле. Одеш тамо и забринеш се за свет, да ли он то уопште воли и да ли зна шта та реч значи. Одмах приметиш масу која не може да сакрије на лицима да бежи од стварности. Верујем да омладина не жели баш то, она ваљда покушава да побегне од онога што има понуђено, од турбо фолка.

- Зашто би ravе био богохулан? - преиначује питање Иван. Зашто човек који студира теологију не може да се изигра негде, да се презноји и кући оде ослобођен да спава! На ravе-у немаш насилника и грубијана и ја га зато волим. Има позитивну енергију. Дрога је друга ствар. То је нуспродукт који осуђујем, али не мораш нужно да се дрогираш.

Иван је филмофил, а Славиша је склон позоришту. Ипак, сваки пут кад оде "добије напад гнушања" због комерцијалних аранжмана који иду до апсурда.

- Једном је глумцу у "Театру Т" запиштао пејџер усред једне античке представе! Ако бих успео да упишем режију, определио бих се да проповедам Бога кроз своја уметничка дела. Мислим да нам то недостаје.

Док Славиша прича о скијању на Копаонику и стрипу, Иван прави птицу од папира која маше крилима.

- Залудео ме овај модел. Можда би требало да почнем да учим са истим жаром са којим радим ово. Свестан сам да имам пуно порока. Ђаво ме пуно искушава, а ја понекад тешко одолим. Свестан сам својих грехова и сам носим то бреме, али се трудим да зло коме подлегнем не преносим на друге, да са другима делим доброту и лепо, каже Иван.

- Кад се окренеш вери, другачије схваташ грех. Пре сам говорио "десило се" и пређем преко тога. Сад покушавам да га избегнем. Иако не могу да одобрим телесни егоизам у везама пре брака, нисам успео тога да се ослободим. То је мој највећи грех. Подлегао сам утицају већине. Углавном молим Бога да ми то опрости - каже Славиша.

За Ивана су највећи пороци алкохол, кад мрсиш за време поста, кад слабиш личност робујући предностима технологије.

- Да човек има јасну представу ђавола не би био зао. Човек има догрешну представу Бога, као оног који кажњава и зато се окреће ђаволу у магији, лажним пророцима, јер га они прихватају са свим манама и одобравају их, а човек је слаб - сматрају момци.

Александар Ранковић, са почетка приче, убеђен је да је поплава магије резултат празнине коју Црква није успела да искористи после 50 година забране вере.

- Црква није успела да придобије младе и процветала је "црна берза" разних веровања. То ти је класична сива економија, а магови су ти дилери вером.

Он мисли да црква треба да се стара о свом народу борећи се против шунда и кича, рецимо издавањем књига доступних свакоме, а не "сувопарних теолошких расправа".

- Минићи, rock’n’roll и све ствари о којима причате нису богохулне и немају везе са религијом. То је модерно. Ако девојка има лепе ноге зашто да не носи минић? Ништа није грех само по себи, зависи од човека - каже будући теолог и историчар уметности Иван Дрпић.

- За неког је грех пушење, а за другог не. За мене је грех постати завистан од цигаре, али цигара као забава за прсте је ОК. Тако схватам и дрогу, алкохол, кафу. Од тога се прави баук, а заборавља се да су древне цивилизације у ритуалима користиле дрогу. Таква ти је функција наше ракије у Србији. Проблем је када је то неконтролисано. А промискуитет? Стари завет каже да је цар Соломон имао 700 жена и 300 наложница. То се не може назвати промискуитетом. Имати велико потомство био је знак Божјег благослова.

Иван Дрпић је само једном, како каже, сањао Бога. Сањао је ка-ко је видео Божју руку која га граби и гура кроз лед. Била је то казна за нешто што је учинио и чега не може да се сети.

- Ако урадим нешто ружно, осетим неку врсту страха. Кривица коју осећаш пред Богом је и кривица коју осећаш према себи.

Сви саговорници Сооl-а иду у цркву о празницима и понекад на вечерњу службу. Посте и моле се. Обично ујутро, за добар и успешан дан и увече, да се захвале Богу или моле опроштај. Осим њих, срели смо и оне који живе у цркви, редовно одлазе на службе, поштују доследно црквене каноне и међусобно се друже. Сретну се ујутро на служби, оду код некога на ручак, разговарају о служби, Богу, школи, увече се нађу у нечијем стану, понекад и запевају уз гитару.

Седимо у соби једног од њих. Неће да се представи, каже нема благослов свог духовног оца. Соба мирише на тамјан. Слушамо духовну музику. Објашњава нам да је духовни отац човек који, облагодаћен и уподобљен, руководи, види пут спасења. Од њега се добија благослов за све. Онај који је верујући одлази на разговор, исповеда се и онда добија молитвена правила и почиње да живи у послушности. Више људи може имати истог духовног оца. Кључна ствар је покајање које добијамо од Господа.

- Пошао сам једном на Сајам књига у Београду и уместо свега што сам планирао, купио сам молитвеник. Почео сам да се молим Анђелу чувару. Та молитва је полако устројила мој живот. Онда сам упо-знао духовника који је могао да одговори на сва моја питања. Био је то истинит, топао, љубавни разговор. У православљу нема ничег морбидног, опскурности, мрака, мрзовоље. Инсистира се да је било каква туга стање болесног духа коју треба исповедати.

Код нашег саговорника срећемо још младих људи који не студирају теологију, али живе са црквом. Једна од њих обраћа се свима са "Ви". Објашњавају нам да није у питању чиста куртоазија. Она се обраћа човеку, Богу у њему и анђелима около. Причају нам да је првобитно значење речи "богат" онај који има Бога у себи.

Ирена каже да је преображење доживела када је отишла са пријатељицом у Жичу.

- Недељом идем на литургију. То осећам као потребу. Доживљавам смирење. Мисли ми понекад одлутају током та два и по сата. Далеко сам од Бога, али сам на путу. Променила сам се. Раније сам често била депресивна. Слушала сам смишљено џез и блуз знајући да ће ме одвести у емланхолију. Сад сам радоснија. Слушам све, али нема туге. Највећу радост учинила ми је прва причест.

Наш анонимни домаћин каже нам да је Бог добар, да је љубав, да је савршен. Али то је само део истине, јер је Бог многоструко љубавнији од љубави, несазнатљиво бесконачан, вечан, диван и изван сваког људског поимања. А зло је оно што је одступило од Бога и краде од њега силе и енергије, а само по себи не може да опстане, покушавајући да сва створења изведе из "благодатне љубави".

- Данашње промискуитетне везе пре брака нанеле су много штете души и спасењу. Инсистирање на томе да треба пронаћи свог идеалног партнера потпуно је погрешно. Таква љубав је егоистична и мрзљива. Целог живота огреховљен, човек фантазира да је она следећа особа права, а при томе не загледа себе изнутра...

Такав, егоистичан упада у све веће грешке и у њему на крају зацари мржња. Вечна, чиста и лепа љубав не подразумева укидање телесног односа, него преображење тог телесног односа у функционални (на грчком литургични), у однос који је стварно љубав. Не може, као у западној култури, култ да нам буде тело. Тело је души друг, помаже јој на путу спасења. Ако ставимо тело испред душе, почињемо телесно да мислимо, а одатле страсти, злочини, прљавштина...

[1] У часопису "Cool” (више не излази) појавио се занимљив текст о студентима Теолошког факултета Србске Православне Цркве, будућим свештеницима и вероучитељима. Пошто се овај часопис превасходно бавио "рок-темама", једно од питања је било и питање музике коју млади студенти теологије слушају, као и начин живота којим живе. Текст смо, због занимљивости и увида у нека од студентских размишљања, донели у целини. Књига коју читалац има у рукама покушава да буде одговор и на неке од двоумица изнетих у тексту објављеном у часопису "Сооl" (бр. 3,1996.). Данас се често чује став да Православље треба "модернизовати", учинити доступним свима, при чему се, приликом уласка у Цркву, ништа у себи не мора нарочито променити. Може се слушати и гледати све што нуди шарена данашњица. Али, да ли је баш тако?