New Page 1

Манихејац: У реду. Али мислим да овом питању можемо да приступимо са друге тачке гледишта, са тачке гледишта првобитног стварања. Дакле, уколико успем да докажем да Адам и Ева нису имали сексуалне односе у Рају, да ли ћеш се сложити да сексуални односи припадају искључиво добу после Пада?

Православац: Дајте прво да видим ваш доказ.

Манихејац: Свети Оци јасно кажу да су сексуални односи настали тек после Пада, и да су производ Пада. Тако, св. Григорије Нисијски пише да је Бог створио разлике између мушкарца и жене предвидевши Пад. А св. Јован Лествичник пише: "Да га [Адама] стомак није био победио, он у својој супрузи не би ни познао жену."[1]

Православац: Ту се могу поставити два питања Прво се односи на природу и сврху диференцијације полова. А друго, каква је била природа сексуалних односа наших прародитеља пре Пада, уколико су такви односи уопште постојали.

Сложио бих се да у Рају није било сексуалних односа у нама познатом облику. Али не мислим да сексуалност уопште није постојала. Мушкарац и жена су од самог почетка, пре пада, створени са природном првобитном потребом једног за другим.

Манихејац: На каквим доказима темељите ту изјаву?

Православац: На Светом Писму. Бог је рекао: "Није добро да је човијек сам; да му начинимо друга према њему" (Пост. 2:18). Другим речима, Адам је, премда безгрешан и пре Пада, сам ипак био недовршен. А та његова недовршеност није била изазвана само недостатком словесног (неживотињског) друштва, јер би му Бог онда једноставно послао анђела, или другог човека да испуни тај недостатак. Не: Адаму је био потребан друг који ће му помоћи, који ће бити налик на њега а у исто време му неће бити исувише сличан.

Манихејац: Јасно је да је Ева створена да помогне Адаму у рађању деце.

Православац: Ја мислим да то није био једини разлог. Друго, у овом делч библијског текста о томе нема ни наговештаја. У сваком случају, деца су моглг бити рођена кроз процес бесполног размножавања, или, како каже Св. Григорије Нисијски, на исти начин на који се умножавају анђели,[2] а не сексуалнсл репродукцијом. Не, Адаму је била потребна једна суштинскија врста помоћи помоћи која је повезана не са његовом неспособношћу да сам рађа децу, већ са неком недовршеношћу у његовој унутрашњој природи. Њему није био потребан физички дружбеник, већ сродна душа.

Ово потврђује и св. Јован Златоусти који пише: "Како је велика моћ Божија, моћ овог врхунског мајстора, који је начинио творевину сличну овим удовима од тог мајушног дела [Адамовог ребра], створивши тако чудесна чула и припремивши једно биће довршено, целовито и савршено, способно и да говор* и да пружи велику утеху човеку тиме што ће делити његово постојање. Јер ова жена би саздана управо ради утехе човеку. Зато је и Павле рекао: 'Муж не бк саздан ради жене, него жена ради мужа' (1. Кор. 11:9)."[3]

Даље, свети новомученик патријарх Тихон Московски пише: "Без друга је и само рајско блаженство за Адама било несавршено: обдарен даром мишљења, говора и љубави, првостворени човек својом мишљу трага за другим мисленим бићем; његов говор звучи усамљено док му само мртав ехо одговара; његово срце, пуно љубави, тражи друго срце које ће му бити блиско и једнако; и свс његово биће чезне за неким другим бићем које је њему сродно, али таквог бића нема; бића видљивог света који га окружује нижа су од њега и не могу му бита другови; а бића невидљивог духовног света виша су од њега. Великодушни Господ, старајући се за срећу човекову, саздаје човеку друга - жену и тиме испуњава његове жеље. Али уколико је друг човеку био потребан у рају, у пределу блаженства, тај му је друг постао још потребнији после Пада, у долини суза и туге.

Мудри древни човек исправно је рекао: 'Боље је двојици него једному, јер ако један падне, други ће подигнути друга својега; али тешко једному! ако падне, нема другога да га подигне' (Проп. 4:9-10). Али мало је људи који могу да издрже тешкоће моралне усамљености; она се може постићи само уз напор и заиста, 'не могу сви примити ту ријеч до они којима је дано' (Мт. 19:11), а што се осталих тиче: 'није добро да је човјек сам', без друга."[4]

Манихејац: Али монаси и монахиње живе као монаде, и то у борби са палом природом коју Адам није имао.

Православац: То је заиста парадокс: то што је Адаму, још и пре Пада, био потребан друг, док пали монаси и монахиње могу да живе без друга. Али ово не указује на илузорност Адамове потребе (јер је Реч Божија у том погледу сасвим одређена), већ на натприродну, блашдашну природу девичанства. Јер је девичанство дар Божији који људску природу узноси не само изнад палог стања, већ и изнад првобитног Адамовог стања у Рају, стања пре Пада. То је толико велики дар да је он откривен тек веома малом броју праведника у Старом Завету (пророци Илија и Јеремија, св. Јован Крститељ) док се у свом пуном сјају открива тек у Новом Завету.

Манихејац: У реду. Али волео бих да ми мало појасниш шта подразумеваш под овом "потребом" коју је Адам имао за Евом. Надам се да не мислиш да је то била сексуална потреба? Потреба за сексом је пала потреба.

Православац: Постоји разлика између пале потребе и оне која то није. Пала потреба је тиранин; ова друга није, па је према томе и не треба звати "потребом" (јер то имплицира неку врсту принуде), већ пре "привлачношћу" или "склоношћу". Пишући о Адамовом телу пре Пада, св. Кирило Александријски каже: "Његово тело је заиста имало урсфене склоности, склоност за храном и продужењем врсте, али ове тенденције нису господариле његовим умом."[5]

Манихејац: То је за мене нова идеја! Потребно ми је још једно светоотачко сведочење да бих у њу поверовао! Према вашим речима, Адам као да је већ пао и пре пада!

Православац: Можда ви имате погрешну представу о томе шта значи пасти... Ево још једног светоотачког сведочења. Св. Григорије Палама пише да се "природни покрети у вези са зачињањем деце могу приметити већ код одојчади... Страсти које она [телесна жеља] рађа припадају нам по природи; а природне ствари не подлежу осуди; јер је њих створио Бог Који је добар, те ми кроз њих можемо поступати на начине који су такође добри. Према томе, саме по себи, оне нису знак болести душе, већ доказ такве болести постају кад их употребљавамо на погрешан начин."[6] Јесте ли задоваљни?

Православац: Нема сумње да је блискост између Адама и Еве у Рају налазила израза у облику који је савршенији од сексуалног чина који је данас нама познат. Тај израз је пре свега био на психолошкој равни, али нема разлога претпостављати да ова блискост није садржала и физички елемент.

Манихејац: Надам се да не говориш о сексуалном јединству!

Православац: Не. Већ сам рекао да се слажем да између Адама и Еве у Рају није било сексуалних односа какви су нама данас познати. Они су међутим заиста били једно тело. Јер, Тоспод пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и мјесто попуни месом; и Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму" (Пост. 2:21-22). Велики српски владика Николај Велимировић пише следеће о овом догађају: "Ту је основ и разлог тајанствене привлачности и јединства мужа и жене"[7] - а то је темељ који је, ваља још једном напоменути, положен већ у Рају.

Манихејац: Не видим како Велимировић изводи тај закључак.

Православац: Тај закључак је оправдан јер је прича о стварању Еве од Адамовог ребра речју "зато" директно повезана са наредним одломком, који такорећи представља "оснивачку повељу" за Свету Тајну Брака: "Зато ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело" (2:24). Ове речи, чију истинитост потврђује и Сам Христос (Мт. 19:6), као и апостол Павле (Ефес. 5:31), јасно показују да је физичко јединство мушкарца и жене чинило део првобитног Божијег промисла за људски род; јер се реч "прилијепиће се" не може тумачити ни на који други начин." А опет, говорећи о овом закону физичке привлачности и јединства, св. Павле каже: "тајна је ово велика" (Еф. 5:31).

Манихејац: Мислим да је погрешно сматрати да се речи "тајна је ово велика" односе на закон физичке привлачности између мушкарца и жене. Св. Павле је говорио о заједници Христа и Цркве, а то је девичанско јединство.

Православац: Заједница Христа и Цркве, попут заједнице Адама и Еве у Рају, јесте и девичанска и једнотелесна заједница, а тело у њој је Тело Самога Христа, које је Он добио од Дјеве а које затим даје свим верницима у Светој Тајни Причешћа. Штавише, јасно је да св. Павле поистовећује две тајне - тајну људског брака и тајну заједнице Христа и Цркве.

А можда можемо да се изразимо и на други начин: тајна људског брака је икона тајне брака између Христа и Цркве. Светост ниже тајне произилази из више тајне, баш као што светост иконе потиче од њеног прволика. Према томе, брак мушкарца и жене представља велику тајну јер је створен као символ још веће тајне, тајне јединства Христа и Цркве. А ово објашњава феномен полне диференцијације, привлачности и јединства (што, успут буди речено, представља један од највећих проблема за еволутивну биологију). Бог је полност уса-дио у сред Своје творевине, да би људи, размишљајући о овој нижој тајни аналогним путем могли да достигну дубљу спознају више тајне Божанске љубави према људском роду и Његовог јединства са човеком у Ваплоћењу.

С друге стране, полна љубав која доводи до брака чак и сама по себи представља велику тајну. Јер, како пише св. Јован Златоусти, "девојка која је одувек живела у својој кући и никада није видела женика, од првог дана га воли и цени као сопствено тело. А муж, који њу никада није видео, који никада није разговарао с њом, од првог дана је воли више од свих људи, од својих пријатеља, рођака, па чак и родитеља. Што се тиче родитеља, уколико би их неко лишио њиховог новца из неког другог разлога, они би се жалили, туговали и кривца извели на суд. А ипак, они човеку кога најчешће никада пре нису видели... поверавају не само сопствену кћер, већ и велику суму новца у мираз. Они се том приликом радују, и не мисле да је то губитак. Док гледају како им одводе кћер, они се не присећају своје блискости са њом, не тугују и не жале се, већ благодаре. То што им кћер одводе из дома и то уз велику суму новца, они сматрају одговором на своје молитве. Павле је све ово имао на уму: како парови напуштају своје родитеље и везују се једно за друго, и како та нова веза постаје јача од дуго установљене фамилијарности. Он је увидео да то није људско постигнуће. Бог је Тај Који сеје ову љубав у срца мушкараца и жена. Он се постарао да и они који жене и они који удају то чине са радошћу. Зато Павле каже: 'Тајна је ово велика'."[8]

Манихејац: Мислим да не би смео тако олако да упоређујеш небеске са земаљским стварима. Ретки су случајеви када Бог допушта да грешни људски односи буду слика небеских тајни.

Православац: Назовите их "ретким", уколико желите. Али ово је чињеница, и то чињеница коју потврђују и Свети Оци. Ова тајна, даље, има још један аспект; наиме, из јединства двоје људи настаје треће биће. Једно се дели на два, онда се два поновно састају да би створили не једно, и не троје, већ три у једном! Како пише са Јован Златоусти: "Човек напушта родитеље који су му дали живот и састаје се са женом, и једно тело - отац, мајка и дете - настаје из сусрета то двоје.

Дете се рађа из заједнице њихових семена, тако да троје постаје једно тело!"[9] А затим још јасније каже: "Они постају једно тело. Видите колика је тајна љубави! Уколико двоје не постану једно, не могу узрасти; они могу узрасти само кроз смањење! Како је велика снага јединства! Божија премудрост је на почетку једно тело поделила на два; али желећи да покаже да оно остаје једно чак и после те поделе, Он је и једној и другој половини онемогућио да рађа децу без оног другог. Да ли сада видите колико је брак велика тајна! Од једног човека, Адама, Он је створио Еву, а онда је поново сјединио ово двоје у једно, да би њихова деца настала из јединственог извора. Исто тако, муж и жена нису двоје, већ једно; уколико је он глава а она тело, како могу бити двоје? Она је створена од његовог ребра; они су, према томе, две половше истог организма. Бог њу назива 'другом' да би указао на њихово јединство, а заједницу мужа и жене цени изнад заједнице деце и родитеља. Отац се радује кад му се син или кћер венчају; као да у том тренуткутело његовог детета постаје целовито. Иако троши толико новца на венчање своје кћери, њему је то драже него да она остане неудата, јер би тиме такорећи била лишена сопственог тела. У овом животу, ми нисмо довољни сами себи. Како они постају једно тело? Попут злата коме се додаје најчистије злато, жена прима мушкарчево семе са богатим задовољством, те се у њој то семе гаји, чува и оплемењује. Оно се меша са њеном сопственом твари, па га она затим враћа у виду детета! Дете је мост који повезује мајку са оцем, тако да троје постају једно тело...

Ето зашто Свето Писмо не каже: 'Биће једно тјело', већ да ће бити 'двоје једно тело', наиме, дете. А, у случају да нема деце, да ли они онда постају двоје а не једно? Не, њихова тела се кроз односе спајају и они постају једно, баш као када се мирис помеша са уљем."[10] И тако, тајна јединства мушкарца и жене у браку која представља одраз јединства Бога и човека у Богочовеку, изнедрује тајну јединства оца, мајке и детета у породици, која, опет, представља одраз Светотројичног Јединства Оца, Сина и Светога Духа. Може се рећи да се кроз обе ове тајне пројављује обличје Божије у човеку. Јер то обличје није утиснуто само у мушкарца и жену као појединце, већ и у заједницу између њих двоје и читаву породицу људи коју су они, кроз ову заједницу, позвани да створе.

И тако, са Григорије Нисијски пише: "Адам, немајући створеног узрочника и будући нерођен, пример је и лик безузрочног Бога Оца, Свемоћног и Узрока свих ствари; док Ева, која је настала од Адама (али није рођена од њега) означава происхођење Ипостаси Светога Духа".[11]

А св. Атанасије Синајски пише: 'Адам је образ и слика Беспочетног Свемоћног Бога, Узрока свих ствари; син рођен од Адама представља слику Рођеног Сина и Речи Божије; а Ева, која је проистекла из Адама, означава происхођење Ипостаси Светога Духа. Ето због чега Бог у њу није удахнуо живот: она је већ била врста дисања и живота Светога Духа!'[12]

Манихејац: Опет крећеш с тим! Величаш земаљску "љубав" и уздижеш је много више него што она стварно завређује!

Православац: Теологија иконе истовремено подразумева и велику даљину и велику близину између иконе и прволика. С једне стране, баш као што су дрвена икона и њен прволик различити по природи, тако су и љубав између мужа и жене и њен прволик у љубави између Христа и Цркве различити по својој природи - и то различити као небо и земља. С друге стране, баш као што се, према Седмом Сабору, благодат прволика преноси на икону због сличности између прве и друге, тако се и благодат љубави између Христа и Цркве преноси на оне који су истински венчани у Христу и који су постали причасници Његове Божанске природе (2. Петр. 1:4) у крштењу и миропомазању и Његове обожене људске природе у Евхаристији.

Према томе, светост брака између двоје верника у Христу происходи, на одређени начин, из светости брака сваког верника са Христом. Наравно, "вертикални" брак сваког верника са Христом је виши и бескрајно важнији. "Хоризонтални" брак се, међутим, у ову структуру уклапа глатко и савршено.

Према овом виђењу ствари, иако се девичанство с правом доживљава као највеличанственије од свега, брак се, иако мање величанствен, не сматра нимало нечасним, већ су и девственици и брачни људи, и монаде и дијаде хармонично узидани, попут сјајног и савршено извајаног камења, у здање Цркве, те се као једно тело могу представити "као невјеста украшена мужу својему" (Откр. 21:2).

Манихејац: Ипак, мислим да би требало да буде мање мистицизма, а више реализма. Уместо што нагађамо о вези између Адама и Еве, и на тој основи изграђујемо огромне, илузорне облаке "сексуалне метафизике", требало би да се усредсредимо на реалне чињенице нашег палог стања.

Православац: По мом мишљењу, немогуће је прецизно дефинисати природу нашег пада, уколико претходно не установимо одакле смо то пали. Међутим, уколико желите да пређемо на дискусију о нашем палом стању, у реду. Одакле ћемо почети?

[1] Свети Јован Лествичник, Лествица, 15; предговор

[2] Свети Григорије Ниски, О стварању човека, 27:2

[3] Свети Јован Златоусти, 15. омилија на Књигу Постања, 11

[4] „Обраћање Његове Светости Тихона“, Православни живот, том 37, број 4, јул-август 1987, стр. 3-4

[5] Свети Кирило, Против Јулијана, 2, стр. 76, 637

[6] Свети Григорије Палама, Ксенији, 41; Добротољубље, том 4. стр. 309

[7] Свети Владика Николај Велимировић, Охридски Пролог, Бирмингем, Lazarica Press, 1986, том 4. стр. 241, 25 новембар.

[8] Св. Јован Златоусти, Треће слово о браку; преведсно у: Рот, К.П. и Андерсон, Д.: Свети Јован Златоусти: О браку и породичном животу, Крествуд, Њу Јорк: St.Vladimir Seminary Press, 1986, сгр. 95.

[9] Свети Јован Златоусти: 20 Омилија на Посланицу Ефесцима, превод: Рот и Андерсон, стр. 51

[10] Свети Јован Златоусти: 12. омилија на Посланицу Колошанима, превод: Рот и Андерсон, стр. 75-76

[11] Свети Григорије Ниски, цитат у: Архимандрит Кипријан Керн, Антропологија Светог Григорија Паламе, Париз, 1950, стр. 157 (на руском)

[12] Свети Атанасије, О слици и лику, стр. 98, 1145 БЦ; у Џон Мајендорф, Саборност и Црква (Catholicity and the Church), Крествуд, Њу Јорк,: St. Vladimir Seminary’s press, 1983, стр. 24-25