Пад и Васкрсење

 

Манихејац: Од Светог Писма, а пре свега од стиха: "У греху затрудне мати моја мном" (Псалам 51:7). Ово показује да чак и у законитим сексуалним односима постоји елемент греха.

 

Православац: Свето Писмо увек треба тумачити у светлу читавог текста Светог Писма и светоотачких списа. Према томе, најбоље тумачење тог стиха даје Јов: "Ко ће чисто извадити из нечиста?" (Јов 14:4), као и св. Јован Златоусти, који овај стих тумачи као да се односи на првобитни грех, додавши: "стога он [Давид] не осуђује брак, како неки несмотрено претпостављају." Према томе, овде није реч о томе да је полни чин грешан сам по себи, већ да је он средство преношења огреховљене људске природе са поколења на поколење.

 

Манихејац: Услед првобитног греха, све наше способности су искварене и постале страсне. Препустити се страсти јесте грех. Према томе, иако је мањи грех препустити се палој сексуалној страсти у браку него изван брака, то је и даље грех.

 

Православац: Прво, да рашчистимо шта су заправо страсти. Према Светим Оцима, постоје две врсте страсти: невине и грешне. Источни Оци праве разлику између "законитих" односно "природних" и "незаконитих" односно "неприродних" задовољстава и жеља или страсти. Природна страст је нагон који је у складу са природом првоствореном од стране Бога; грешна страст је, према речима св. Максима, "неприродно кретање душе."[1]

Грешне страсти хране се природним страстима, попут паразита: грешна страст лакомости - природном страшћу задовољења глади, грешна страст лењости - природном страшћу одмарања уморног тела, грешна страст похоте - природном страшћу полне привлачности. Неке грешне страсти немају одговарајућу природну страст, попут тврдичлука, коме св. Јован Златоусти, у овом смислу, супротставља полну страст (= употребу полне енергије).[2]

 

Манихејац: Све је то тачно, али остаје чињеница да су после Пада и наше способности постале пале и страсне.

 

Православац: Значи уопште не смемо да користимо своје способности?

 

Манихејац: Нисам то рекао.

 

Православац: Не, али то логично следи из свега што говорите. Ја прихватам да су наше способности пале, али не могу да прихватим да је сваки израз наших способности нужно грешан. Када би то био случај, да бисмо избегли грех морали бисмо у потпуности да престанемо да размишљамо, јер је способност мишљења наше душе пала; не бисмо смели да се разгневимо никада, без обзира на околности, чак и ако је тај гнев усмерен против греха и јереси, јер је способност гнева наше душе пала; морамо се уздржавати од сваке сексуалне активности, чак и у браку, јер је наша способност жеље пала. Али онда бисмо постали цепанице, које нити мисле нити осећају. То није хришћанство, то је будизам. Наше способности нису лоше саме по себи, оне су створене као "веома добре". Начин на који их користимо је оно што је лоше. И тако, св. Дионисије Ареопагит пише: "Порочни грешник, иако је својом грубом жељом себе лишио Добра, у овом погледу је нереалан и жуди за нереалним; али он још увек учествује у Добру утолико што у њему постоји искривљени одраз истинске љубави и заједнице. Гнев учествује у Добру утолико што представља реакцију којом човек жели да исправи оно што види као зло, и да га претвори у оно што му се чини праведним. А чак и онај који жели најнечаснији живот учествује у Добром утолико што уопште осећа жељу и има жељу за животом, и намерава да води живот који он сматра најбољим могућим. А уколико у потпуности уништите добро, онда више неђе бити ни постојања, ни живота, ни жеље, ни покрета, ни било чега другог."[3]

 

Манихејац: Али како пала способност може да произведе плод који није пао?

 

Православац: Тако што ће бити изведена из власти ђавола и смештена под власт Светог Духа, Који има моћ да пале нагоне наше душе преобрази и васкрсне у њихово пређашње првобитно стање. А ово се постиже кроз молитву, пост и добра дела, а посебно кроз примање Светих Тајни, кроз које ми, такорећи, добијамо трансфузију благодати. Увек морамо имати на уму, како нас подсећа архиепископ Теофан, да је брак Света Тајна којом се преноси благодат.

 

Манихејац: Али један хришћанин треба да уништи своје пале нагоне, а не да их васкрсава.

 

Православац: Пали нагони морају бити распети да би поново устали у новој и неисквареној форми. Под "распињањем" овде не мислим на потпуно "уништење", јер се извор ових нагона у нашој људској природи не може уништити, управо зато што представља њен део. У сваком случају, уништење људске природе представља одређену врсту сакаћења или кастрирања, коју Црква забрањује. Ми не смемо да уништимо своју људску природу, већ је морамо преобразити, преусмерити, васкрснути. А онда је можемо употребити у добре сврхе, јер онда не говоримо о палим већ о природним нагонима.

 

Манихејац: Ипак, Оци говоре о потпуном истребљењу страсти. Св. Максим Исповедник, на пример, то каже у вези са осам главних страсти. Само је истребљењем страсти могуће достићи бестрасност.

 

Православац: Ипак, исти тај свети отац у другим поглављима реч "страст" користи у другом значењу. На пример, он говори о осам лоших односно неприродних страсти као о оболелој форми двају природних страсти - жеље и гнева. Попут неприродних страсти, природне страсти су "алогичне". Али оне нису "паралогичне", и могу се "подвести под логос" уколико их Дух поведе према Логосу, Христу, и човекову тежњу ка Богу испуни ревношћу и снагом.

И тако он пише: "Нека би се наша словесна сила, дакле, покренула према Богу, нек би се наша желатељна сила пробудила у чежњи за Њим, и нек би наша раздражајна сила стражила над нашом љубављу према Њему. Или, још боље, нек би се сва наша словесна сила устремила према Богу, ојачана раздражајном силом као нервом, и распламсана чежњом желатељне силе у њеном најснажнијем облику"[4]

 

Манихејац: Можеш ли своје мишљење поткрепити са још светоотачких сведочанстава?

 

Православац: Могу. На пример, свети Григорије Богослов пише: "Ја сам са Богом сједињен у неодељиву истоветност воље, и то тако што сам неразумне душевне силе ваљано учинио разумним, извршивши мислену размену са умом: овде мислим на гнев и жељу. Прво сам разменио за милостињу, а друго за радост."[5]

А св. Теодор Великоподвижник, тумачећи истог Оца, пише: "Према Григорију Богослову, свака богообразна душа је троделна. Врлину која је установљена у словесности он назива трезвеношћу, разумевањем и мудрошћу; када је њен корен у раздражајној сили, он је назива храброшћу и стрпљењем; а када је у желатељној сили, он је назива љубављу, самоуздржањем и самоконтролом. Правда или исправно расуђивање прожимају сва три аспекта душе, омогућујуђи им да складно функционишу."[6]

Даље, св. Григорије Ниски пише да "уколико разум користимо исправно и владамо својим емоцијама, све може бити преобраћено у врлину, јер гнев производи храброст, мржња - нетрпељивост према пороку, моћ љубави - жељу за оним што је истински лепо..."[7]

 

Манихејац: Не разумем како се то гнев преображава у храброст.

 

Православац: Са Исаија Отшелник објашњава: "У уму постоји природан гнев и без њега човек не може стићи чистоту. Њу он неће постићи уколико се не буде гневио на све што у њега сеје непријатељ"[8] Према томе, гнев је неопходан да би се могло мрзети зло: "Гневећи се не грешите", каже Давид (Псалам 4:5).

 

Манихејац: А како се то жеља преображава у љубав према лепом - мислим, духовно лепом?

 

Православац: Соломон каже о Мудрости: "Њу завољех и исках од младости своје и тражих да је доведем себи за невјесту и заљубљеник постах љепоте њене" (Премудрост 8.2). Таква, прочишћена од свих неприродних, грешних елемената, полна привлачност може унапредити љубав према добру, где се добро перцепира као лепота.

Даље, св. Јован Лествичник пише: "Ја сам видео нечисте душе које су просто помахнитале од телесних пожуда; покајавши се, оне су своју нечисту љубав претвориле у страсну љубав према Господу, и не марећи више ни за какав страх, ненасито се предале љубави Божијој. Због тога и Господ не каже да се целомудрена блудница плашила, већ да је волела много, те да је зато и била у стању да љубављу лако одбије љубав."[9] А затим: "Неко ми је причао о необичној и најузвишенијој чистоти: 'Један човек', вели, 'угледа неку веома лепу жену и он од све душе прослави Творца због ње. Био је довољан један поглед на њу да тај човек обузет љубављу Божијом, пролије бујицу суза. И било је чудно видети како том човеку доноси венац небеске славе управо оно што би другога сурвало у пропаст.' Ако такав човек доживљава исто осећање и исто се тако понаша у свим случајевима, онда је васкрснуо из мртвих као нераспадљив још пре свеопштег васкрсења".[10]

Видите ли да способност која је пала није уништена у својој суштини (јер је људску природу немогуће уништити), већ је васкрснута тиме што је њена унутрашња енергија преусмерена у другом, богоугодном правцу, и да су те способности управо средство "уз помоћ којег се уздижемо до јединства са небеским", према речима св. Григорија Ниског?[11]

 

Манихејац: То исувише наликује на фројдовску идеју сублимације. Или, још горе од тога: ти као да сматраш да сексуални односи представљају пут ка познању Бога! Као да секс има икакве везе са Светом Тројицом! То је гностицизам! То је тантризам!

 

Православац: Али, оче, ја цитирам наводе из светоотачких дела.

 

Манихејац: То није патристика, већ сексопатрологија! То је одвратно! Подсећа ме на париску школу "лирског православља"!

 

Православац: Погрешно сте ме разумели. Нису полни односи већ чедност основни предуслов за познање Бога, јер ће чисти срцем Бога видети. Ипак, оно што хоћу да кажем јесте да чедност није негативна врлина, односно само одсуство полног, већ управо преусмеравање и васкрсење полне жеље. То преусмерење се у почетку састоји од окретања од свих забрањених објеката према сопственој жени, а затим, у свом највишем облику, и од свих материјалних ствари према Богу.

 

Манихејац: Треба ми још светоотачких доказа за ову изузетно изненађујућу доктрину.

 

Православац: И добићете их. Размислите, на пример, о овом одломку из св. Григорија Паламе: "Ти не само што си страсни део моје душе учинио у потпуности Својим, већ уколико постоји искра жеље у мом телу, она се вратила свом извору, и тиме се узвисила и сјединила с Тобом."[12] А затим, исти свети отац пише: "Неосетљивост се не састоји од умртвљења страсног дела душе, већ у удаљавању тог дела од зла ка добром, и усмеравању енергија тог дела према божанским стварима... Кроз страсни део душе који је усмерен ка циљу због кога га је Бог створио, човек ће упражњавати одговарајуће врлине: човек са похлепним апетитом ће прихватити милосрђе, док ће онај са гневљивом природом упражњавати стрпљење. Према томе, неће човек који је умртвио страсни део своје душе имати предност, јер такав неће имати довољно снаге нити ревности да достигне божанско стање и прави однос и везу са Богом; већ награда иде ономе који је тај део своје душе успео да потчини себи, тако да кроз послушност тог дела душе уму, који је по природи ствари предодређен да влада, он може стално да тежи ка Богу, како је и исправно, кроз непрекидно сећање на Бога... Овакав човек Богу мора понудити страсни део душе, жив и делатан, у живу жртву. Јер како рече апостол за наша тела: 'Молим вас, дакле, браћо, ради милости Божије, да дате тјелеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу' (Римљ. 12:1)."[13]

И опет: "Према томе они који воле Добро врше преображавања (цетабеспу) овог својства и не умртвљују га; они га не увлаче у себе где му не допуштају да се помери, већ га показују делатним у љубави према Богу и ближњем."[14]


 

[1] Свети Максим: Први стослов о љубави, 35; Добротољубље, превели Палмер, Шерард и Вер, Лондон, 1979, том 2, стр. 56

[2] Свети Јован Златоусти, Омилије на Посланицу Титу, 5:2

[3] Свети Дионисије Ареопагит, О Божанским именима 4:20

[4] Свети Максим Исповедник: О молитви Господњој, Добротољубље, том 2. стр.298.

[5] Свети Григорије Богослов, цитат у: Свети Максим Исповедник, Амбигва, стр. 91, 1665Д

[6] Свети Теодор Великоподвижник, Стослов духовних текстова, бр. 24

[7] Свети Григорије Ниски, О стварању човека, 18:5

[8] Свети Исаија, О чувању ума, двадесет седам текстова, 1.

[9] Свети Јован Лествичник Лествица 5:26

[10] Свети Јован Лествичник, Лествица 15:60

[11] Свети Григорије Ниски, О души и васкрсењу, стр. 46

[12] Свети Григорије Палама, Тријаде, I, ii, 1

[13] Свети Григорије Палама, Тријаде, I, ii, 5

[14] Свети Григорије Палама, Тријаде, I, ii, 15

 

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа