Увод

 

Отац Серафим (Роуз), велики подвижник наших дана, једном приликом је записао: "Савремени човек, у својој самозаљубљености, жели да истражи сваку могућност која се отвара пред његовим "ја" - и зато мора да се спушта све дубље и дубље у блато, да би нашао неку прљавштину која није истражена раније. Све најниже могућности човекове морају се истражити у наше доба, ђубре се мора ископавати и окусити..."

И заиста: после столећа, у којима је Лепота била смисао уметности, а потрага за истином и љубав према Добру њено оправдање, човечанство друге половине нашег века дошло је до закључака да се до естетски битног може доћи надраживањем најнижих простора староадамске палости. Чекајући у тами и сенци смрти, заборавивиши на красоту преображене твари, модерни homo sapiens се враћа у демонску поноћ паганизма.

Рокенрол, анти-музика последњег времена, није могао а да не следи овај пут ка понорима бесловесног (без-логосног, разхристовљеног) доба у коме живимо. Идолски храм рокенрола од самога се почетка држао на два стуба: стубу пожуде и стубу побуне. И пожуда и побуна су изворно сатанино осећања: жудећи да на силу постане бог, раван Богу живоме, архангел Деница, светли Луцифер, побунио се против Свете Тројице. Иступивши из заједнице са Господом живота и љубави, он је постао тамни сатана који од Адама и Еве не престаје да заводи људе у лудило похоте и да га диже на устанак против Творца.

Побуна је у рокенролу прошла кроз неколико фаза: Присли, додуше несвесно, први објављује рат родитељском ауторитету и најављује неспутану слободу сексуалности; "Битлси" и психоделичари кажу да се дрога кључ за отварање "врата перцепције"; Дејвид Боуви нуди бисексуалност и хомосексуализам као "алтерантивна" стања полности; панк велича насиље и нихилистички тврди NO FUTURE (нема будућности); преко савременоог хеви-метала долази се до сатанизма и култа 666.

Лујза Чиконе, америчка поп-звезда италијанског порекла, стигла је из тмине тог сатанизма као царица рок-подкултуре, још један крик пожуде и побуне.