Свет промене
У сржи оваквог понашања, које изазива бол, лежи тинејџерска реакција на једину константу у њиховим животима - проме-ну. Једини период у људском животу када се дешава више промена него у адолесценцији је период од рођења до друге године. Адолесценти не само да преживљавају велики број промена него су те промене и брзе и непредвидиве. Као резултат свега тога, тинејџери се понекад ујутро буде питајући се:„Ко ћу бити данас?"
Најочигледнија промена је она физичка. Деца расту, али не расту равномерно. Ноге, руке и носеви расту много брже него брада, груди или рамена. Резултати су врло смешни - али само за друге. Исти хормони који изазивају раст изазивају и брзе промене расположења које тинејџер не може ни предвидети ни контролисати. Те промене расположења ретко кад наилазе на пози-тивне одјеке код родитеља или браће и сестара.
На много дубљем нивоу, мисаона способност једног тинејџера трпи дубоку промену. Спознаја се креће од конкретне и егоцентричне до апстрактне и екстровертне. На тај начин, поглед на свет једног тинејџера и способност да разговара о њему пролазе кроз драматичне промене за релативно кратко време. Процеси и покрети, од политике до религије и вегетаријанства, представљају извор расправа и сукоба у и изван породице. А затим, ту је и полност. Неугодна питања појављују се у једанаестој, да би у тринаестој постала опсесивна. Преживљавање хормонских бура одузима много времена и енергије.
Покушај суочавања са тим непрестаним „бомбардовањем" променама резултира несигурношћу и страхом. Плашљиви људи компензују то на различите начине и већина њих - као што је избегавање одговорности, окривљивање других људи и започињање сукоба - је контрапродуктивна. Живот постаје тежак када покушаји разрешавања проблема донесу још веће проблеме и тада се чини да нема излаза из бесконачног конфликта. Тинејџери, као и одрасли, не воле да пате сами. Због тога покушавају да у своје невоље укључе и породицу.
Недостатак искуства, па према томе и недостатак знања, још више осујећује тинејџере. Једноставна је и математички доказива чињеница да се тинејџери не налазе толико дуго као одрасли у њиховом свету - свету одраслих. Због тога они не знају онолико колико знају њихови старији. Међутим, више него одрасли, тинејџери нису свесни тога колико не знају, због чега су надмени и арогантни. Сукоби са вршњацима и фигурама од ауторитета су неизбежни. Нажалост, ти сукоби су, у највећем броју случајева, неопходни ради учења. Тинејџери треба да уче, али учење је тежак посао. Само ће неколицина људи нешто научити док не осети потребу да научи. Проблеми и сукоби који се појављују кроз неискуство често тинејџеру пружају и осећање потребе и могућности да научи.