Љубав и похота

 

 

Православац: Оче, желео бих прво вама да саопштим ову вест! Женим се!

 

Манихејац: Заиста? Нек те Бог сачува и заштити!

 

Православац: Хвала... Али, зар ми нећете честитати?

 

Манихејац: А зашто бих?

 

Православац: Па... зато што је уобичајено честитати људима када се жене, пожелети им срећу.

 

Манихејац: Не мора да значи да је све што је "уобичајено" у исто време и исправно.

 

Православац: Али и Црква се радује и узноси молитве за радост младенаца. "Нека их походи радост", каже свештеник у чину венчања, "каква је походила блажену Јелену када је пронашла пречасни Крст." Зар ми ви као свештеник не желите ту радост?

 

Манихејац: Као свештеник, ја ти желим радост крста, баш као што каже молитва. Радост крста је радост Духа Светога која долази кроз уздржање, кроз самоодрицање, кроз распињање страсти и телесних похота.

 

Православац: Мислите ли да је та радост и то самоодрицање у браку немогуће? На крају крајева, у току венчања се поје "Свјати мученици".

 

Манихејац: Да, уколико брак представља само стање које омогућава удовољење телесних похота.

 

Православац: Зар је то све што видите у браку? Зар у браку нема ничег доброг?

 

Манихејац: Добро видим у рађању деце, "ако остану у вјери и љубави и у светињи са честитошћу" (1. Тим. 2:15), како каже апостол. Осим тога, добро је то што брак спречава блуд (1. Кор. 7:2). Ипак, то су у суштини старозаветни критеријуми. Земља је већ препуна људи; Месија је већ рођен, те је јеврејска нада да ће Он бити њихов потомак сада већ превазиђена; наша би пажња сада требало да буде усмерена на обраћање постојеће популације у веру, а не на рађање још људи. А у новозаветној Цркви дат нам је нови идеал, идеал девичанства: "Добро је човјеку да се не дохвата жене" (1. Кор. 7:1). А нова благодат јесте живот у складу са тим идеалом.

 

Православац: Хоћете да кажете да венчани хришћани не живе у новозаветној благодати?

 

Манихејац: Да.

 

Православац: Заиста ме изненађујете, оче! Реците ми, верујете ли ви да је апостол Петар био хришћанин?

 

Манихејац: Знам шта ћеш рећи, да је он био ожењен. Али пошто је постао апостол, живео је са својом женом као брат са сестром.

 

Православац: Да, али није морао. Апостол Павле са одређеном дозом ироније пише: "Зар немамо право сестру жену са собом водити, као и остали апостоли, и браћа Господња, и Кифа?" (1. Кор. 9:5). Иронија садржана у овим речима показује да ни њему, иако је апостол који врши највишу службу у Цркви Христовој, наравно није забрањено да има жену; то није било неспојиво са његовом новозаветном службом испуњеном благодаћу. Истина је, он није себи узео жену; јер "све ми је дозвољено, али све не користи" (1. Кор. 6:12; сf. 10:23). Али је могао то да учини, и нема никаквих назнака да је св. Павле, који је више од свих апостола полемисао са онима који су мешали новозаветну благодат са старозаветним законом, сматрао да је брак неспојив са животом у благодати.

 

Манихејац: Много је ствари које су важиле у старозаветним временима, а које су у Новом Завету превазиђене: обрезање, сабат...

 

Православац: А брак?

 

Манихејац: Брак, наравно, није превазиђен, али он представља старозаветну свету тајну која, такорећи, приличи само онима који живе под законом. За оне који живе у новозаветној благодати, брак је грех.

 

Православац: Али то је манихејска јерес. А св. Јован Златоусти посебно наглашава да се управо на манихејство односило следеће пророчанство са Павла: "А Дух изричито говори да ће у последња времена одступити неки од вјере слушајући духове преваре и науке демонске, у лицемјерју лажљиваца, чија је савјест спаљена, који забрањују женити се, и траже уздржавање од јела која је Бог створио да их са захвалношћу узимају вјерни и они који су познали истину. "Јер је свако створење Божије добро и ништа није за одбацивање када се прима са захвалношћу" (1. Тим. 4:1-4).

Манихејство и с њим повезана учења су демонска, објашњава св. Јован јер она осуђују као зло све оно што није зло само по себи, већ једино ако се прекомерно ужива, као што је брак или одређене врсте хране. Јер "добре ствари створене су да би биле примљене. ...Али уколико су добре, зашто се онда 'освештавају речју Божијом и молитвом'? Јер ако се освештавају, онда мора да су нечисте? То није тачно; он овде говори онима који мисле да су неке од ових ствари погане; он, према томе, поставља две позиције: прво, нема Божијег створења које је нечисто; а друго, чак и уколико је постало нечисто, за то постоји лек: запечатите га [крсним знаком], благодарите и величајте Господа, и сва ће нечистота нестати."[1]

 

Манихејац: Надам се да ме не оптужујеш за јерес!

 

Православац: Не, уколико прихватате православно учење о браку... Али, да вас питам, која је по вашем мишљењу сврха брака?

 

Манихејац: Циљ хришћанског брака јесте да нас излечи од жеље да живи-мо брачним животом.

 

Православац: То је веома парадоксалан циљ! Објасните ми, молим вас.

 

Манихејац: Са задовсхљством; и добро обрати пажњу на моје речи... Рекао сам, на основу апостолових речи, да је девичанство, односно уздржање, идеал. Али уколико (у одређеном периоду) један хришћанин не може (или не жели) да се уздржава, он нужно мора, као један вид казне, да сноси терет рађања и подизања много деце. Али уколико не жели да има децу, он мора да се уздржава од брачних односа. Једноставно нема другог начина. Уколико човек не жели децу, а жели да има брачне односе, онда је то чиста блуд, мада блуд у браку -"блуд под венцем", како се изразио мој високо цењени пријатељ, патролог отац Г. То нема апсолутно никакве везе са хришћанским браком. Онда се употребљавају разна средства чији је циљ спречавање рађања деце, "планирање породице", и сличне ствари мрске Богу.

 

Православац: Уверавам вас да ја заиста желим децу и да нећу учинити ништа да спречим њихов долазак на свет.

 

Манихејац: Веома ми је драго да то чујем.

 

Православац: Па, значи ли то да сам се квалификовао као новозаветни хришћанин?

 

Манихејац: Да, уколико ти и твоја жена живите као брат и сестра.

 

Православац: Али како је то могуће уколико желим да имам децу?

 

Манихејац: [смеје се] Да, то јесте проблем...

 

Православац: Можете се смејати колико год хоћете, али ја вас уверавам да то за мене није шала! Према томе што ви говорите, чини се да је нормалан брачни живот неспојив са новозаветном благодаћу, па самим тим и са спасењем!

 

Манихејац: Ево у чему је проблем, драги мој: иако је твоја жеља да имаш децу вредна сваке хвале, можеш је испунити само кроз удовсхљење телесних похота. А то је грех.

 

Православац: Реците ми, оче, да ли сматрате да би нам Бог икада запове-дио да учинимо нешто грешно?

 

Манихејац: Не.

 

Православац: Онда ми, молим вас, објасните следећу причу. У Житију енглеске православне светитељке, Вулфхилде Баркиншке (+ц. 1000), читамо да су осамнаест година пре Вулфхилдиног зачећа њени побожни родитељи, који су већ имали неколико деце, живели као брат и сестра да би се потпуније могли предати молитви и посту. "Једне ноћи се, међутим, и једном и другом посебно јавио анђео три пута, и рекао им да би требало да се састану да би родили ћерку која ће постати невеста Христова. Следећег јутра су једно другом испричали своју визију, и схватили да су обоје имали потпуно истоветно виђење. Стога су га прихватили као послато од Бога. И тако је зачета и рођена светитељка..."[2]

Ако је судити према вашој поставци, ово значи да су се двоје људи који су живели новозаветним животом у благодати вратили старозаветном животу под законом. Иако је циљ супружника било рађање детета, они су се вратили "брачном задовољству", то јест, како ви тврдите, грешном задовоље-њу похотне страсти, премда у ограниченој мери. Али, да ли би Бог икада позвао било кога да задовољи грешну похоту? Или да престане да живи животом у благодати и врати се животу под законом? Наравно да не би! Једини закључак, према томе, мора бити да сексуални односи у хришћанском браку ни на који начин не представљају препреку за живот у благодати.

 

Манихејац: Ја верујем да је у овом случају Бог применио принцип "икономије" у циљу рађања једне свете душе.

 

Православац: А шта подразумевате под "икономијом"?

 

Манихејац: [пауза] Допуштење да се згреши у циљу остварења вишег добра.

 

Православац: Значи, нешто налик на језуитско начело да "циљ оправдава средства" које је тако омилело марксистима?

 

Манихејац: [пауза] Па...

 

Православац: Добро, док ви поразмислите о одговору на ово питање, хајде да обратимо пажњу на једну епизоду из Житија можда највеће светитељке Запада, св. Бригите Ирске која је живела у петом веку. "Један човек из Келса... кога је супруга мрзела, обратио се Бригити за помоћ. Бригита је благословила нешто воде. Он је ту воду понео са собом, и чим је своју жену попрскао [њоме], одмах га је снажно заволела."[3]

Затим, из Житија св. Колумба, Шкотског апостола (+597): "Другом приликом, када је светитељ живео на острву Рехрена, дошао је код њега неки човек неплеменитог рода и пожалио се на своју жену која га, како је рекао, толико мрзи да му никако не допушта да јој се приближи и оствари брачна права. Светац је, чувши то, послао по ту жену, и свом снагом почео да је кори, рекавши: 'Зашто се, о жено, трудиш да сврје тело склониш од саме себе, када Господ заповеда: 'И биће двоје једно тело?' Због тога је тело твога мужа и твоје тело.' Она је одговорила, рекавши: 'Нема те ствари, ма колико тешка била, коју нисам спремна да учиним уколико ти то тражиш од мене; једини је изузетак да ме никако не убеђујеш да делим постељу са Лугном. Обављаћу све своје кућне дужности, чак ћу, ако ти то заповедаш, прећи преко мора, или отићи да живим у женском манастиру.' Светитељ је на то рекао: То што ти предлажеш по закону не може бити, јер си ти законом везана за мужа све док ти је муж жив, и не би било богоугодно раздвојити оне које је Бог законито спојио.' Рекавши то, одмах је додао: 'Хајде да се нас троје, муж, његова жена и ја, данас заједно помолимо Богу и заједно постимо.' Али жена је одговорила: 'Знам да ти од Бога можеш да измолиш и оно што се нама чини тешким па чак и немогућим.' То је све што је требало рећи. Муж и жена су пристали да тог дана посте са светитељем, а светитељ је наредну ноћ провео без сна, у молитви за њих двоје. Следећег дана, овим речима се обратио жени у присуству њеног мужа: 'О, жено, јеси ли и даље спремна да идеш у женски манастир као што си јуче рекла?'

'Сада знам', одговори она, 'да је твоја молитва Богу за мене услишена, јер данас волим онога кога сам јуче мрзела; јер се моје срце прошле ноћи изменило на неки непознати начин, прешавши из мржње у љубав.' Треба ли уопште да се задржавамо на томе? Од тог дана до смртнога часа, душа те жене била је тврдо утврђена у љубави према мужу, тако да му више није одрицала она узајамна брачна права која је некада тако невољно допуштала"[4]

 

Манихејац: Према томе што ти говориш, светитељи испадоше сексуални терапеути!

 

Православац: Љубавни терапеути можда; сексуални терапеути никако.

 

Манихејац: Не верујем ја баш много тим твојим примерима из живота слабо познатих британских и ирских светитеља. Инсистирам да се вратимо Светом Писму и источним Оцима Свете Православне Цркве!

 

Православац: У реду, мени то савршено одговара, уколико сте ви спремни да прихватите да животи западних Отаца Православне Цркве, који су умрли много векова пре него што је Западом завладала јерес, такође чине део Светог предања... Дакле, вратимо се Светом Писму. На пример: "Ако ли се и ожениш ниси сагријешио "(1. Кор. 7:28), и: "Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста" (Јев. 13:4).

 

Манихејац: Мислим да је апостол хтео да каже само то да брачна постеља не представља прељубу ни блуд.

 

Православац: Свети Оци су много позитивнији од вас. Тумачећи овај одломак, св. Јован Златоусти пише: "Брак је чист."[5] Даље, св. Теофилакт тумачи исти стих: "Овим 'у свему' он мисли 'на сваки начин' и у 'свако доба"'.[6]

 

Манихејац: Апостол је знао да највећи број људи неће моћи да прихвати идеал девичанства. А будући да је брак бољи од блуда, желео је да охрабри слабију браћу на брак.

 

Православац: Разумем... Значи, брак је законито допуштење да се учини мали грех да би се избегло велико сагрешење!

 

Манихејац: Да, мада се ја не бих баш тако изразио...

 

Православац: Како год бисте се изразили, то је управо оно у шта ви верујете А уколико сте у праву, онда Православна Црква греши што брак сматра Светом Тајном, а њене молитве за брачни пар су лицемерне, јер у њима нема ни трага од идеје да они на било који начин греше.

 

Манихејац: Отац Г. каже да је брак Света Тајна на исти начин на који је то и Света Тајна Исповести. Црква у Светој Тајни Исповести не благосиља даљи грех, већ путем ове Свете Тајне потпомаже поновно успостављање јединства дате особе са Телом Христовим, јер је то јединство било нарушено грехом. Стављање венаца на главе женика и невесте аналогно је томе: овим се опрашта грех чулног задовољства до кога у браку неминовно долази.

 

Православац: Отац Г. је веома оригиналан теолог! Бојим се да је можда чак и превише оригиналан. Светом Тајном Исповести грех се опрашта пошто је учињен, а не пре, и то само под условом да је донета чврста одлука да се тај грех не понови. С друге стране, у Светој Тајни Брака грех у браку нити се помиње, нити се, a fortiori опрашта. Уколико је отац Григорије у праву, онда би брачни пар морао да затражи опроштај од Бога сваки пут када води љубав, док би се сваки љубавни чин имао сматрати не изразом везе установљене у браку, већ, управо супротно, нарушавањем те везе!

 

Манихејац: Као што знате, одређени број Отаца - на пример, блажени Августин у Добробити брака - назначава да је задовољство у интимним брачним односима грешно, али да је, такорећи, "покривено" добром намером рађања деце.

 

Православац: [са осмехом] Мислио сам да не желите да се позивамо на западне Оце...

 

Манихејац: Блажени Августин је Отац који је добро познат на Истоку.

 

Православац: И то такав Отац који, како сведочи св. Фотије Велики, не одражава у свим аспектима предање Источне Цркве. Колико год ја поштовао блаженог Августина, не верујем да његово мишљење изражава заједнички став Отаца у овом погледу. На крају крајева, он је у својој младости био манихејац, те је могуће да су трагови те доктрине преживели у њему и навели га да апостолове речи о чистоти брачне постеље не прихвати у свој њиховој једноставности. Као што смо видели, св. Јован Златоусти је имао другачије становиште.

 

Манихејац: Добро, уколико оставимо по страни питање да ли је сексуални чин грешан или не, можеш ли порећи чињеницу да овај чин нема никакву вредност сем што представља средство за рађање деце?

 

Православац: Наравно да могу; осим тога, сматрам да је ово типично латинска идеја. Латини - не келтски светитељи из чијих сам житија малопре цитирао, већ они који су запали у јерес папства - развили су Августинову мисао до краја и извели закључак који из ње логично проистиче, те су брак престали да сматрају Светом Тајном. Према римокатоличкој теологији, брак представља завет који не установљава Бог кроз свештеника, већ сам брачни пар. Ово мрачно, несветотајинско становиште о браку произвело је недвосмислено лоше плодове. И тако, идеја да брачни пар може да оствари сексуалну стабилност иако сматра да су брачни односи, односно, само средство за постизање овог циља, по својој суштини грешни, довела је, директно или индиректно, до великог броја јереси и искривљених тумачења, која су представљала праву пошаст у историји западног хришћанства: целибат наметнут католичким свештеницима, учење о "безгрешном зачећу" Богородице од стране њених родитеља, Јоакима и Ане, суштински прељуботворна "чедност" трубадура, несумњиво сензуални "мистицизам" Терезе Авилске и других латинских "светитеља", забрана брака од стране шејкера и других протестантских секти, сексуално лицемерје викторијанаца, док се закаснела, па према томе и изразито пренаглашена, реакција на сву ову хулу против исправности првобитног Божијег стварања јавила у виду свеопште попустљивости према готово свим облицима истински грешног понашања који су се јавили у двадесетом веку.

 

Манихејац: Па у чему је онда, по твом мишљењу, позитивна вредност сексуалних односа у браку, поред рађања деце?

 

Православац: Поред рађања деце и постепеног стишавања похотне страсти, вредност сексуалних односа у браку лежи у чињеници да они представљају природни израз љубави између мужа и жене. Један православни хришћанин је то веома лепо формулисао: "Физичке односе може покренути похота, али их исто тако може покренути [и] љубав. Супружници не приступају сексуалним односима са циљем отклањања претераног узбуђења и задовољавања телесних страсти, већ због тога што воле једно друго, због тога што чезну за постизањем јединства. Јединство које брачни односи пружају супружницима не може се упоредити са јединством у Телу Христовом, али представља одраз тог јединства, те се као такво прима у Цркву. Циљ брака јесте смањење чиниоца похоте у физичким односима и унапређење чиниоца љубави."[7] Он затим каже: "Пошто буде примљена у Цркву, заједница супружника се у Цркви ослобађа од своје ограничености. Љубав према супружнику постаје образац љубави према целом свету"

 

Манихејац: Хоћеш да кажеш да је могуће да у сексуалном чину не буде похоте?

 

Православац: Због наше пале природе, у реалном животу готово је немогуће прецизно оделити љубав од похоте у сексуалном чину, или лакомост од потребе за обновом организма у чину узимања хране, или грешни гнев од праведног гнева приликом васпитавања деце или подређених. Апсолутна чистота је за нашу палу природу недостижна, и то не само када је реч о брачним односима већ и у сваком битном поступку. Важно је, међутим, да доминантни мотив у сваком појединачном поступку буде чист.

 

Манихејац: Уколико би љубав била доминантан мотив у браку, онда супружници не би приступали сексуалним односима.

 

Православац: Дакле, уколико вас исправно разумем, ви мислите да само похота може бити мотив приступања сексуалним односима, а не и љубав?

 

Манихејац: Тачно.

 

Православац: Тога сам се и плашио... Међутим, и ја, а и онај православни хришћанин кога сам горе цитирао, верујемо да "мотив приступања сексуалним односима може бити и похота, то јест, егоцентрична жеља да се ћуд тела задовољи уз помоћ партнера, и љубав према супружнику, жеља за духовним и телесним јединством са њим или њом."[8]

Ја, заправо, верујем, да љубав мора бити главни мотив приступања сексуалним односима. Не кажем да жеља за рађањем деце или жеља да се избегне блуд нису присутни као секундарни мотиви. Али не може се и не треба тежити остварењу ни једног од ових секундарних мотива уколико нема љубави односно уколико сексуални чин не представлл израз љубави. Без љубави, друга особа у сексуалним односима није циљ сама по себи, већ једноставно инструмент за постизање неког другог циља. А то је, по мом мишљењу, неморално.

 

Манихејац: У реду, када је реч о звучним апстрактним принципима и општем контексту, слажем се са тобом. Међутим, када пређемо на план конкретне реализације, а посебно на сам сексуални чин, мораш признати да је ту реч о чистом анимализму. То није љубав, већ огаљена, пала страст, чиста похота.

 

Православац: Само то? Да ли сте сигурни? Све сама похота без имало љубави?

 

Манихејац: Уколико и има љубави, онда она на врхунцу чина бива надвладана похотом.

 

Православац: Мислим да нисте у праву. Мислим да каквота сексуалних односа варира од пара до пара, баш као и каквота самих парова. Има парова код којих похота заиста може да буде доминантна и то у тој мери да они напросто користе једно друго као средство за постизање сексуалног задовољства -или за удовољење неке друге страсти (добро је познато да највећи број силовања заправо представља израз мржње, а не љубави или похоте). Међутим, има и оних код којих сексуално осећање бива преображено у нежност, у којој уче-сник у љубавном чину изнад свега настоји да пружи, а не да узме, да покаже љубав, а не да доживи задовољство. И тако, Товија, прве брачне ноћи, изричито одриче да је оно што осећа за своју жену похота: "Ти си створио Адама, и дао му Еву за жену, друга и подршку, од њих је потекло човечанство. Ти си рекао: Није добро да је човек сам, да му начинимо друга према њему. А сада, о Господе, не узимам због похоте ову своју сестру, него по истини: Смилуј ми се и учини да са њом доживим старост..." (Товит 8: 6-7).

Секс може бити анимализам - када људи одлуче да живе као животиње. Али у веома прецизно дефинисаним околностима (у законитом, хришћанском браку између супружника који истински воле једно друго), полни однос може представљати израз љубави. Сексуалност унутар једнотелесне брачне везе не представља само средство за постизање неког другог циља, рађања деце (мада то јесте), и није напросто уступак нашој слабости (мада јесте и то), већ представља потпуно природан и законити израз везе јединства као такве.

 

Манијехац: Ти говориш о љубави и јединству. Али зар се љубав и јединство не могу постићи без физичких односа? Зар љубав и јединство Цркве не представљају нефизичко јединство? И зар то јединство није, као што си управо признао, више од љубави и јединства једног брачног пара?

 

Православац: Наравно. Али у љубави и јединству Цркве постоји физички елемент - учешће свих чланова Цркве у Телу и Крви Христовој.

 

Манихејац: Али ни у односима између чланова Цркве (сем у браку), ни, наравно, у примању Светих Тајни, нема физичког задовољства.

 

Православац: Мислим да присуство, односно одсуство, задовољства нису релевантни за нашу дискусију. Љубав је добра, похота лоша. Али задовољство само по себи није ни добро ни лоше. Све зависи од контекста у коме се доживљава, од мотива и циљева појединца. Постоји и духовно задовољство, умно задовољство, естетско задовољство, физичко задовољство...

 

Манихејац: Да у сексуалним односима нема задовољства, могао бих да прихватим да у њима нема ни греха.

 

Православац: Значи, задоволлтво је грех, па чак и сама суштина греха, судећи по томе што сте рекли! А једини срећни брак - тј. безгрешан брак - је такав брак у коме уопште нема задовољства!

 

Манихејац: Али, сети се да су задовољство и бол, према са Максиму Исповеднику, у свету наступили као резултат пада.

 

Православац: Али то не значи да су задовољство - или бол - нужно грешни. И тако, св. Фотије Велики изравно каже да је сексуално задовсивство у браку "законито", у исто време објашњавајући зашто приликом Христовог зачећа и рођења није могло бити задовољства (ни бола): "Било је неопходно да се за Творца доле на земљи припреми Мајка, ради поновног стварања пропалог људског рода; она је морала бити девица, да би, баш као што је први човек створен од девичанског тла, и поновно стварање било извршено кроз девичанску утробу, и да се не би могло ни замислити да је икакво пролазно задовољство, па чак ни законито, било присутно приликом Творчевог рођења: јер је задовољствима робовао управо онај ради чијег је избављења Господ изволео да буде рођен."[9]

Осим тога, свети Јован Дамаскин задовсивства дели у три категорије: (1) природна и неопходна, (2) природна и не неопходна, и (3) неприродна и непотребна. "Нека задовољства су права, а нека лажна. Искључиво умна задовољства састоје се од знања и созерцања, док телесна задовољства зависе од осећања. Даље, када је реч о телесним задовољствима, нека од њих су и природна и неопходна, и без њих би живот био немогућ, као што је на пример задовољство узимања хране која надокнађује оно што смо потрошили, или задовољство неопходног одевања. Друга су природна, али нису неопходна, као што је задовољство природног и законитог полног општења. Јер иако ово задовољство има функцију продужења људске врсте, без њега је ипак могуће живети девичанским животом. Међутим, постоје задовољства која нису ни природна ни неопходна, као што је пијанство, похота (лагнеиа), или преједање. Јер та задовољства нити доприносе одржању наших сопствених живота нити продужењу врсте, већ, напротив, представљају сметњу. Према томе, онај који жели да води богоугодан живот мора да ужива она задовољства која су и природна и неопходна; оним задовољствима која су при-родна, али не и неопходна, мора дати другостепену важност, и уживати у њима само у одговарајуће време, на одговарајући начин и у одговарајућој мери; док се ових последњих мора у потпуности одрећи. Дакле, ова задовољства треба сматрати добрим задовољствима, која нису повезана са болом, и нису разлог за кајање, и нису штетна ни на који други начин и остају у границама умерености, и не одвлаче нас од озбиљне делатности, и не чине нас својим робовима."[10]

Овде је битна последња реченица: "и не чине нас својим робовима." Готово сви Свети Оци слажу се у томе да задовољство није грех само по себи, док је зачарани круг у коме људи постају робови задовољства, што затим води до патње и смрти, несумњиво грешан. Грех се састоји из робовања задовољству, пре него из самог задовољства. Како каже апостол: "Све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме" (1. Кор. 6:12).

 

Манихејац: У реду, слажем се. Али се и ти мораш сложити да што човек мање удовољава неком задовољству, то је мања вероватноћа да ће њиме бити овладан.

 

Православац: То је, у принципу, истина; наша вера је аскетска вера у којој је самоодрицање норма. Ипак, не смемо мешати циљ са средствима: циљ је духовна слобода, а једно од средстава за постизање тог циља јесте самоодрицање. Али одсуство задовољства није ни добро ни лоше само по себи, и не може се сматрати критеријумом духовности. Јер, како пише епископ Теофан Затворник: "Без обзира колико духован човек био, он умном и телесном делу свог бића мора оставити простор која им по праву припада; он их одржава у веома малој мери, и то у подређености духу. Ако умност није преширока (у научном знању, уметности и другим предметима) и ако телесност буде чврсто обуздана - тада ће он бити права, целовита личност."[11]

Јер, како пише новојеромученик Јован (Стебљин-Каменски), "једном хришћанину овоземаљске радости нису непознате. Напротив, он их цени у много веђој мери од неверника, јер он верује да му те радости нису дате случајно, док се радост произведена овим или оним животним доживљајем у њему сједињује са духовним доживљајем безграничне благодарности Ономе Који зна све наше потребе. Једном хришћанину овоземаллке радости нису непознате, али их он не чини циљем свог живота; он се ради њих не бори против свог ближњег, и не трага за њима. Стога их прима као 'чисте' и оне не помрачују његов дух."[12]

Такође, доста тога зависи и од саме особе: мера задовољства штетна за једну особу, другој можда уопште неће нашкодити. Некада је исправно удовољити неком невином задовољству, на пример, на црквене празнике када је пост забрањен и када одређена мера телесног задовољства доприноси осеђању душевне радости, у складу са речју: "вино весели срце човеку" (Псалам 104:15).

 

Манихејац: Али то је само уступак слабости. Неки пустињаци су постили целе године.

 

Православац: Са Антоније Велики рекао је да чак и подвижници морају да се опусте с времена на време.

 

Манихејац: Али подвижници се никада нису опустили толико да би ступили у брак.

 

Православац: Наравно! Али ни православни подвижници се не гнушају брака као ви. Заиста, канони Сабора у Гангри анатемишу оне који се гнушају брака.

 

Манихејац: Ја имам своје лично мишљење о Сабору у Гангри. Саборски канони су правни документ, према томе, опасно је дозволити превише слободе у њиховом тумачењу. На основу буквалног значења канона, могао би се стећи утисак да су брак и девичанство равни по части.

 

Православац: Лична мишљења која су супротна становишту Цркве не треба износити у јавности. Црква прихвата каноне Сабора у Гангри; ви очигледно не. У сваком случају, нису нам потребна сведочанства пустињака и сабора када имамо недвосмислено сведочанство највишег ауторитета. Господ Исус Христос, Који је савршени човек и савршени Бог, дошао је на венчање у Кани Галилејској и претворио воду у вино. Тиме је заправо увећао задовољство и радост венчане гозбе. Значи ли то да Он није био у праву?

 

Манихејац: Не, наравно, али...

 

Православац: Он не само што је био у праву, већ је тиме показао једну изузетно битну истину о браку: Он је дошао не да би укинуо задовсљства и радости брака, већ да би их прожео "трезвеном опијеношћу" Светога Духа, како истиче свети Гаудентије Брешански.[13] Јер дар Светога Духа који се прима у Светој Тајни хришћанског брака у исто време прочишћава задовсљство и узвисује радост брачног пара. Зато се свештеник за време венчања моли да младенци имају "склад душе и тела. Узвиси их као ливанске кедрове, узвиси их као богату лозу. Нек буду богати семеном као зрели класови жита; да би, обилујући у свему, могли обиловати у сваком добром делу које је Теби угодно. И удостој их да виде децу своје деце, попут новозасађених маслинових засада око свог стола.."

И тако, још једном понављам: Љубав је добра, а пожуда лоша. Али задовољство само по себи није ни добро ни лоше. Слажете ли се?

 

Манихејац: Да, слажем се.

 

Православац: Према томе, са вашим допуштењем, вратио бих се теми коју сматрам важнијом, теми љубави и јединства, и аналогији између љубави и јединства које влада у Цркви и љубави и јединства које влада, према речима са Јована Златоустог, у "малој цркви" хришћанског брака."[14]

Ступивши у духовну и физичку везу освештану Божијом благодаћу, брачни пар чини једну јединицу. Ова јединица затим приступа у шире и дубље јединство Цркве, а то шире јединство у исто време представља и основ и печат њиховог брачног јединства. Основ је, зато што је истинско јединство у браку немогуће без јединства у Христу, због чега канонски закон Цркве једино православним хришћанима дозвољава да се венчају у православној цркви. Печат је због тога што би се без благодати сталног причешћа у Христу, њихова заједница распала, због чега је брак у раном добу Цркве био део Божанствене литургије, за време кога су се оба супружника причешћивала Телом и Крвљу Христовом.

 

Манихејац: Морам да проверим шта Свети Оци кажу у вези са овим твојим становиштем.

 

Православац: Ево шта кажу. Свети Кирило Александријски пише: "Имајући за пример и слику ту неодељиву љубав, склад и јединство које је могуће једино у једнодушности, јединосуштности бића која постоји између Оца и Њега и опет, између Њега и Оца, Христос жели да се и ми једни са другима сјединимо, и то очигледно на исти онај начин на који је Јединосушна Света Тројица сједињена, тако да цело тело Цркве буде као једно, узвисујући се у Христу кроз сједињење и јединство две особе у настанак једне нове савршене целине. Слика Божанског јединства и јединосуштне природе Свете Тројице као најсавршеније непојамности мора наћи одраза у јединству верника који су једног срца и ума" - и тела, додаје он, јер ово "природно јединство"' "можда и није без телесног јединства."[15]

 

Манихејац: Мени се ипак чини да придајете превелику важност физичком јединству које је присутно у браку, као да оно, а не духовно јединство, заправо чини брак.

 

Православац: Али физичко јединство је управо оно што чини брак. Зар и Сам Господ није на овај начин дефинисао брак рекавши: "тако да нису више двоје, него једно тијело" (Мт. 19:6)? И управо због тога, Он као једини разлог за развод брака признаје прељубу (Мт. 5:32), јер је управо прељуба та која уништава "једнотелесну" везу тиме што се тело једног супружника састаје са телом треће особе. У вези с тим, свети новои свештеномученик Григорије (Лебедев), епископ Шлуселбуршки веома исправно примећује: '"Тако да нису више двоје, него једно тијело' (Мт. 19:6), то јест, људи су престали да постоје одвојено чак и у физичком смислу. Они су постали једно физичко тело, 'једно тијело'. Ето шта је резултат испуњења воље Божије. ...Овим не само што њихове душе бивају довршене и проширене узајамном повезаношћу, већ је и њихова физичка природа промењена, те од два физичка постојања бива сачињено једно целовито постојање. То је тајна брака."[16] Према томе, брак не представља превасходно продужење створене врсте, већ само стварање; он производи онтолошку промену у особама које ступају у брак, па оне више нису два, већ једно тело. А том променом "и њихове душе бивају испуњене и проширене."

 

Манихејац: Колико ја знам, у Светом Писму се не спомиње никакво "довршење и проширење" душа. То су све сентименталне бесмислице. Оци говоре једино о рађању деце и спречавању блуда.

 

Православац: То није тачно. Прочитајте пету главу из посланице Ефесцима, која се, како је Црква одредила, чита за време венчања, и у којој је главни нагласак управо на љубави - а та љубав је суштински услов за довршење и проширење наших душа. И молим вас, немојте тако олако да одбацујете речи једног епископа-мученика као "сентименталне бесмислице"...

 

Манихејац: У реду. Једино на чему инсистирам јесте то да се елемент похоте у сексуалним односима не може избећи.

 

Православац: А једино на чему ја инсистирам јесте то да када говоримо о љубави између мужа и жене, реч љубав није еуфемизам за похоту, већ је заиста љубав, а не нешто друго. Како сведоче љубавне приче свих народа, истински заљубљен човек је спреман на бескрајна одрицања ради особе коју воли. Ова љубав је истински самопожртвована, па је према томе заиста љубав, а не похота, чак и уколико садржи физички елемент.

У Светом Писму Господ себе често пореди са Жеником (Осија 2:19-20; Песма над песмама; Исаија 54:5, 61:10, 62:5; Језекиљ 16:8; Матеј 22:1-14, 25:1-13; Јован 3:29; Ефес. 5:32; 2. Кор. 11:2; Откр. 19:8, 21:2). Јер, љубав међу половима освећена благодаћу хришћанског брака не само што не представља супротност истинској љубави, већ је заправо најближа слика Божије љубави према човеку и човекове љубави према Богу која постоји на земљи.


 

[1] Свети Јован Златоусти, 12. омилија на Прву Посланицу Тимотеју

[2] В. Мос, Свеци англосаксонске Енглеске (The Saints of Anglo-Saxon England), том III, Сијетл: 51. St.Nectarios Press, 1997, стр. 7.

[3] Bethu Bridte, уредник Дона О'Аодха, Институт за прогресивне студије у Даблину, 1978. година, 45, стр. 32.  

[4] Св. Адамнан, Живот св. Колумбе, II, 42.

[5] Св. Јован Златоусти: 30. омилија на Посланицу Јеврејима, стр. 63:281 (стубац 210).

[6] Блажени Теофилакт, стр. 125:756Б (стубац 389). 

[7] Олег Вм: „O Lybuvi. Kak govoril ministr – administrator, http://webforum.land.ru/mes.php?

[8] Олег Вм: „Protokol raznoglasij”, http://webforum.land.ru/mes.php?

[9] Св. Фотије, Омилија на рођење Богородице, 9. Превео Кирил Манго у: Омилије Фотија, Патријарха Цариградског (The Homilies of Photius, Patriarch of Constantinople), Harvard University Press, 1958.

[10] Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, II, 13

[11] Епископ Теофан, Духовни живот, стр. 61-62.

[12] Јеромученик Јован, у књизи игумана Дамаскина (Орловског): Мученици, исповедници и подвижници благочашћа Руске Православне Цркве XX столећа, Твер: "Булат", 2000, том 4, стр. 247.

[13] Види: Свети Гаудентије Брешански, Проповед 8, стр. 20. преведено у: М.Ф.Тоал: Светоотачке омилије на Јеванђеље (Patristic Homilies on the Gospels), Корк, The Mercier press, 1955, том 1, стр. 313

[14] Св.Јован Златоусти, 20. омилија на Посланицу Ефесцима

[15] Св. Кирило Александријски, о Јовану 17:21; цитат у: Архиепископ Иларион Троицки,  Хришћанство или Црква? Манастир Свете Тројице, Џорданвил, 1971, стр. 9. Курзив додат (В.М.)

[16] Јеромученик Григорије, Тумачење Јеванђеља по Марку, Москва, 1991. стр. 106 (на руском)

 

 

 

НазадСледећа