Како је Присли постао „Бог“?
Kорен рокенрола је црначки ритам и белачка осећајност. Али, не заборавимо да је његово главно оружје - електрична гитара, инструмент од раније познат џезерима, који тек међу рокерима добија снагу "звучног чудовишта" које, за разлику од питоме акустичне гитаре, уме да изрази дивља, необуздана осећања свирача.
После Другог светског рата, младеж на Западу, у Британији и САД, ишла је извесно време путем старих: нису имали своју одећу, нити своју музику. Али су зато имали пара и слободу понашања. Хтели су акцију, али нису знали у ком правцу да је поведу. Зато су се одлучили за акцију без циља, акцију по себи. Тако је почела побуна. Теди-бојси, момци из социјално минорне средине, понашају се беспризорно, туку, убијају... Јавност је забринута. Популаран је Џемс Дин. Популарна је црна кожна јакна. Популарни су мотори. Желатин је у коси, пије се милк-шејк, џинс униформише поколење. Али, нема музике. Где је она?
Одједном, радио-таласи доносе прво рокенрол-одбројавање, чисту "звучну акцију": 1,2,3,4 о' сlоск-rock, 5,6,7,8 о' сlоск-rock, 9,10,11,12 о' сlоск-rock... Време убрзава - то је апокалиптични ритам... Бил Халеј пева "Rock around the clock". Ник Кон примећује да је песма коју је Бил, кантри-вестерн музикант, запевао - смешна, да је њен аранжман слаб... Али ту је ритам, ритам! А Халеј је гласан да гласнији не може бити. И то је довољно: ритам и гласност! Рокенрол је у слух младих, бунтовних без разлога, ушао на велика врата. Електрична гитара и бубњеви поче-ли су да обављају свој посао.
Ник Кон каже: "Рокенрол је био веома проста музика. Оно што је било значајно-то је бука коју је правио, агресија, новост." Речи - па-роле, прости слогани, постали су тајни, револуционарни језик младих који старији нису разумели. Наступила је, вели исти, "нагла поплава ма-нијака и дивљака с клавирима и гитарама који би у претходним поколе-њима били исмејани, али који су били сасвим добри за педесете".
Литл Ричард два пута понавља "Tutti frutti all rootie", а затим додаје "awopbo-paloobop alopbamboom" - и млади су одушевљени. Време је за анархију. Могао си да будеш Црнац, идиот, болесник и криминалац - и да те у новом, рок-контексту, свако прими и схвати. Југ САД, област у којој су Црнци имали највећег музичког, а најмање друштвеног утицаја, даје прве рок-звезде: Прислија (Мисисипи), Бади Холија (Тексас), Џери Ли Луиса (Лујзијана), Џина Винсента (Вирџинија).
Чиста енергија је оно што се тражи. Литл Ричард урла, виче, риче као бик, свира ногом по клавиру, клечи на коленима и објављује да је "рок целебна музика, чини слепе да прогледају, хроме да ходају, подиже мртве". То је ново "еванђеље" за младе, за све са “sweet sixteen" ("слатких шеснаест година".)
Пол Енка, петнаестогодишњи момчић из Канаде, пева песму "Дајана" која изражава љубавну чежњу дечарца за старијом девојом (типични пубертетски проблем!) и продаје исту у 30 милиона копија, а зарада му је 500.000 фунти годишње.
Али, почетак је своју круну добио кад се појавио Елвис Присли.
Присли је постао свеопшти јунак, симбол, млад, личан, недељив са старијима - искључиво власништво младежи. Рођен 1935. у Тупелу, Мисисипи, као син сељака, са четрнаест година се доселио у Мемфис, Тенеси. У 19-ој години је био возач камиона. Није имао никаквих амбиција осим да и даље "дивље вози камион". Био је детињаст - скупљао плишане медведиће, јео бутер-кикирики, обожавао мајку. Рано је дошао у додир са црначком музиком - блуз, а затим и госпел (духовна музика црних протестаната) на њега су веома утицали. 1953. је мајци за рођендан снимио плочу са две песме. Насловна се звала "Моја срећа". Чули су га Сем Филипс, власник студија "Memphis recording Service" и његова асистенткиња Мерион Кајслер. Одушевили су се - и 3. јула 1954, око 21,30ћ, на локалној радио-станици, премијерно је пуштена његова песма "That’s All Right (Mama)". Телефонска централа је загушена позивима - млади траже да се песма понови. Сутрадан је било око 6.000 позива са таквим захтевом.
Музика, спој црначког ритма и блуза, протестантских духовних мелодија и кантри-балада, добила је додатни елеменат-сексуалност. Нови је глас био веома чулан, а Прислијеви концерти су постали познати по хистеричним реакцијама женског дела публике. Елвис је играо, правио покрете сличне онима приликом полног односа, а девојке су вриштале, падале у несвест, доживљавале полно узбуђење, да би се ка-сније, кад се "испразне", са својим момцима враћале кући чисте савести, осећајући се као добре кћери својих родитеља.
Кад је, вођен вештим менанџером Томом Паркером, 1956, за КСА снимио "Heartbreak Hotel” продало се осам милиона плоча, а сваке седмице му је стизало око десет хиљада писама од обожавалаца. Кон каже: "Ван сцене, Елвис је читао Библију, волео своју мајку... Он је као петпарачка књига, објаснила је једна од његових обожаватељки. Праве секси-слике на насловној страни. Али, кад отворите, то је само добра прича".
То је оно што су цуре одувек желеле од својих идола - илузију снаге, а Елвис је донео нови дрхтај полу-стварног". Младићи су почели да га опонашају. Више их нису одушевљавали писци, војсковође, свеци - него рок-певач, забављач оних који су били сити хлеба, а увек гладни игара.
Слава новог идола расте. Зову га "краљ". Паркер лансира читаву индустрију са етикетом "Елвис": од беџева и постера, преко мајица и патика, до ружева за усне и колоњске воде. Присли више не сме да сам изађе на улицу - обожаваоци га прате у стопу. Жртва је своје популарности. У војсци, у Немачкој, добија на хиљаде писама од оних који га сматрају краљем. Све поприма размере паганског религиозног култа. Кад му је 1958. године умрла мајка, извесни Дејвид Мекенери је снимио песму “New Angel Tonight" у којој се вели: "Вечерас је нови анђео на сјајном небу/Мајка нашег рокенрол-краља./ И ја знам да она гледа/На свог дечака у армијској униформи/ и сећа га се у свом анђелском срцу."
