Брак и Монаштво

 

 

Манихејац: У реду, имаш право. Ипак, брак је овоземаљска институција. Монаштво нас призива у вишу тајну која је највише добро у овом животу.

 

Православац: Без сумње је тако. Али овде говоримо о добру брака, а не о вишем добру које представља монаштво. Јер, величање монаштва не значи да је брак лош. Управо је супротно, монаштво се велича јер је још боље од брака. Јер како је рекао св. Серафим Саровски: "Брак је добар, а девичанство веома, веома добро."

 

Манихејац: Брак је мање добар јер је грех његов саставни део.

 

Православац: Не! Да је то тачно, венчање би било разлог за тугу, а не за радост! Јер како се може служити Света Тајна над нечим што је по својој су-тини грешно? "Друга је слава сунца, а друга слава мјесеца, и друга слава звијезда; јер се звијезда од звијезде разликује у слави" (1. Кор. 15:41). А опет све оне сијају истом светлошћу, која је чиста и неупрљана у сваке. Исто важи и за брак и монаштво. Монаштво је без сумње јача светлост. Али је и брак светлост, и то таква у којој уопште нема таме.

 

Манихејац: Ја ипак не могу, а да не осетим тугу због тога што си се одрекао девичанства у коме си до сада живео, и тиме пао - односно, донео одлуку да паднеш у будућности. Уколико је девичанство узвишеније од брака, прелаз из девичанства у брак неминовно представља прелаз са вишег на ниже, што је тужно.

 

Православац: Значи, ви сматрате да би венчање заправо требало да представља разлог за жаљење, јер се пар који ступа у брак одриче свог девичанства! Али доживотно девичанство је Божији дар који није свима дат. Уколико човек осећа да тај дар нема, онда је свеједно да ли ће у брак ући раније или касније. А то што је он нашао праву особу са којом може наставити призвање дато му од Бога представља разлог за радовање.

 

Манихејац: Али дар девичанства може бити дат свима који га траже довољно упорно.

 

Православац: Не. И Сам Господ је рекао: "Не могу сви примити ту ријеч до они којима је дано" (Мт. 19:11). А св. Павле каже: "Јер хоћу да сви људи буду као и ја, али сваки има сопствени дар од Бога, овај овако, онај онако" (1 Кор. 7:7).

"Расподела дарова", каже св. Јован Златоусти, "није у вољи примаоца, већ у суду даваоца."[1] Бог један дар (девичанство) даје једном човеку, а други (брак) другом човеку, знајући који је дар одговарајући карактеру и околностима и једног и другог, који ће дар уродити већим плодом код сваког од њих. Бог неке призива монаштву а друге браку, знајући да ће се и у једној и у другој категорији једни показати вредним а други недостојним свог призвања и дара. Он зна да постоје и мудри и неразумни девственици, и да ће неки недевственици у Царству Небеском бити већи и од једних и од других. Да су сви хришћани позвани да буду девственици, и да то једноставно зависи од одлуке сваког појединца, онда св. Серафим не би рекао једној жени која је желела да се уда да мора да постане монахиња, нити другој која је желела да постане монахиња, да мора да се уда.

 

Манихејац: Бог даје дар девичанства онима који, по речима Господњим, "могу да га приме", то јест, онима који, како Он може да предвиди, неће запасти у блуд; док слабије сасуде Он води према браку, јер је сврха брака спречавање блуда (1. Кор. 7:2).

 

Православац: Већ сам се сложио с тим да једна од сврха брака јесте избегавање блуда. Али то је само једна од сврха. А ја мислим да су Божији дарови подељени из много дубљих и тајанственијих разлога него једноставно због веће или мање сексуалне умерености ове или оне особе. Шта ћемо са оним монасима који су запали у блуд, али су се покајали и касније постали свеци? Треба ли да закључимо да је требало да се претходно венчају?

 

Манихејац: Не, то није нужно. Можда би њихова ревност ка Господу угасла услед свих искушења брачног живота - свакодневне бриге, брига о деци. Са Павле ово наводи као један од главних разлога за предност монаштва над браком (1. Кор. 7:34).

 

Православац: Да, управо то и желим да кажем! Заправо, ја верујем да то и јесте једини главни разлог. Главни разлог из кога је монаштво боље од брака лежи у чињеници да оно пружа боље услове за борбу против страсти, и подразумева мање сметњи сваке врсте. Монаштво није превасходно питање сексуалности, а још мање је у питању жеља да се избегне наводна "грешност" полних односа у браку.

 

Манихејац: А ипак, и брачни другови се позивају на уздржање од полних односа уколико је то могуће. Јер апостол пише: "Остало је мало времена; од сада и они који имају жене да буду као да их немају, и они који овај свет употребљавају као да га не употребљавају" (1. Кор. 7: 29, 31).

 

Православац: Апостол овде говори о непривржености материјалним стварима, а не о сексуалном уздржању. Јер св. Григорије Палама, одмах пошто је навео овај стих, пише: "Мислим да је ово теже постићи него очувати девичанство. Јер искуство показује да је потпуно уздржање лакше од самоконтроле у храни и пићу."[2]

 

Манихејац: Мој пријатељ, отац Г. каже да човек може да се одвоји од своје жене зарад уздржања, чак и без њене сагласности. Једна од Јустинијанових новела то дозвољава

 

Православац: Постоји још једна Јустинијанова новела која каже да је сваки црквени закон који је супротан канонима Цркве ipso facto незаконит. Канони изричито забрањују свештеницима да се раздвајају од својих жена "под изговором побожности" (Апостолски канон 5), "да то не би имало штетни утицај на брак који је установио Господ и благословио Својим присуством, јер Јеванђеље каже: 'Што је Бог саставио, човјек да не раставља'; а апостол каже: 'Брак је частан и постеља брачна чиста', а затим и: 'Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздријешиш.'" (Шести Васељенски Сабор, канон 13).

 

Манихејац: Али ја знам за случајеве из живота светитеља у којима је светитељ остављао жену без њене дозволе.

 

Православац: Постоје изузеци за свако правило. Али правило се и даље мора одржавати као норма, а никоме није дозвољено да оповргава норму коју је установио Бог. Ово је веома лепо илустровано у Житију британског светитеља, монаха мученика Нектана Хартландског (+ц. 500). Отац св. Нектана, Брихан, био је локални војвода који је оставио своју жену да би водио подвижнички живот у Ирској. После неколико година подвижништва, вратио се у свој родни крај, где је, нашавши жену још увек живу, "и мада он сам то није предложио", имао односе са њом и изродио неколико синова и кћери - по једно за сваку годину његовог незаконитог уздржања. Брихан је схватио своју грешку, рекавши: "Сад ме је Бог казнио зато што сам узалудно настојао да се понашам супротно Његовој вољи!"[3] Брихан и његова деца, која су сва постала монаси мисионари у југозападној Енглеској, убрајају се у светитеље британске Цркве, а до овог срећног краја не би дошло да је он до краја живота наставио са својим незаконитим подвижништвом...

 

Манихејац: Обећао си да више нећеш наводити примере из живота келтских светаца!

 

Православац: Да, опростите...

 

Манихејац: Вратимо се, дакле, правом предању... Сам Господ каже: "Ако неко дође Мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити Мој ученик" (Лк. 14:26).

 

Православац: Међутим, блажени Теофилакт овај стих тумачи на следећи начин: "Човекољубац не учи мржњи према човеку, нити нас учи да сами себи одузмемо живот. Али Он жели да Његови прави ученици мрзе сопствене рођаке када их ови спречавају да поштују Бога и када их веза са њима спречава да чине добро. Уколико нам они не сметају у тим стварима, Он нас онда учи да их поштујемо до последњег даха."[4]

 

Манихејац: Ипак, морате признати да је највиши ступањ светости недостижан за брачне људе.

 

Православац: Сложио бих се да се особа која живи у браку не може надати да буде увенчана свим венцима, јер постоји посебан венац за девичанство. Црква нас учи да је за велики подвиг монаштва резервисана посебна награда. А архиепископ Теофан Полтавски пише: "Девичанство је тако благословено да се не може упоредити ни са чим, ни на небу, ни на земљи."[5]

 

Манихејац: Значи, слажеш се са мном...

 

Православац: Не у потпуности. Св. Јован Златоусти пише: "Уживајте брак у умерености, и бићете први у Царству небеском и урачунати се достојним свих његових блаженстава."[6] А затим и ово: "Човек који се тако ожени, са таквим гледиштима, биће само мало мањи од монаха; венчани су само мало ниже од невенчаних."[7]

 

Манихејац: Овде је питање, шта значи "умерено"? Мој пријатељ, отац Г. тврди да "умерено" значи "у девичанству", утолико што се смисао и циљ хришћанског брака ни на који начин не разликују од живота у целибату.

 

Православац: Мислим да би требало да обратите више пажње на то шта Свети Оци стварно кажу, а мање на тумачење оца Г.! Шта светитељ заправо каже? "Могуће је, веома могуће, и за оне који имају жене да живе у врлини укотико то желе. Како? Уколико су они, иако имају жене, као да их немају, уколико се не радују у куповини, уколико овај свет употребљавају као да га не употребљавају (1. Кор. 7: 29-31). Али уколико неки од њих брак сматрају пре-преком, нека знају да није брак тај који представља препреку веђ самозадово-љавање, злоупотреба брака, баш као што вино не изазива пијанство, већ то чине зло самоудовољавање и неумерена употреба. Уживајте брак у умерености, и бићете први у Царству небеском и урачунати се достојним свих његових блаженстава, којих се сви могу удостојити благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа."

Кључно поређење у овом пасусу јесте поређење између вина и полних односа. Баш као што је могуће умерено пити вино а да се човек не опије, исто тако је могуће полне односе у браку имати "умерено", а да то не представља препреку за духовни живот. Овде се дефинитивно не упућује на потпуно уздржање од полних односа. Да је то случај, светитељ би рекао да људи вино не треба да пију ни у малим количинама, јер чак и најмања употреба вина изазива пијанство.

Међутим, поента овог поређења је управо то да мала, "умерена" упо-треба није штетна, било да је у питању пијење вина или уживање у брачним односима. Јер, како пише св. Јован Златоусти, коментаришући фразу Св. Павла "продан у ропство гријеху": "Жеља није грех; али када постане неумерена, и пробије границе законитог брака, па чак посеже за женама других људи, она тада постаје прељуба - то, међутим, није изазвано жељом, већ недостатком умерености."[8] Према томе, нема доказа да је св. Златоуст под "умереношћу" подразумевао "потпуно уздржање".

 

Манихејац: У реду. Али веђина светитеља били су монаси.

 

Православац: Уколико урачунамо све мученике, онда нисам баш тако сигуран да су већина монаси. Међутим, сложио бих се да су већина најпознатијих светитеља, укључујући оне највеће, као што су Богородица и св. Јован Крститељ, били девственици или монаси. То јасно сведочи о предности монаштва као православног животног пута над браком. Међутим, ја то и не желим да оповргнем. Оно што ја покушавам да оповргнем јесте ваша тврдња да брак неминов-но подразумева грех због тога што садржи полне односе. И да брак сам по себи спречава људе да достигну највише нивое светости.

 

Манихејац: Мислим да ћеш увидети да ожењени светитељи нису били светитељи због тога што су били ожењени, већ упркос томе. Они су или престали да имају брачне односе, и тиме били прочишћени од сексуалних сагрешења, или су доживели мученичку смрт, којом се сва сагрешења бришу.

 

Православац: Мученица Томаида Александријска доживела је мученичку смрт због верности своме мужу, са којим је, колико нам је познато, водила нормалан, брачни живот. Будући да је св. Данило Скитски препоручивао монасима који имају блудна искушења да јој се моле за помоћ, њена је врлина по свему судећи лежала управо у одбијању да подлегне полном греху. Њена мученичка смрт није "избрисала полни грех", већ је представљала кулминацију њене успешне борбе против полног греха.

Затим, узећу један пример који ово још јасније приказује: царски мученик Николај и царска мученица Александра. Свако ко је прочитао дневнике ових све-титеља зна да њихова љубав уопште није била платонска. А опет, нико не каже да их ова љубав, будући наводно "пала", спречава да постану светитељи. Напротив, према речима Сергеја Фурманова: "Царска породица представљала је икону породице... Свети царски пар, који је срећу своје породице изградио на љубави која ни на који начин није потамнела за 24 године брака, показује пут младим људима, тако да и они, уз Божију помоћ, могу себи наћи сапутнике у животу.[9]

 

Манихејац: Мислим да се под тим подразумева да брак царског мученика никада није био помрачен сенком неверства. Ја прихватам да је брачна верност врлина, мада врлина негативне врсте.

 

Православац: Не баш тако негативне. Алексеј Хомјаков каже: "Жена за мужа није једна од много жена, већ једина жена; а муж за жену није један од многих људи, већ једини човек. И за једно и за друго, остали људи немају пол."[10] По мом мишљењу, то је висок идеал.

 

Манихејац: Ипак, верност није исто што и чедност, јер чедност нужно имплицира потпуно уздржање. Брачна чедност је могућа само за брачне парове који живе као брат и сестра, као Адам и Ева у врту. Јер они су били "венчани", а ипак нису имали полне односе.

 

Православац: Мени се чини да се превише усредсређујете на сам полни чин. Ја сам већ показао да су Адам и Ева у Рају имали везу полног карактера иако она није укључивала сам полни чин.

 

Манихејац: Чедност, у строгом смислу те речи, није могућа када се одређене сексуалне реакције намерно подстичу. А када пар одлучи да води љубав, они намерно подстичу одређене сексуалне реакције. Због тога верујем да отац Г. оправдано користи термин "блуд под венцем".

 

Православац: Унутар једнотелесне брачне везе не може бити блуда; а сама идеја о "блуду под венцем" мора бити категорички одбијена као противречност. Јер руска реч за блуд, подразумева идеју развраћања, где "похотљиво маштање развраћа ум" (Премудрост 4:12), а "развраћања" у односу на сопствено тело не може бити.

 

Манихејац: У реду, нећемо користити реч "блуд". Уместо тога, хајде да говоримо о похоти. Можеш ли поређи да се у браку похота подстиче?

 

Православац: Као што сам већ рекао, похота је присутна у сваком палом човеку, било да је ожењен, било да је монах. С једне тачке гледишта, више је похоте у монаштву него у браку, јер је монаху полно растерећење које брак омогућава недоступно, па га, иако се уздржава од полних чинова, можда још више муче помисли и жеље. И Сам Господ је рекао: "Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме" (Мт. 5:28) -што је заповест која се односи, наравно, и на монахе и на ожењене људе. У том смислу, похота је опаснија у монаштву него у браку. Отуда апостолове речи: "Боље је женити се и удавати неголи упаљивати се" (1. Кор. 7:9).

Заправо, као што смо видели, св. Павле препоручује монаштво радије него брак не због тога што оно у мањој мери подстиче похоту, већ због тога што садржи мање овосветских брига (1. Кор. 7:32-33). И тако, монаштво не елиминише похоту тренутно, као ни брак. Али оба ова стања, уколико се користе правилно, служе да ублаже похоту и утврде чедност и истинску љубав. Циљ оба стања је чедност, а чедност се може остварити и у једном и у другом. Ја бих чедност могао упоредити са врхом планине. Монаштво је краћи, али тежи пут до врха, где постоји стварна опасност пада у провалију. И мада подразумева већу борбу са сексуалним искушењем, оно у исто време доноси и бржу победу над њим и већу награду сразмерно већој борби. Брак је дужи и суштински лакши пут до врха. Међутим, опасност да ће човеку дуж пута пажња одлутати на друге ствари, да ће постати заокупљен животним бригама и тако у потпуности напустити путовање, такође је већа.

 

Манихејац: Ипак, апстиненција је увек боља од задовољења.

 

Православац: Не нужно. Брак је једнотелесна веза, па је стога потпуна апстиненција супротна његовој природи и сврси. Зато апостол Павле каже: "Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем" (1. Кор. 7:5).

 

Манихејац: Али отац Г. каже да, према св. Јовану Златоустом, овом фразом "не забрањујте се" св. Павле заправо хоће на блажи начин да каже "забрањујте се".

 

Православац: Опет ви са вашим оцем .Г! Зар значење апостолових речи није довољно јасно? Зашто би апостол рекао "не забрањујте се" ако је хтео да каже "забрањујте се"? Морамо се сетити деловања благодати у браку, чији утицај унутар једнотелесне везе прочишћава и преображава страсти. Јер брак не представља само допуштење да се греши мало да би се избегао велики грех.

Не: брак је Света Тајна којом се преноси блашдат; и као таква, она мења све што дотакне - уколико је примљена на прави начин, као део целокупног хришћанског живота. Она два тела претвара у једно, похоту у чедност - не одмах, наравно, већ постепено. Следеће речи архиепископа Теофана Полтавског су посебно релевантне у том смислу: "Људи су у последње време заборавили да се у Светој Тајни брака преноси благодат Божија. Морамо се увек сећати ове благодати, подстицати је и живети у њеном духу. Онда ће љубав човека према жени и љубав жене према човеку бити чиста, дубока, и представљати извор среће за њих."[11]

 

Манихејац: Знаш шта, све то веома лепо звучи. Али хришћанство није романтизам. А мени се чини да у теби још увек постоји једна црта романтизма, једна тенденција да глорификујеш сексуалну страст у романтичарском кључу, која је толико доминантна у нашој цивилизацији.

 

Православац: Ја сам исто толико против романтизма као и ви. Осим оног "романтизма" који се може наћи у самом Светом Писму.

 

Манихејац: Како то мислиш? Ја у Светом Писму романтизам не налазим. Због тога и сумњам у твоје цитате из Светих Отаца. Надам се да нећеш направити ону озбиљну грешку коју праве сви који Песму над песмама тумаче буквално! Знаш да је Свети Оци тумаче као алегорију чисто духовне љубави душе према Богу.

 

Православац: Знам. Ја сам мислио на други одломак из Соломона: "Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје; нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њезине нека те опијају у свако доба, у љубави њезиној посрћи једнако.." (Приче Сол. 5: 18-19).

 

Манихејац: Мислим да Свети Оци и овај одломак тумаче на алегоријски начин.

 

Православац: Мислим да није тако. Ево шта је писао св. Григорије Богослов, очигледно говорећи о овом одломку: "За човека и жену брачна је заједница као закључана врата која чувају чедност и обуздавају жељу. Осим тога, она је и печат природне привржености. Они поседују љупко ждребе које им развеселзава срце играњем, и заједно пију из сопственог извора од којег други нису окусили, који нити тече ван, нити се споља храни водом. Потпуно сједињени у телу, сложни у духу, својом љубављу они једно друго подстичу на сличну побожност..."[12]

 

Манихејац: Судећи према твојој логици, брак би требало да буде што сензуалнији!

 

Православац: Ја то уопште нисам рекао! Али верујем да брачном пару не би требало бранити да уживају једно у другом. Св. Игњатије Богоносац пише: "Реците мојим сестрама да воле Господа и да буду задовољне својим мужевима у телу и у духу. У исто време, заповедите мојој браћи у име Исуса Христа 'да воле своје жене као што и Христос заволе Цркву'... А они који се жене и удају, дужни су да у ту заједницу ступају уз сагласност епископа, како би брак био у Господу, а не због похоте."[13] Ево искреног признања да је сврха брака да задовољи одређене природне потребе, и телесне и духовне. Али задовољавање ових потреба "није због похоте", већ "у Господу", уколико се у брак ступа уз сагласност епископа, то јест, уз благодат Божију која се преноси кроз Свету Тајну Брака. Дакле, овде нема никаквог моралисања нити настојања да се порекну брачна задовољства; јер би онда пали мушкарци и жене почели да траже задовољство изван брака, чиме би прва сврха брака, односно избегавање блуда, била осујећена. То није хедонизам, већ реализам.

 

Манихејац: У реду, почињем да прихватам твоје гледиште. Али, још увек имам један проблем. Како тумачиш Свето Писмо: "Ово су они који се не оскврнише са женама, јер су дјевственици" (Откр. 14:4)? Зар то не значи да су они који нису девственици оскврњени?

 

Православац: Не, не значи. Свето Писмо не може противречити само себи. Већ смо видели да је у Посланици Јеврејима 13:4, а према тумачењу Светих Отаца, јасно назначено да су брак и полни односи у браку чисти. Према томе, значење одломка из Откровења који наводите не може бити супротно овоме. Мислим да је решење проблема једноставно. За оне који су се заветовали на девство, односи са женама заиста представљају скрнављење, што објашњава зашто толико монашких текстова о браку говори као о оскврнућу. У контексту монашке борбе, ово је савршено разумљиво и исправно. Јер, како каже Ориген, "корисно је мислити да брачни живот води у пропаст, јер то подстиче борбу за достизање савршенства."[14]

Али у ширем контексту хришћанског богословља као целине, када су у питању они који се нису зарекли на девственост, ступање у законити брак не представља скрнављење. И тако, св. Григорије Богослов онима који се припремају за крштење каже:

"Зар већ ниси венчан за тело? Не плаши се овог освећења; чист си и после венчања. Ја ћу се постарати за то. Ја ћу вас венчати. Ја ћу оденути невесту. Дајући већу част девичанству, ми брак не сматрамо нечасним. Ја ћу опонашати Христа, чистог Женика који води Невесту, јер је Он и сатворио чудо на венчању и венчање освештава Својим Присуством."[15]

 

Бивши Манихејац: У реду. Убедио си ме...

 

Православац: Слава Богу!... Дакле, оче, хоћете ли нас венчати?

 

Бивши Манихејац: Са највећим могућим задовољством!

 

Православац: [смеје се] Значи, више нисте против задовољства?

 

Бивши Манихејац: Не против задоваљства ове врсте! И морам ти се захвалити што си ми омогућио да сада по први пут са убеђењем изговорим речи са чина венчања:

"О Свети Боже, Који си човека створио од земље, и жену његову од ребра његовог и присајединио је њему као друга; јер је Твоја слава видела да није добро да је човек сам на земљи: и сада, о Господару, пружи руку Твоју из Твог светог обиталишта и сједини овог раба Твојег и ову слушкињу Твоју; јер се Тобом муж сједињује са женом. Сједини их у једном уму; венчај их у једно тело, дарујући им плодност и потомство..."

 

 

Посвећено слугама Божјим, Алексеју и Олги,

на дан њиховог венчања: 1/14. март, 2002. године

 


 

[1] Свети Јован Златоусти, О девичанству, стр. 48

[2] Свети Григорије Палама, Ксенији, Добротољубље, том 4. стр. 302

[3] Гилберт Нобл, Корнволски Светитељи, (The Saints of Cornwall), Оксфорд, Holywell Press, том 5, 1970. стр. 65-66

[4] Блажени Теофилакт, Тумачење Светог Јеванђеља од Луке, 14:26

[5] Архиепископ Теофан, Писма, op.cit. стр.37

[6] Свети Јован Златоусти, 7. омилија на Посланицу Јеврејима, 4.

[7] Свети Јован Златоусти, 20. омилија на Посланицу Ефесцима

[8] Свети Јован Златоусти, 13. омилија на Посланицу Римљанима, 1.

[9] Фурманов, Русскиј Пастир, 36.бр.1, стр. 34. Курзив додат (В.М.)

[10] Хомјаков, цитат у: Православни живот, (Џорданвил), новембар-децембар, 1983, стр.22

[11] Архиепископ Теофан, Писма, Џорданвил, 1976.  стр. 35-37 (на руском)

[12] Свети Григорије Богослов, Похвала девичанству, 11.263-75, преведено у Православном животу, новембар-децембар, 1981.

[13] Свети Игњатије, Поликарпу, 5

[14] Ориген, Тумачење Јеремије, 14:4, стр. 16:508-509; цитат у С.В.Троицки, Хришћанска философија брака, Париз, YMCA Press, стр.94, напомена

[15] Свети Григорије Богослов, Проповед на Свето Крштење, 18

 

 

 

ПретходнаНазад