Уклапање и раслојавање

 

Највећи притисак у адолесценцији јесте прилагођавање култури старијих и православни тинејџери нису изузети од тога. Постоји неколицина места у Северној Америци где је православна заједница довољно велика да образује једну заштитничку културу. Сваки пут када изађу из куће, православни тинејџери су под тешким притиском да прихвате правила понашања која им свет одобрава, али за која су код куће научили да су лоша. Већина наставника у средњим школама и на колеџима нема ни најмању идеју о захтевима и правилима Православља. Ако би и имали, многи би им се одлучно супротставили. Услед тога, ни тако важни припадници света одраслих - учитељи - нису корисни као подршка.

Већина тинејџера у Сједињеним Државама слободно време проводи у слушању музике и гледању телевизије и филмова. Му-зика се креће у распону од бестидног рап"-а до вештих позива на алтернативна" сексуална искуства. Поруке филмова и телевизије су нападне, упадљиве и једноставне - седам смртних грехова зна да забави. И музичке и визуелне форме забављања су двоструко заводљиве за младе људе, будући да тако ефикасно потхрањују две снажне тежње тинејџера: њихову жељу да прихвате доминантну културу старијих и дубоко укорењену потребу за чулним подстицајем.

Говорећи о овом другом, свети Теофан Затворник, руски монах и епископ XIX века, проницљиво је писао: Он (младић) стално жели да се опроба, да све види, све чује и буде на сваком месту... Он жели да буде под непрекидном бујицом утисака, увек нових, па самим тим и различитих" (Raising them right, Conciliar Press 1989, стр. 54). Одвојте пет минута да бисте погледали део телевизијског програма или реклама намењених млађим гледаоцима и увидећете исправност светитељевог запажања. Мноштво слика представљено је таквом брзином да је немогуће зауставити се и проценити шта се дешава.

Када недостаје велика количина чулних подстицаја, по речима епископа Теофана, стварност младићу постаје досадна јер га на неки начин обавезује... исувише га спутава и поставља унутар одређених граница, док он захтева једну врсту слободе. Зато се често одваја од стварности и бежи у свет који је створио за себе" (Raising them right", стр. 55). Применљивост ове једноставне изјаве далеко превазилази нашу тему (она се, на пример, односи и на злоупотребу дрога, на опседнутост призивањем духова, неспособност концентрације, непрестано гледање телевизије итд); овај цитат, међутим, објашњава због чега се понекад чини да тинејџер и одрасла особа не живе на истој планети. Повремено, тинејџер не жели да живи у стварности одраслих, нарочито ако та стварност укључује домаће задатке, ситне кућне послове и сличне досадне обавезе. Познато је да позивање тинејџера да се врате у стварност и захтевање да остану у њој резултира расправама, срџбом и бучним изјавама о неразумевању.

 

 

 

<  ^  >