Увод

 

Преко двадесет година радим као васпитач малолетних преступника. То је углавном тежак посао, али је понекад и врло узбудљив - као оног дана када је Руди бацао столице на зид.

Руди је био темпераментан шеснаестогодишњи разбојник. Једног дана имао сам прилику да се са њим сукобим због преступа који је починио. Изгубио је стрпљење, или, тачније, поцрвенео је од беса. Дограбио је столицу, једну од наших јаворових столица из библиотеке и бацио је. Није могао себи дозволити да ме њоме директно погоди, тако да је столица пролетела поред моје главе и као четворокрака стрела ударила у зид. Руди је онда бацио још неколико столица. Неке су удариле о зид, неке су за тренутак лебделе у ваздуху а онда пале, а неке су само одскочиле. Када је завршио, Руди је „зарадио" путовање до обласног затвора за малолетнике и прилично добро „проветрио" зид.

И у цркви, такође, двадесет година радим са младима. Рад са разумним, лепо васпитаним тинејџерима из прилично стабилних породица, уноси фину равнотежу у мој живот. Међутим, ова два света се понекад преплићу. Једном приликом сам на вечерњем састанку парохијске омладине држао беседу о слагању са родитељима. Да бих „загрејао" атмосферу, упитао сам колико је њих, у наступима гнева, направило рупе на зидовима или вратима својих соба. Био сам више него изненађен када је десет процената из те групе ситуираних, лепо васпитаних и успешних средњошколаца брзо признало да су своја осећања испољили исто тако снажно као и Руди. Највећа разлика између њих и Рудија била је у броју рупа - они нису били на Рудијевом нивоу.

Након што сам годинама поучавао и саветовао тинејџере, а уз то и подизао своју сопствену децу, уверен сам да сви тинејџери, без обзира на њихову интелигенцију, економски ниво или верско васпитање, чине ствари којима наносе бол својим родите-љима. Они то понекад не чине намерно. Понекад се касније кају због тога. Са почетком пубертета, деца која су била радост својим родитељима говоре и раде ствари које изазивају, збуњују и позле-ђују њихове мајке и очеве.

 

 

^ >